Predrag Mitrović: Srbiju razvijati podrškom domaćim privrednicima

Današnje zakone vlasti nisu usvojile zbog građana, već u interesu profita i novca, krupnog kapitala, multinacionalnih korporacija i njihovih eksponenata. Ovakav sistem ne omogućuje čoveku da se školuje, leči, zasnuje porodicu i da pošteno i pristojno živi od svog rada, ocenjuje Predrag Mitrović, predsednik udruženja Zaštitnik preduzetnika i privrednika Srbije u razgovoru za portal UGS Nezavisnost.

Naš sagovornik je oštar kritičar enormnih državnih subvencija stranim investitorima kako zbog slabih ekonomskih rezultata tako i zbog lošeg tratmana naših radnika.

• Više milijardi evra je u poslednjih 10 godina izdvojeno iz budžeta za subvencionisanje stranih investitora. Šta su dobre, a šta loše strane subvencionisanja uglavnom stranih investitora?

– Privlačenje stranih direktnih investicija, ulaganjem multinacionalih kompanija, posmatra se kao način da se ostvari transfer znanja, tehnologije i organizacije poslovanja na domaća preduzeća, kao i da se poveća tražnja za radnom snagom i uveća izvoz. Pristup i visina subvencija stranim kompanijama zavise od mnogih faktora. Loše makroekonomsko i institucionalno okruženje, kao i nedostatak ljudskih resursa, utiču na visinu ponuđenih subvencija. Što su okolnosti nepovoljnije, to će i subvencije biti veće.

• Kakve su, po tom pitanju, okolnosti u Srbiji?

– Valjane analize efekata uticaja „investiranja u strane investitore“, odnosno troškovi privlačenja i zadržavanja istih u Srbiji su neprimereno visoki, a konačan ishod je s aspekta ekonomske logike neisplativ. Još 2013. godine izneo sam prvu javnu kritiku poslovanja stranih investitora u Srbiji,zasnovanu na analizi podataka Agencije za privredne registre i govorio o nepostajanju efekata vođene ekonomske politike usredsređene na strane investicije i „trku do dna“ u koju je Srbija počela da srlja. Govorio sam još tada i o uslovima rada i neljudskom ophođenju stranih „gazdi“ prema obespravljenim radnicima koje država, tačnije političari ne žele da štite, a sindikalisti odmeravaju kroz interese svoje vrhuške.

Nažalost, efekat javne kritike poslovanja stranih investitora u Srbiji ostao je beznačajan. Dobio sam opomenu pred otkaz u banci gde sam radio, krivičnu prijavu stranih investitora za narušavanje poslovnog ugleda i kreditne sposobnosti. Nakon sudskog procesa i iznetih veštačenja i dokaza u sudskom sporu, kao i oslobađajuće presude u moju korist, niko nikada od državnih organa, to što je izneto sudskom presudom Višeg suda u Nišu, iznetim analizama veštačenja o pranju novca i isisavanju kapitala, nije iskoristio radi zaštite interesa srpske države, privrede i njenih građana.

• Da li nam trebaju subvencionisane kompanije koje insistiraju čak i na 12-časovnom radnom vremenu, uz to zabranjuju korišćenje toaleta, a radnicima isplaćuju plate nešto veće od minimalca?

– Država Srbija danas ima zakone koje su političari na vlasti usvojili ne u interesu građana, već u interesu profita i novca, preciznije rečeno, u interesu krupnog kapitala, multinacionalnih korporacija i svih onih koji su njihovi eksponenti. Dakle, ceo sistem vrednosti je sveden na profit, novac i bogaćenje već bogatih, a ne na čoveka i njegovo blagostanje. Ovakav sistem ne omogućuje čoveku da se školuje, da se leči, da zasnuje porodicu i da pošteno i pristojno živi od svog rada.

Sve kompanije su potrebne Srbiji. I domaće i strane. Skupo smo platili dovođenje stranih da bi ih tako oterali. Međutim, ako smo im dali sve resurse moramo zaštititi kao država i društvo interese zaposlenih radnika u njima, a ne trgovati interesima zaposlenih radi sitnih koruptivnih koristi za političke stranke koje su preuzele funkciju zavoda za zapošljavanje. Zakoni se moraju poštovati, kao i institucije. Nažalost u Srbiji institucije ne funkcionišu da bi sve uočene anomalije mogle da se spreče ili sankcionišu.

• Kako komentarišete to što ugovori o subvencijama nisu transparentni?

– Ako uzmemo u obzir da je, po mnogima, najuspešnija strana investicija – kupovina automobilske industrije u Kragujevcu od strane Fiata – 2013. godine dovela do izvoza 117.000 vozila vrednih 1,5 milijardi evra, a da je Srbija, koja ima 33 odsto vlasničkog udela fabrike Fiat u Kragujevcu, ostvarila neto dobit od samo 9,7 miliona evra na uloženih 400 miliona evra, zaključujemo da bi na ovakav način trebalo preko 120 godina da se uložena sredstava države Srbije vrate.

