Preživiš prostituciju, batine i izgladnjivanje, pa se sama boriš za odštetu

Žrtve trgovine ljudima prinuđene su da prolaze kroz dva sudska postupka, kako bi zaštitile svoja prava. To može da traje godinama, sa neizvesnim ishodom, a izaziva i dodatne traume, tako da se žrtve većinom odlučuju da ne traže odštetu.

Ilustracija: Đorđe Matić

Na telefon iz novinskog oglasa „Vesele devojke“ javila se devojka koja je nakon kraćeg razgovora osobi sa druge strane veze dala adresu stana u jednoj novosadskoj ulici. Nekoliko sati kasnije, muškarac je došao do stana u kome su bile dve devojke, jedna tek punoletna, a druga maloletna.

Pre nego što je ušao u prostoriju u kojoj je maloletnica trebalo da mu pruži seksualnu uslugu, mladić je pored vrata ostavio trenerku u kojoj se nalazio novac. Kada je krenuo kući, shvatio je da dela novca nema.

Nešto više od četiri godine kasnije, marta 2016, punoletna devojka Ivana Todorov osuđena je na pet godina i tri meseca zatvora zbog trgovine ljudima i krađe. Sud je presudom prihvatio i imovinsko-pravni zahtev pokradenog mladića i odlučio da Todorov treba da mu nadoknadi štetu od 550 evra.

Istom presudom, sud je maloletnu devojku, koju su Todorov, njen brat i momak mesecima, uz batine i izgladnjivanje, primoravali na prostituciju, uputio na parnični postupak za dobijanje obeštećenja.

Ova presuda je primer višegodišnje sudske prakse u Srbiji da se žrtve trgovine ljudima – a u velikom broju slučajeva je reč o devojkama primoravanim na prostituciju – za naknadu štete upućuju na potpuno novo suđenje, iako je zakonom omogućeno da se imovinsko-pravni zahtevi rešavaju u krivičnom postupku.

Ivana Radović, organizacija ASTRA

Kod seksualne eksploatacije, imaš mnogo stereotipa i osuđivanja žrtava, tako da je tebi to još jedan dokaz da nisi kriva, da si oštećena

Foto: CINS

Istraživanje Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) pokazalo je da je od početka 2012. do kraja 2016. godine najmanje 107 ljudi osuđeno za trgovinu ljudima, trgovinu maloletnim licima radi usvojenja i posredovanje u vršenju prostitucije. Zbog odbijanja pojedinih sudova da dostave sve podatke, CINS je uspeo da identifikuje 52 osobe protiv kojih su takve presude donesene. Od toga, u samo jednom slučaju je pokrenut novi sudski postupak za naknadu štete, nastale zbog prinude na prostituciju.

Sudija Vrhovnog kasacionog suda Biljana Sinanović kaže da je svrha krivičnog postupka odlučivanje o krivici, dok je odlučivanje o imovinsko-pravnim zahtevima upliv parničnog postupka u krivični.

– Trebalo bi, po mom mišljenju, praksu u tom smislu menjati da bi se olakšao položaj žrtve – dodaje Sinanović.

Ivana Radović, iz nevladine organizacije ASTRA, koja se između ostalog bavi zaštitom žrtava trgovine ljudima i eksploatacije, za CINS kaže da je naknada štete važna jer osim finansijske podrške za žrtve znači i pravdu – pokazuje da ih država štiti.

– Posebno kod seksualne eksploatacije, imaš mnogo stereotipa i osuđivanja žrtava, tako da je tebi to još jedan dokaz da nisi kriva, da si oštećena – kaže Radović.

Dvostruka trauma za žrtve

Maloletna devojka sa početka ove priče došla je u Novi Sad u potrazi za poslom, kako bi pomogla roditeljima i porodici. Drugarica ju je upoznala sa Ivanom Todorov, njenim bratom Brankom i momkom Velimirom Brletićem. Kada su ušli u Ivanin stan rekli su joj da treba da se bavi prostitucijom. Ona je odbila i pokušala da napusti stan, ali ju je Brletić sprečio, preteći joj bejzbol palicom.

Ubrzo je imala i prvu mušteriju. Spavala je na podu, nije smela sama da napušta stan niti da sa porodicom komunicira bez nadzora, a kada je odbijala mušterije danima je bila bez hrane i dobijala je batine.

– I dan danas oseća strah, jer nije sigurna da su sva lica koja su učestvovala u ovim događajima uhapšeni, pa kada izađe na ulicu, stalno je u strahu i stalno se okreće… – navedeno je u presudi kojom su osuđeni Brletić i Todorovi.

Ipak, presuda je obuhvatila njih troje, iako je po iskazima ove i drugih podvođenih devojaka, bilo uključeno još ljudi.

