Prethodni članak
Priču taksiste iz Čačka deli cela Srbija
Objavljeno 13/12/2021
Deca uvek bolje i lepše vide od nas starijih, jer na svet i ljude oko sebe, gledaju neukaljanom dušom i kada bismo ih slušali i vodili se njihovim rečima i delima, možda bi ova planeta zaista bila lepše mesto za život.
Jedan takav susret protkan iskrenim emocijama, na Tviteru je opisao Čačanin koji se na ovoj mreži potpisuje kao „Grof od Kačulica“. Naime, njemu je u vozilo ušla majka sa detetom, za koje je kasnije saznao da je autistično. Razgovor koji je vodio sa mališanom i njegovom mamom, pretočio je u niz tvitova, koji su kod mnogih po čitanju, izazvali i suze.
Nije on toliko problematičan i zatvoren, samo je malo… drugačiji. On vidi svet potpuno drugačije od nas."
Onda joj se oteo i blag uzdah:
"Eto, vas je zagrlio, a to retko čini, naročito koga vidi prvi put. Ponekad imam utisak da mi imamo pogrešan pogled na svet…⬇️
— Grof od Kačulica (@Grof_OdKaculica) December 9, 2021
Uz dozvolu autora, priču vam prenosimo u celosti:
Pred kraj smene se uvek unervozim iako danas nije bila tolika gužva u špicu. Dolazi poznata adresa sa koje sam već vozio nekog srednjoškolca u školu. Mladi zvrndov večito kasni, ali dobro plaća. Krećem. Ispred zgrade nema uobičajenog putnika.
Umesto njega tu je mlada žena koja drži za ruku malog mršavog dečaka, ne starijeg od 5 godina. Ona otvara vrata i bori se sa torbom dok se mališan ćutke uspuzava na zadnje sedište i seda na sredinu.
„Dobar dan, druže“, pozdravim ga sa osmehom, poluokrenut. Mališa lagano podiže pogled, a na, do tada, ozbiljnom licu se pojavljuje osmeh. Lagano ustaje, zagrli me kako je mogao, onako stišnjen između sedišta i naslanja glavu na moje rame.
Kad me pustio posle nekoliko sekundi, ja se, iznenađen postupkom, okrećem malo više. Oči krupne, tamne, duboke kao ni jedne druge su me netremice gledale sa nasmejanog lica.
Žena ulazi i seda pored njega sa pitanjem: „Sine, jesi li pozdravio čiku?“
Mališa ćuti, ja odgovaram za obojicu: „Jeste, gospođo, izgrlismo se k’o najrođeniji.“ „Eh, takav je on… Idemo na Topalovo samo prvo da svratimo do pekare.“
Dok idemo ka pekari, njih dvoje veselo čavrljaju, više kao dva deteta u vrtiću nego kao majka i sin. „Hoćeš pasulj za ručak? M?“ „Nema pasulj!“ „A hoćeš možda…picu za ručak?!“ „Daaa!!“
Stižemo pred pekaru, njih dvoje izlaze i ubrzo se vraćaju Dečak seda na isto mesto, u krilu drži kutiju sa picom, zaviruje unutra, miris se širi kabinom. Nastavljamo. Ponovo čavrljanje.
Uz mnoštvo uzvika i onomatopeja provlače se smislene rečenice koje mališan izgovara sa savršenom dikcijom. „Pozvaću Tomu, on voli da se igra sa mnom.“ „Hoću! I Toma voli picu.“ Onda je ponovo zaćutao. Sad ja pokušavam da prekinem ćutanje: „Ideš, li u vrtić?“
Tišina… Majka odgovara: „Ne ide. On je autističan“ Bi mi neprijatno. „Izvinite, nisam znao…“ „Ma, nemojte se izvinjavati. Nije on toliko problematičan i zatvoren, samo je malo… drugačiji. On vidi svet potpuno drugačije od nas.“
Onda joj se oteo i blag uzdah: „Eto, vas je zagrlio, a to retko čini, naročito koga vidi prvi put. Ponekad imam utisak da mi imamo pogrešan pogled na svet a da ga on razume mnogo bolje od nas.“
Do kraja vožnje mi je pričala o njegovoj ljubavi prema životinjama, kako predivno crta ljudske likove, kako u vedrim noćima zna da po celu noć netremice gleda u Mesec… Dok sam vraćao kusur, dečak je ponovo ustao.