• Da li je takav pristup države razlog zbog čega se kriju ugovori?

– Očito je da se učešće države u privlačenju investitora svodi na finansiranje njihovog profita, političku eksponiranost nepostojećim ekonomskim uspesima i nelegalnu zaradu kroz procente malog broja privilegovanih političkih pulena. Čak se više i ne krije da su pojedini, takođe odabrani domaći privrednici, kojima su obezbeđena novčana sredstva iz subvencija države u obavezi da u određenom procentu dopune kase političkih stranaka na vlasti. Zato su ugovori o subvencijama netransparentni, korupcija raste, a država i dalje privlači strance subvencijama, jer jedino tako može da kompenzuje loš poslovni i institucionalni ambijent koji vlada u privrednom sistemu Srbije.

• Nekoliko stranih investitora, koji su dobili milionske subvencije, otišlo je iz Srbije. Zašto oni odlaze i šta se po tom pitanju može očekivati u narednom periodu?

– Interes stranih kompanija i stranih banaka je isključivo što veći profit. To znači da plate radnu snagu što manje, dobiju resurse na korišćenje besplatno ili uz mogućnost da niko ne kontroliše aktivnosti u pogledu njihovog finansijskog poslovanja, ekoloških standarda, uslova rada i ophođenja prema zaposlenima.

• Kakve su posledice takvih privilegija?

– Stranci u Srbiji mahom investiraju u radno-intenzivne delatnosti i zapošljavaju u najvećoj meri jeftinu radnu snagu, bez obzira na stepen obrazovanja. Posledice toga, doduše manje vidljive u srpskoj javnosti su da, pogotovo u manjim sredinama, više ne možete da nađete kvalitetnog građevinskog radnika, mehaničara, molera, vodoinstalatera, radnike za ubiranje letine, voća ili povrća. Svi oni su zaposleni u stranim fabrikama, motaju kablove, prividno za neke bolje uslove i trenutno veću, ionako minimalnu, zaradu. Onog momenta kada profitna stopa stranih korporacija padne ispod projektovane, strani investitori će potražiti neku drugu državu sa jeftinijom radnom snagom i za njih, boljim uslovima za maksimizaciju profita.

• I šta će onda biti s milijardama koje smo dali na ime subvencija?

– Praksa je poslednjih godina pokazala da Vlada, zarad „povećanja“ ili očuvanja radnih mesta zbog „potencijalnog odlaska stranih kompanija iz Srbije“, izlazi u susret zahtevima stranaca, plaćajući im nelogično visoke sume novca za svakog zaposlenog radnika. Novca ionako prikupljenog od poreskih obveznika ove zemlje, u najvećoj meri od domaćih privrednika i preduzetnika, koji se ionako teško snalaze s nelojalnom konkurencijom, visokim porezima i doprinosima, parafiskalnim nametima. I ne samo to, država obilato daruje strance poreskim podsticajima i, što je najgore, prilagođava zakonske regulative interesima stranih investitora. Otuda dalje „investiranje u strane investitore“ postaje ozbiljan problem za srpsku državu, njenu privredu i građane.

• Zar to već nije postao problem?

– Ekonomski model koji imamo je pokazao svoje pravo lice poslednjih meseci nakon korona krize, a najverovatnije će taj negativni efekat, u smislu smanjenja obima poslovanja velikih korporacija da pokaže svu svoju surovost. Neće biti čudno, kao što vidimo poslednje vreme, da veliki broj zaposlenih u stranim firmama može bez ikakvog objašnjenja i prethodnog upozorenja da ostane bez posla i na ulici – ponovo na teret državi.

• Može li se privredni razvoj dugoročno bazirati na stranim investitorima?

– Realizovana podsticajna sredstva zahtevaju permanentnu pažnju državnih organa, u smislu evaluacije tj. vrednovanja efekata ili sprečavanja eventualnih zloupotreba u korišćenju tih sredstava. Korišćenje javnih resursa (domaćih i stranih) za finansiranje aktivnosti koje imaju za cilј povećanje zaposlenosti, povećanje konkurentnosti srpske privrede, povećanje likvidnosti preduzeća, stimulisanje privrednog i društvenog razvoja uopšte, zahteva stvaranje sistema institucija i procedura koje će omogućiti finansijsku efikasnost i ravnomerni privredni razvoj svih delova Srbije.

• I kakvi su efekti realizovanih podsticajnih sredstava?

