Pridružite se akciji čišćenja Srbije

Prošle godine preko 5000 aktivista širom Srbije odazvalo se na poziv da „zasučemo rukave i pometemo Srbiju“. Timovi Kreni-Promeni su bili deo ove akcije. Ako ste se u tom periodu provozali Rakovicom, ugao ulica Jakova Galuša i Slavka Miljkovića, mogli ste videti Anu koja je ukazala na čišćenje te lokacije; Sava Manojlovića kako skuplja i dovlači na jedno mesto kabasti otpad; Marinu Pavlić kako pomera kamenje i zemlju ne bi li dospela do svake ukopane plastične flaše; Suzanu koja skuplja staklo; Angelinu i Kristinu koje ne odustaju ni od najsitnijeg otpada…Samo za taj jedan dan, kroz 2 sata, eleminisano je na desetine divljih deponija.

Da li su ove akcije dovoljne? Važno je da se zapitamo kako su te deponije nastale?

Da li to znači da smo nemarni, nevaspitani, sebični!? Anton Čehov je napisao „Kada bi svaka osoba na komadu svoje zemlje učinila sve što može, kako bi naša zemlja bila lepa.“

Zvuči tako jednostavno, zar ne!? Pa zašto onda to ne činimo?

Hajdemo za trenutak da budemo iskreni. Koliko puta nam se desilo da prođemo pored kante koja je prepuna otpadaka, ali ipak ubacimo i naš jer prosto „nismo mi krivi što je kanta puna, a ja moram negde odložiti smeće“; ili smo pak prošli pored reke u kojoj je obilje smeća, samo se zgrozili i produžili dalje. Sigurno nam se dešavalo i da prođemo pored deponije, ali da to prosto uzmemo „zdravo za gotovo“, a možda čak i da je ne registrujemo.

Zapravo su ovakva ponašanja i reakcije prilično uobičajena, jer mi uglavnom u svakodnevnim situacijama funkcionišemo na nivou automatskih misli koje su organizovane po shemama (brze reakcije, bez razmišljanja).

Odnosno, koliko ćete obraćati pažnju na smeće oko sebe određeno je time da li ste razvili automatsku shemu vezano za temu ekologije (koliko znate o ekologiji, koliko ste svesni posledica nesavesnog odnosa prema prirodi, koliko je pitanje ekologije vama važno). Pored toga, za neka kompleksnija ekološka pitanja, kao što su štednja vode i energije, ljudi su na mukama tzv. „socijalne dileme“. Pa hajmo onda da pođemo redom.

Šta bi to bila „socijalna dilema“? U najkraćem opisu govorimo o situaciji kada pojedinac može da postupi tako da po njega taj postupak bude najkorisniji, ali ukoliko isti postupak sprovedu i ostali, na duže staze biće štetnih posledica za sve. Evo jednog primera iz mog bliskog okruženja.

Cela moja ulica je pre par godina uvela gas, ali su skoro svi zadržali i šporet na drva. Usled velike propagande vezano za zagađenje vazduha, većina tih porodica je odustala od ogreva i prebacila se isključivo na korišćenje gasa. Ali ne i deka moje prijateljice. Da stvar bude gora, usled potrebe da još više uštedi, a pod uverenjem da „čini reciklažu“ počeo je da gori raznorazni otpad u šporetu (tkanine, plastiku, otpadke od hrane).

Dakle, ta godina je bila jako dobra za njenog deku, potrošio je jako malo drva i bilo mu je baš toplo. Međutim, usled povećanja cene gasa, ali i drugih proizvoda, ove godine je većina porodica iz moje ulice pošla njegovim stopama. Srećom je rezultat takvog postupka bio jasno uočljiv, gotovo da nismo mogli da dišemo na ulici, pa je veći broj porodica odustao od te ideje.

Ali, posledice nisu uvek direktno uočljive, pa tako verovatno i ne znamo koliko smo rasipni pri potrošnji vode ili energije? Verovali ili ne, uglavnom je to i razlog zašto nekada nismo u mogućnosti da malo više povedemo računa o iskorišćavanju resursa naše planete.

Ali šta je sa bacanjem smeća! Za razliku od prethodnog primera, kultura u ovom slučaju nas ništa ne košta. Zašto su neka društva više, a neka manje osvešćena po pitanju potrebe za održavanjem čistih ulica, recikliranjem otpada i sl.? Koliko ćemo se držati određenih oblika ponašanja zavisi od dve vrste kulturoloških socijalnih normi.

