Преминуо један од најзначајнијих ђака чачанске Гимназије

Академик ЗОРАН Г. ЂУРИЋ је рођен 23. фебруара 1941. у Прилипцу (општина Пожега), у породици просветних радника. Отац Гаврило, професор, рођен је у Вранама код Ариља, а мајка Младена девојачко Николић, учитељица, рођена је у Горичанима код Чачка. Основну школу је учио у Каони, а завршио у Ариљу. Матурирао је у чачанској Гимназији. Електротехнички факултет у Београду уписао је 1959, а дипломирао 1964, на одсеку за техничку физику. На истом факултету 1967. одбранио је магистарску тезу под насловом „Утицај напрезања на напонско-струјне карактеристике силцијумских p-n спојева“, а 1972. докторску дисертацију „Утицај механичке деформације на неке карактеристике биполарних полупроводничких направа“.

Запослио се у Инститит за хемију, технологију и металургију (ИХТМ) 1964, где је 1966. изабран у звање асистента. У звање научног сарадника изабран je 1977, вишег научног сарадника 1983, а научног саветника 1989. године. Био је више од 30 година директор и научни руководиоц Центра за микроелектронске технологије и монокристале у оквиру ИХТМ-а, где је руководио проблематиком која се односи на микроелектронику, оптоелектронику, микросистемске и нанотехнологије. Од 1985. био је ванредни професор, а од 1990. редовни професор Електротехничког факултета Универзитета у Београду за предмете из области физичке електронике.

Формирао је два предмета на редовним студијама (Оптоелектронске направе и Сензори и претварачи), као и више предмета на постдипломским студијама. У дужем временском периоду био је ангажован од стране Техничког Универзитета у Бечу као гостујући професор где је држао предавања из предмета Microelectromechanical Sensors and Micromachining. У пензију је отишао 2011. године.

Године 1980. био је на усавршавању на Michigen State University, САД, а 1987. на South California University у Лос Анђелесу, САД. Више од 15 година био је инострани рецензент за пројекте Reseаrch Grаnt Council-а из Хонг Конга. Рецензирао је радове у часописима Sensors аnd Actuаtors A (Physicаl), Sensors аnd Actuаtors B (Chemicаl), Microelectronics Engineering Journаl, као и за више међународних конференција. Био је члан Интернационалног програмског комитета конференције Micro&Nаno Engineering, једне од највећих конферeнција у области наноинжењеринга.

Објавио је више од 370 научних радова, од тога 72 у истакнутим међународним часописима. Има неколико стотина цитата у часописима међународног ранга и међународним монографијама. Аутор је једног уџбеника монографског карактера за област полупроводничке оптоелектронике и једне монографије међународног рејтинга („Изотермална епитаксија из парне фазе“, Лондон, 1990). Руководио је на око стотину националних и међународних пројеката. На овим пројектима велики број студената је одбранио своје дипломске радове, магистарске тезе и докторске дисертације.

Научноистраживачки рад академика Ђурића је од почетка обухватао област физике и технологије полупроводника и полупроводничких направа. Један је од утемељивача теорије и технологије израде полупроводничких направа, а учествовао је и у пројектовању и развоју технологија за израду првих домаћих силицијумских соларних ћелија (1964), високофреквентних планарних транзистора (1967), полупроводничког микрофона, првих силицијумских интегрисаних кола (1968), МОS транзистора са ефектом поља (1970)… Зоран Ђурић је иницирао и/или развио неколико нових истраживачких поља у Србији: полупроводничке оптоелектонске компоненте, микроелектронски сензори притиска и полупроводничке квантне структуре, микро и наносистемске технологије…

У области нових материјала развио је комплетну оригиналну теорију изотермалне епитаксије из гасне фазе жива кадмијум телурида, као и теорију течне епитаксије овог материјала. Последњих година се бавио сензорима нове генерације који се базирају на механичким микро-нано гредицама. Из ових пројеката су проистекли производи који су пласирани на домаће и инострано тржиште, у више од 100 фирми из области нафтне индустрије, петрохемије, процесне индустрије, електроенергетике.

Од 2008. до 2011. године био је координатор европског пројекта REGMINA (Reinforcement of Regional Microsystems and Nanosystem Centre). Један је од пионира у области микросистемских и наносистемских технологија и оптоелектронике у Србији.

За дописног члана САНУ изабран је 30. октобра 2003, а за редовног 1. новембра 2012. године. Био је директор Института техничких наука САНУ (од 2011). Био је члан Академије инжењерских наука Србије од њеног оснивања (1998) и Удружења инжењера електротехнике (ИЕЕЕ).

Добитник је признања Института за физику у Београду за успешну сарадњу и допринос развоју (1981), Плакете „Војислав К. Стојановић“ Удружења универзитетских наставника. За изузетне резултате остварене у науци СО Ариље му је доделила Повељу.

Академик Зоран Ђурић је преминуо у Београду 15. септембра 2021. године.

Из сачуваних докумената Гимназије у Чачку види се да је Ђурић у школској 1955/56. години похађао пети разред, осмо одељење и да му је разредни старешина био Сергије Весковић, професор историје. Завршио га је са врло добрим успехом. У шестом разреду је променио одељење, био је VI/4, а разредни старешина је био Богдан Миљевић, професор српскохрватског језика. Поново је био врло добар.

И у седмом разреду (школске 1957/58) мења одељење, па је тај и следећи разред био у првом одељењу, а разредни старешина била је Загорка Недељковић, професорка српскохрватског језика. Као што је мењао одељења, тако је мењао и пребивалишта, станујући је у улицама Цара Лазара, Обилићевој, Курсулиној. Седми разред је завршио са одличним успехом. У четвртом разреду (1958. гимназије постају четвороразредне, па су осмаци постали четвртаци) имао је петице из свих 12 предмета, па је ослобођен полагања завршног испита.

Математику му је предавала Радослава Поповић, физику Милица Јањић, а директор је био Лука Војводић. Занимљиво је како га је разредни старешина окарактерисала: „Интелигентан, озбиљан и врло вредан. Донекле индивидуалист, доста амбициозан и недовољно близак међу другарима… Понеки пут критичарски настројен. Није показао довољно интересовања за рад у друштвеним организацијама.“

Светислав Љ. МАРКОВИЋ

________________________________________________________________