– Ukupni finansijski podsticaji u periodu od 2012. do 2015. godine, iznose oko 8,3 milijardi evra, bez značajnijih pozitivnih efekata u ostvarivanju razvojnih cilјeva. Takav trend je zadržan i u periodu od 2015. do 2021. godine. Primera radi od ukupnog iznosa sredstava namenjenih za subvencije u 2021. godini 93,6 odsto namenjeno je stranim, a 6,4 odsto domaćim investitorima.

Može se zaklјučiti da realizovana podsticajna sredstava nisu dala očekivane rezultate, jer je namena sredstava bila usmerena na pokrivanje troškova, usled visoke zaduženosti u uslovima smanjene privredne aktivnosti. Nije bila obezbeđena usaglašenost i koordinacija podsticajnog mehanizma s programskim merama i prioritetima na nivou države (sektorski, investicioni). Nisu sprečene, ni sankcionisane zloupotrebe nenamenskog korišćenja podsticajnih sredstava. Nije sprečeno isisavanje kapitala iz Republike Srbije (prosečno godišnje 4,5 milijardi evra). Sistem carinske zaštite i drugi oblici zaštite domaćeg tržišta ne postoje. Dakle, sve ovo govori u prilog činjenici da je neophodan novi model sprovođenja politike razvoja Republike Srbije, kao i podrška države isklјučivo domaćim privrednicima.

• Kako ocenjujete odluku Vlade Srbije da od 1. januara minimalna zarada iznosi 35.012 dinara, odnosno 201,22 dinara po radnom satu?

– Pregovori u Socijalno-ekonomskom savetu o visini minimalne zarade obesmislili su funkciju sindikata i poslodavaca, s obzirom da su predstavnici države unapred najavili i proglasili iznos minimalca bez namere da urede sistem poreza i doprinosa. Sadašnja zakonska opterećenja na male i minimalne zarade direktan su uzrok ogromnog crnog tržišta rada koje ugrožava registrovane poslodavce i doprinosi previsokim nametima na male zarade i na male biznise. Umesto poruke da je isplativije raditi na crno, državni aparat treba da se pozabavi suštinskom promenom poreskog sistema na pravedan, progresivan i sveobuhvatan način kako bi se poboljšao standard zaposlenih, a samim tim i platežno sposobna tražnja na tržištu Srbije.

• Šta bi konkretno trebalo da se uradi?

– Sprečavanjem šverca na carini, krađe struje, goriva i ostale akcizne robe, ispumpavanja novca u inostranstvo putem fiktivnih faktura i transfernih cena bez plaćanja poreza na dobit, krađe budžeta preko nameštenih tendera, divlјe gradnje, trgovine na crno preko interneta od strane neregistrovanih subjekata i prekidom prakse subvencionisanja stranih „investitora“ generisaće se dovolјno novca u budžetu da se smanje opterećenja na male zarade i na male biznise, bez zadiranja u osnovna prava na zdravstevnu negu i penziju.

Povećanje od par hilјada dinara nema nikakvog efekta kad nam se na računima za struju i gorivo naplaćuje porez na porez (PDV na akcizu), kad su cene osnovnih životnih namirnica skočile za više desetina procenata, kad se naplaćuje porez na imovinu na objekte u funkciji osnovnog stanovanja što predstavlјa porez na trošak i mnoge druge nelogičnosti kojima se teško zarađen dinar otima na svakom koraku.

• Može li radnik da bude motivisan za posao s platom od 35.000 dinara s kojom ne može da pokrije ni najosnovnije životne potrebe?

– Ne može. Najveći deo srpske populacije živi na liniji egzistencije i da bi preživeo prinuđen je da obavlja nekoliko poslova tokom dana. Više od 350.000 zaposlenih u Srbiji prima minimalac. Po podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS) u dokumentu „Siromaštvo i socijalna nejednakost“ prag rizika od siromaštva za domaćinstva s dvoje odraslih i jednim detetom starosti do 14 godina iznosio je 34.886 dinara, dok je za četvoročlano domaćinstvo s dvoje odraslih i dvoje dece starosti do 14 godina iznosio 40.700 dinara. Nameće se zaključak da je u Srbiji prisutno apsolutno raslojavanje stanovništva na mali broj jako bogatih i veliki deo stanovništva koji ne može da priušti sebi najosnovnije životne potrebe, a koji da bi preživeo prinuđen je da se zadužuje kod stranih banaka.

• Pa, kome služi ovakav sistem?

– Sve ukazuje da je sistem dobro podešen za sve aktere sa strane, a da su građani Srbije i domaći privrednici taoci korumpiranih i nedovoljno sposobnih državnih činovnika koji ne umeju, ne smeju ili ne žele da zaštite interese države, štiteći svoje i izbegavajući „probleme“ sa strancima od kojih, ko zna, uvek može biti lične koristi na uštrb javne.

Velimir Perović

Izvor: Nezavisnost

_________________________________________________________________________