Advokat maltretirane devojke je tokom postupka istakao imovinsko-pravni zahtev ali ju je sud uputio na parnicu. Kako je navedeno u presudi: „U ovom krivičnom postupku sud ne raspolaže podacima, odnosno dokazima koji bi pružili pouzdan osnov ni za potpuno ni za delimično presuđenje imovinsko-pravnog zahteva, imajući u vidu da se veštak dr Snežana Popov na glavnom pretresu nije mogla izjasniti u odnosu na visinu imovinsko-pravnog zahteva koji je podnet od strane punomoćnika“.

Do početka 2017. godine nije podnošena tužba za naknadu štete protiv troje osuđenih.

Srbija bez fonda za kompenzaciju žrtvama

Organizacija ASTRA je 2014. godine objavila publikaciju u kojoj je radna grupa sačinjena od sudija, tužilaca, policajaca, advokata i eksperata, analizirala položaj žrtava trgovine ljudima i drugih krivičnih dela sa elementima nasilja, i u njoj predložila izmene Zakonika o krivičnom postupku.

Sudija Biljana Sinanović, jedna od članica ove radne grupe, kaže za CINS da sudije treba ohrabriti da o imovinsko-pravnim zahtevima raspravljaju u okviru krivičnog postupka, tako što će im za to biti pruženi adekvatni dokazi.

– Naš predlog sudijama je bio da ukoliko veštače da li je nastala trauma, istovremeno zahtevaju od veštaka da se izjasni o visini nematerinalne štete nastale traumom – objašnjava Sinanović.

Radna grupa takođe je predložila i formiranje Fonda za kompenzaciju žrtvama krivičnih dela sa elementima nasilja.

U Ministarstvu pravde za CINS navode da Srbija zbog nedostatka novca još nije ratifikovala Konvenciju Saveta Evrope o naknadama štete žrtvama nasilnih krivičnih dela, iako ju je potpisala. Kada se to dogodi, uslediće i izmene Zakonika o krivičnom postupku.

U ostalim presudama za ovakve slučajeve u koje je CINS imao uvid, sudovi odluke o upućivanju imovinsko-pravnog zahteva na parnični postupak nisu obrazlagali ili se njima uopšte nisu bavili.

ASTRA-ine analize pokazuju da krivični sudovi skoro uvek žrtve šalju na novi, parnični postupak.

Prema rečima Ivane Radović iz ove organizacije, od svih identifikovanih žrtava – čiji broj procenjuje na više stotina od kada je 2003. godine trgovina ljudima postala krivično delo – samo jedna je uspela i da naplati štetu koja joj je naneta.

Devojke obuhvaćene presudama u koje je CINS imao uvid, a koje su bile žrtve trgovine ljudima i podvođenja, uglavnom su opisane kao neobrazovane i lošeg materijalnog stanja. Takođe, sudije u obrazloženjima često ističu koliko su okolnosti kroz koje su prošle bile traumatične i koliko su na njih ostavile posledice u smislu života u stalnom strahu i nesigurnosti.

I pored toga, sudovi odlučuju da ih upućuju na nova suđenja, u kojima će ponovo morati da se suočavaju sa trgovcima ljudima, da budu saslušavane i veštačene, odnosno, izložene sekundarnoj viktimizaciji i ponovnoj traumi.

Ivana Radović navodi da žrtve tokom krivičnih suđenja mogu dobiti status posebno osetljivog svedoka koji, u teoriji, podrazumeva određena prava i nivo zaštite tokom suđenja. Međutim, kada žrtva dođe pred parnično odeljenje i podnese tužbu – ona i trgovac postaju dve ravnopravne strane u postupku.

Drugi problem je u tome što za žrtve nov postupak za naknadu štete znači i nove troškove, a za njihovu nadoknadu moraju čekati da dobiju sudski spor, koji nekada traje i više godina.

Iz Višeg suda u Novom Sadu navode da se o imovinsko-pravnim zahtevima u krivičnom postupku rešava kada postoji pouzdan osnov za to, na primer, kada se utvrdi visina štete nastala krađom. Ako podaci krivičnog postupka ne pružaju pouzdan osnov za presudu o imovinskom zahtevu, a dodatne provere bi znatno odugovlačile krivični postupak, sud upućuje na parnicu.

Ostali sudovi koje je CINS kontaktirao nisu odgovorili na pitanja o ovoj temi.

Zamenik javnog tužioca u Višem tužilaštvu u Novom Sadu Slobodan Josimović kaže da tužioci prikupljaju dokaze od značaja za naknadu štete u meri u kojoj je je to značajno za sam krivični postupak, dok u suprotnom značajniju ulogu u prikupljanju ima žrtva. Međutim, žrtve u toku krivičnog postupka najčešće ne iznose zahtev za naknadu štete, zbog čega ih sudovi i upućuju na parnicu.

