Prepoznatljivost položaja osoba sa invaliditetom u društvu

Kad kažemo: prepoznatljivost položaja osoba sa invaliditetom u društvu,  mislimo na ulogu medija, vlasti i udruženja.

Osobe sa invaliditetom su jako osetljiva i specifična populacija. Osetljivost ima koren u činjenici da invalidnost ova lica čini drugačijim. Hteli to da priznamo ili ne, evidentno je da ljudi generalno, sve što je drugačije i što izlazi iz okvira opšteg standarda, teško ili nikako ne prihvataju.

Nesporno je da je položaj OSI u našoj zemlji, pa i u našem gradu prepoznatljiv kao težak. Predstavnici vlasti, medija i udruženja, navodiće primere i razloge tog teškog položaja, ali razlika izmedju ova tri navedena nivoa je u tome, što suštinski i predstavnici medija i udruženja jako dobro znaju da sve zavisi od toga kako vlast vidi i prepoznaje položaj OSI u našem društvu, jer svako poboljšanje položaja u najvećoj meri upravo od vlasti i zavisi. Od percepcije vlasti u odnosu na probleme sa kojima će se OSI susreću zavisi i način i brzina, kao i mera u kojoj će se neki problem rešiti. Svakom našem gradjaninu je više nego jasno da vlast donosi i sprovodi zakone i podzakonske akte.

Saradnja izmedju medija i udruženja OSI bitna je zato što će mediji udruženjima pomoći da kvalitetnije koordiniraju sa vlasti, otvoreno ukazujući na adekvatnost ili neadekvatnost nekih zakonskih rešenja, kao i na način bržeg i potpunijeg rešenja nekih problema. Kad se o nečemu progovori u medijima, kad to bude češće uz malo politički korektnog pritiska, sigurno smo bar pola koraka bliže rešenju problema.

Mišljenja smo da je saradnja kako udruženja i medija, tako i udruženja i vlasti u našem gradu dobra, ali to nikako ne znači da ne može i ne treba da bude bolja. Lokalni mediji se uvek korektno odazivaju udruženjima, kada neki problem ili dogadjaj treba medijski da se proprati, ali mišljenja smo takodje da bi na našim gradskim medijima trebalo da postoji bar nedeljni formati, koji će se kontinuirano baviti problematikom invalidnosti, na razne teme i uz akcentovanje najrazličitijih problema iz oblasti invalidnosti.

Na temu invalidnosti smatraju i neki naši sugradjani iz ove populacije, najviše se govori 3. decembra, koji je medjunarodni dan OSI i u ovoj opaski smo stvarno primetili izvestan stepen rezigniranosti. Daćemo sebi tu komotnost da predhodnu rečenicu pojasnimo kao: „i nas se sete 3. decembra ili kada je dan osoba, koje imaju pojedinu vrstu invalidnosti“. Suštinski više jeste, nego što nije tako, iz prostog razloga što ako napravimo poredjenje problema koji su se naglašavali 3. decembra recimo…2010. i ove godine, ni jedan navedeni problem nije izostao u nekoj od godina. Svi su i dalje tu kao aktuelni, rešeni su samo delimično i periodično, uz pridodat neki novi problem. Siromaštvo, nezaposlenost, arhitektonske barijere, problemi u školovanju predrasude i naravno sve manje sredstava, koja se opredeljuju za OSI.

Kad god se o navedenim problemima govori putem medija, jasno je da vlast navodi kako je problem svesna, zatim kako je i na koji način rešila recimo problem nezaposlenosti ili PA, a istina je negde izmedju – nezaposlenost se rešava na sve kraći vremenski period, retko je u pitanju stalni radni odnos, a OSI bez asistenta najčešće i dalje ostaju u zimskom periodu, kad im je najpotrebija, dok su uslovi da neko dobije personalnog asistenta, sve rigorozniji iz godine u godinu.

Opet navodimo da nam je saradnja sa medijima izuzetno bitna, ali ćemo napomenuti takodje da mediji kako elektronski tako i štampani moraju da se potrude da konačno kada je u pitanju invalidnost – nauče  njen jezik. Treba da shvate da ne postoji osoba sa posebnim potrebama – jer svaki čovek ima iste potrebe, već postoje osobe sa invaliditetom. Ne postoje osobe vezane za kolica, jer niko nikog nije vezao – već postoje osobe koje koriste kolica za kretanje. Nema lica koja su vezana za krevet – već su to lica koja se ne kreću. Suviše dugo se govori o jeziku invalidnosti da bi novinari pravili ovakve greške. Oni su značajna spona izmedju OSI i vlasti, njihovo oružje je reč – ona mora biti oštra, ali i najpravilnije upotrebljena i to ne samo u gramatičkom i fonetskom smislu,  već i u pogledu korektnog ophodjenja.

Udruženja u našem gradu rade ozbiljno i naporno za  dobrobit svojih članova i značajna su pre svega socijalna, a potom i psihološka, pa ako hoćete i ekonomska karika u životima OSI. Postoji veliki broj svih lica koja iskreno ističu da su im razni vidovi angažovanja u udruženjima promenila život. Udruženjima vlast kroz finansijsku i svaku drugu vrstu pomoći i saradnje, mora omogućiti da nastavi sa radom i razvojem, jer su ona stub invalidskog pokreta, a što se medija tiče, ne sumnjamo da će i dalje biti uz udruženja OSI.

Podsetićemo da Centar za samostalni život OSI – Čačak, koji postoji od 2010. godine i koji je za svoje članove i druge OSI, mnogo učinio i dalje nema svoj prostor. Prostorije dele sa UDMO – Čačak, sa kojim je saradnja od početka korektna. Lokalni mediji i vlast su naravno upoznati i sa ovim problemom, ali i on spada u jedan od mnogo nerešenih.

Rezimiraćemo da je položaj OSI u našem gradu prepoznatljiv i svi smo svesni koliko je težak, ali svesni smo i togada se jako sporo i parcijalno popravlja, čak mislimo da je u nekim segmentima lošiji nego ranije. Dodaćemo da smo mi samo obični gradjani, a vlast je ipak… u nekim drugim rukama. Možda bi bilo dobro da vlast bar povremeno udje u cipele običnih gradjana, pa i onih koji su osobe sa invaliditetom, ali da to učini češće delima, a redje rečima…

Svako ima pravo da sanja, pa i mi koji ispisujemo ove redove…

Branimir Radovanović

Tekst realizovan u sklopu projekta “Moje pravo na rad” koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja RS u skladu sa Konkursom za sufinansiranje projekata iz  oblasti javnog informisanja osoba sa invaliditetom u 2016. godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 _________________________________________________________________