Jedna vrsta jesu propisane norme na osnovu kojih znamo koji oblici ponašanja se smatraju poželjnim, a koji vode ka odbacivanju, prekoru, kazni. U ovom slučaju propisana norma može biti „vođenje računa o ekologiji je važno, bitno, neophodno za naše bivstvovanje na svetu“.

Međutim, pored propisanih normi, mi se prilikom ispoljavanja ponašanja vodimo i opisnim normama; odnosno, ponašamo se onako kako se većina ljudi u datoj situaciji ponaša. Šta mislite, koja norma je važnija?

Opšta je pretpostavka da što je manje smeća u nekoj okolini to je manja verovatnoća da će ljudi nesmotreno bacati otpadke gde stignu; i ta je pretpostavka uglavnom tačna. Međutim, rezultati jednog istraživanja su posebno zanimljivi.

Naime, Ćaldinij i saradnici su sproveli eksperiment u toku koga su, u okviru 3 situacije, pratili sklonost studenata da oglas koji im je ostavljen u sandučetu bace na pod. U jednoj situaciji je prostorija gde se nalaze poštanski sandučići bila skroz čista, u drugoj je prostorija bila uglavnom čista, ali je na podu bio jedan uočljiv otpad (kora od lubenice); dok je u poslednjoj situaciji prostorija bila skroz neuredna. Kao što su i očekivali, najveći broj studenata je oglas bacio na pod u trećoj situaciji.

Međutim, iznenađenje je usledilo u razvoju prve dve situacije. Naime, najmanji procenat studenata je bacio oglas na pod u drugoj situciji. Njihov zaključak je da se to desilo iz prostog razloga što ih je kora lubenice podsetila na propisanu normu, verovatno su pomislili nešto loše o osobi koja je u čistoj prostoriji to učinila, i nisu želeli da postupe isto.

Ovaj podatak je bitan jer nas upućuje na jednu jako važnu stvar. Opisna norma može biti dobro sredstvo za formiranje poželjnog ponašanja samo ako se svi toga pridržavamo, ali ako se više nas odmetne, baci po koji otpadak na pod, stvaranje deponije je skoro pa neminovno. Očito je da je u nekim kulturama propisana norma više uklopljena u svakodnevno funkcionisanje pojedinaca.

Dakle, kada i mi budemo razvili automatsku shemu „vođenje računa o ekologiji je važno, bitno, neophodno za naše bivstvovanje na svetu“ okolina će nam biti čistija.

Čija je onda odgovornost podizanje svesti ljudi o ovim temama (štednja vode, energije, reciklaža). Odgovornost je svih nas, ali i osoba koje su najviše prisutne u javnom životu (šta slušamo i gledamo u medijima), kakvi su nam zakoni, kako funkcionišu institucije.

Npr, ne možemo očekivati od jednog deke da ne loži tkaninu u šporetu ako istovremeno imamo na vlasti ljude kojima je sasvim u redu da žrtvuju našu zemlju i reke samo zarad malo novčanog profita od litijuma; nepropisno krče šume, uništavaju prirodna staništa ugroženih biljnih i životinjskih vrsta…

Ne možemo očekivati da nam društvo štedi resurse vode i energije dok se paralelno sa tim rasipamo u javnom govoru kako svega imamo u izobilju i kako smo jako bogati. Jasno je da je problem nemarnosti prema prirodi sistemski i da se ne može rešiti čarobnim štapićem.

I dok pripadnici vlasti čine sve da nas u pogledu ekologije unazade, mi se možemo boriti u našem dometu, možemo delovati na opisne norme. Ako spadate u grupu ljudi koji su osvestili važnost očuvanja prirode, sledeći put kada primetite otpad na ulici, podignite ga i odložite u kantu. Svojim primerom podsetićete i ostale u okolini na propisanu normu.

Upravo to planiramo da uradimo i ove godine, zato vas ponovo pozivamo da se pridružite akciji “Zavrnimo Rukave” u nedelju, 24.marta, od 12 do 14 časova i zajedno sa nama odložite „koru od lubenice“ u smeće.

Autorski tekst Senke Kostić iz pokreta Kreni-Promeni, docentkinje na Filozofskom fakultetu Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici na katedri za psihologiju

___________________________________________________________