Dodaje da je nerealno očekivanje da će žrtva nakon krivičnog postupka imati dovoljno snage, hrabrosti i materijalnih sredstava da se upušta u još jedan višegodišnji sudski postupak, pa krivični postupak treba da bude prva i poslednja stepenica na putu za ostvarivanjem prava na naknadu štete.

Samo jedan pokrenut postupak

CINS je u proteklih šest meseci analizirao podatke o osuđujućim presudama osnovnih i viših sudova u Srbiji u poslednjih pet godina, za krivična dela trgovina ljudima, trgovina maloletnim licima radi usvojenja i posredovanje u vršenju prostitucije. Neki sudovi nisu ni odgovorili na zahteve za pristup informacijama, dok su drugi podatke dostavljali kroz presude, ili samo kao broj presuda i osuđenih ljudi.

Viši sudovi su doneli ukupno 70 osuđujućih presuda za trgovinu ljudima i tri presude za trgovinu maloletnicima radi usvojenja. Osnovni sudovi ne sude za ova krivična dela. Za posredovanje u vršenju prostitucije viši sudovi su imali 21 osuđujuću presudu, a osnovni 29.

Novinari CINS-a su, prema dostavljenim podacima, utvrdili kako su presude obuhvatile najmanje 107 osoba, od čega su identifikovali 51, protiv koje nije bilo tužbi za naknadu štete. Zbog nepotpunih odgovora sudova, za ostale nije bilo moguće utvrditi da li je protiv njih podizana takva tužba.

Usklađivanje sa EU standardima

U izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije ka članstvu u Evropskoj uniji za 2016. godinu stoji da „sistem za naknadu štete u parničnom postupku ne funkcioniše“. Takođe, piše da za pomoć žrtvama trgovine ljudima treba izdvojiti adekvatan novac, te da je neopodno „podsticati proaktivniji stav istražnih vlasti kako bi se izbeglo da se prvenstveno oslanjaju na izjave žrtava za pokretanje istrage“.

Slično je navedeno i u poslednjem izveštaju Stejt dipartmenta koji analizira trgovinu ljudima u svim zemljama sveta.

Evropski parlament i savet su 2012. godine doneli direktivu koja treba da utvrdi minimum standarda za prava, podršku i zaštitu žrtava zločina, sa kojom bi Srbija u budućnosti trebalo da uskladi svoje propise. Direktiva sadrži član koji kaže da države-članice treba da osiguraju “da u toku krivičnog postupka žrtve imaju pravo da u razumnom roku dobiju odluku o naknadi štete od strane učinilaca”.

U samo jednom slučaju, postupak za naknadu štete je pokrenut – protiv Dejana Stojanovića iz Niša, koji je početkom 2006. godine dva meseca pretnjama terao maloletnu devojku da se bavi prostitucijom. Devet godina kasnije Stojanović je priznao ovo krivično delo i osuđen je na godinu dana kućnog zatvora i novčanu kaznu od 300.000 dinara.

Protiv Stojanovića je potom pokrenuta tužba, kojom je tražena naknada za pretrpljeni strah, fizičke i duševne bolove, kao i za povredu ugleda i časti, a postupak je još u toku. Suđenje pokrenuto radi naknade materijalne i nematerijalne štete počelo je u februaru ove godine.

Uz kazne zatvora, svakom petom osuđenom izrečena je i novčana kazna, dok je oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela trgovine ljudima na nivou incidenta – četiri puta za pet godina.

Novčane kazne bile su u rasponu od 10 do 300 hiljada dinara, dok je oduzeto ukupno 1,45 miliona dinara i 8.300 evra protivpravne imovinske koristi. Ove podatke CINS je prikupio samo na osnovu dostavljenih presuda, pošto Ministarstvo pravde mesecima odbija da dostavi podatke o oduzetoj imovini za ova krivična dela.

Da se žrtve trgovine ljudima retko odlučuju da naknadno traže odštetu, pokazuje i podatak Ivane Radović iz ASTRA-e, po kojoj su žrtve za poslednjih pet godina pokrenule svega tri ovakva postupka.

Radović kaže da u ovim predmetima „ne postoji balans“ jer se od žrtava teških krivičnih dela očekuje da svedočenjima podupiru postupak, pod pretnjom kaznom ako se ne pojave:

– Onda još uzmeš nelegano stečenu imovinsku korist, a ne daš to žrtvi, nemaš fond za kompenzaciju gde će to da ide žrtvi, tako da samo uzimaš: što od žrtve kroz svedočenje, što pare od trgovaca.

Izvor: CINS  Autorka: Milica Stojanović