Predrasude porodica i okoline

Vrlo tendenciozno smo kroz ove teme u više navrata i na različite načine akcentovali činjenicu da ljudi teško prihvataju različitosti. Upravo invaliditet on čini OSI drugačijim od drugih. U vizuelnom smislu i na mnoge druge načine, evidentno je da će ih okolina, a često i njihove porodice, jako teško ili nikako prihvatiti.

Porodica je osnovna ćelija društva, ona svakom čoveku treba da bude najveći oslonac i podrška, uporište za sreću i mesto gde se nalazi način za rešavanje svih problema i teškoća koje život nosi.

Kad u porodici postoji osoba sa invaliditetom čitava svakodnevica porodice se menja i svaki član (ili bi bar tako treba) deo svoje svakodnevice usmerava i prilagodjava potrebama člana sa invaliditetom i njegovim aktuelnim problemima. Neki problemi OSI su zajednički za sve – razne barijere, problemi u školovanju, predrasude, često jako loša materijalna situacija, nerazumevanje na poslu… Drugi su medjutim specifični zavisno od vrste i težine invaliditeta od činjenice da li se radi o kombinaciji fizičkog invaliditeta i smetnji u razvoju, jer od toga izmedju ostalog zavisi da li je osoba uopšte samostalna i koliki je i kakav stepen te samostalnosti.

Svi roditelji koji imaju dete sa invaliditetom, kada prođe početni (kraći ili duži) period šoka, samooptuživanje, besa i tuge, počinju da uče da sa tim žive. Radi se na tome da se učini sve da vremenom dodje do najvišeg mogućeg stepena samostalnosti kod odredjenog lica.

Rečenica koja se jako često čuje generalno, a posebno kada su u pitanju OSI glasi: „kao roditelj uvek znam šta je najbolje za moje dete i uvek radim upravo to“. Potpisnik ovih redova se sa tim nikako ne slaže! Roditelji za svoje dete uvek rade ONO ŠTO MISLE DA JE NAJBOLjE, A RADE KAKO NAJBOLjE UMEJU I MOGU. Medjutim to svakako vrlo često nije najbolje za njihovo dete, a ume biti čak i jako pogrešno i loše, za odrastanje tog deteta i stepen njegove buduće samostalnosti u životu.

Roditelji decu uopšte, a posebno sa invaliditetom (govorimo o intelektualno očuvanoj deci), umeju štititi od postavljanja pravila i sistema odgovornosti, pa najčešće mnogo toga što deca treba da urade za sebe ili u kući to preuzimaju sami roditelji. Kad dete izrazi želju da se igra sa vršnjacima, najčešće ga roditelji ne puštaju samog, već su oni uvek  negde u blizini. Izgovori za to su klasični: „plašim se da će pasti, neko će ga gurnuti“… Ista situacija je i kada dete sa invaliditetom treba poslati na ekskurziju ili izlet. Šta nam ovo ustvari govori?

Radi se naime o tome da roditelj ne uspeva da prihvati svoje dete kao osobu sa invaliditetom, pa ga zbog svojih strahova štite od raznih situacija, čime ga u stvari štite od samog života, a od njega zaštite nema, a on nam je dat i moramo ga živeti i iz njega izvući najbolje za sebe. Ovakvim postupcima roditelji čine da dete samo sebe često ne ume da prihvati kao drugačije, pa će se zbog toga formirati kao ličnost sa osećanjem manje vrednosti, a to će voditi u probleme sa uklapanjem u bilo koji društveni okvir i eto nam KOMPLEKSA, a jednog dana naravno roditelja neće biti u krajnjoj liniji i svakako neće moći da štite svoju biološku decu, koja su zbog toga što im nisu pomogli da se spreme za život čitavo svoje postojanje ostalo neenergična, bez volje, borbenosti, upornosti i ne spremna da preuzmu odgovornost.

Opisali smo predrasude roditelja sa korenom u modelu – JA ZNAM NAJBOLjE. Zato ćemo roditeljima još jednom pomenuti od toga da li su oni uspeli da prihvate svoje dete sa invaliditetom u mnogome zavisi hoće li i u kojoj meri to dete, a kasnije i odrasla osoba prihvatiti sebe kao ličnost i svoj invaliditet, kao sastavni deo te ličnosti.

Prihvatanje sebe je opet uslov da volimo sebe, što je za kvalitet života svakog čoveka jako bitno, jer kako ćemo voleti druge, ako ne volimo sebe? Potreba davanja i primanja ljubavi je osnov kvalitetnog života svakog ljudskog bića, bez obzira na boju očiju, visinu, težinu pa i bilo koje drugo fizičko, odnosno vizuelno svojstvo svake osobe, a ljubav, empatiju, filantropiju, kao i neke druge negativne osobine, nosimo na srcu i duši u dubini svog unutrašnjeg bića. Roditelji treba da pomažu svojoj deci da budu što samostalnija, da pred njih stave odredjene kućne obaveze, shodno mogućnostima i da sa pravom očekuju da ih obave da ih puštaju da se druže sa vršnjacima da sami stvaraju svoj indetitet i mesto medju vršnjacima.

Deca vrtićskog i školskog uzrasta treba da idu na školske izlete i ekskurzije, tinejdzeri treba da izlaze, jer je sve to  jako bitno za socijalni razvoj ličnosti i sticanje samopouzdanja. Treba ih podržati u realizaciji želja i odluka, a kroz razgovor navesti dobre i loše strane onoga što hoće. Tako će naučiti da snose odgovornost za svoje odluke, dobro upoznati sebe, spoznavati šta i koliko mogu ili ne mogu.

Što je manje predrasuda u porodici to će osoba sa invaliditetom biti sigurnija u sebe, pa će i na predrasude okoline reagovati na način da je neće psihoemotivno dotaći, a kad je tako, moći će da pomogne i drugim OSI i okolini da predrasuda bude što manje.

Borba protiv predrasuda okoline mora početi u porodici u kojoj svi mi primarno funkcionišemo i iz nje postajemo deo okoline.

Branimir Radovanović

Tekst realizovan u sklopu projekta “Moje pravo na rad” koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja RS u skladu sa Konkursom za sufinansiranje projekata iz  oblasti javnog informisanja osoba sa invaliditetom u 2016. godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

_____________________________________________________________________________