Ovoga puta mi je spustio dlan na obraz, potom opipao okvir naočara: „Ćao.“ „Ćao.“ Lepo je biti deo tog sveta iza pogleda tih krupnih, tamnih očiju, dubokih kao ni jedne druge.“, napisao je on na kraju priče, koja je doslovno rasplakala veliki broj tviteraša.
Kad cujes ovakvu pricu tek onda shvatis koliko je sve materijalno prolazno i nebitno.Najiskrenije zelim ovom decaku sto je moguce lepse i srecnije detinjstvo,i naravno njegovoj porodici da se nepredaju a siguran sam da imaju mnogo izazova
Spiro taksista sto posto, svaki dan neka nova priča.
Čovek ima vrhunski talenat za pisanje i na tome mu svaka čast. Šteta, što narod misli da su njegove priče istinite. U Njujorku da radi kao taksista, ne bi ovoliko istinitih dešavanja imao.
Lepo ovo što piše samo nije ovo piso Spiro. On ima samo četri razreda ne zna ovako da piše. Ovo je piso Cane. On ima malu maturu.
Ovo je pisao Plavso, bivsi taksista iz Kaculica, sto posto…
Moguce dok je cekao na ruletu da je ovako divno sastavio…
Verona
Blago nama sa ovako lepom pricom samo nazalost obasipaaju nas sa kriminalom i obmanama tako da mi je ova pri a dosla kao MELEM na ranu. Hvala puno mom Cacaninu.
Ja mu ne bi naplatio. Imam druga koji ima 40’i neku i hendikep 90 posto. Svugde ga vodim i u inostranstvo po 5 dana. Hranim oblačim vozim umivam sve. I ništa mi nije teško jer mi je drug i tih 5 dana u godini je njemu sve. Čak me i ponekad malo maltretira. To je naša zezancija. Ko me zna znace da je sve tako. Treba ljudima pomagati i biti human. Krenem u USA a on mi da pismo i kaže otvori ga na pola puta a u njemu tekst “izvini puno si mi pomogao u životu nisam imao više i 50’evra za kafu kaže u frankfurtu. Suze mi i sad krenuše. Jedva čekam da ga opet vidim i odneo negde za našu dušu. Zato ljudi nije teško biti norlmalan. Nama malo a njima sve.
Ja mu ne bi naplatio. Imam druga koji ima 40’i neku i hendikep 90 posto. Svugde ga vodim i u inostranstvo po 5 dana. Hranim oblačim vozim umivam sve. I ništa mi nije teško jer mi je drug i tih 5 dana u godini je njemu sve. Čak me i ponekad malo maltretira. To je naša zezancija. Ko me zna znace da je sve tako. Treba ljudima pomagati i biti human. Krenem u USA a on mi da pismo i kaže otvori ga na pola puta a u njemu tekst “izvini puno si mi pomogao u životu nisam imao više i 50’evra za kafu kaže u frankfurtu. Suze mi i sad krenuše. Jedva čekam da ga opet vidim i odneo negde za našu dušu. Zato ljudi nije teško biti norlmalan. Nama malo a njima sve.
Spiro piso, vidim ga cesto u taxiju da zapisuje. Ne znam koliko razreda osnovne skole ima ali lepo pise.
Sporo, Cane, Plavšo,… Ha, ha, ha,…
Nema veze ko je pisao i ne verujem da je prica izmisljena.Bitno je probuduti emocije kod ljudi jer su odavno ugasene.Svaka cast na svakoj izmamljenoj suzi,fale nam ocigledno.
Nebitno ko je pisao.
Istinita ili ne, priča je dobra.
Mnogo puta sam vozio autisticnu decu za Beograd na kontrolu u Palmoticevu ulicu.I svaka voznja je bila prica za sebe.U svim tim pricama sam bio prisutan.Zamislite kad ja i njegova majka nesto pricamo dete me pomazi po glavi.Samo sto mi ne kaze „Alo ciko i ja sam tu“.Posle svake voznje bio je srdacan pozdrav.Cak je morao i jedan otac da me oslobodi zagrljaja deteta.Ovo nije izmisljena prica.