Protestni hor za borbu protiv nasilja nad ženama

Nasilje nad ženama je tema kojom bi trebalo da se bave sve strukture društva, jer će samo tako žena biti osnažena da izađe iz partnerskog odnosa ili porodice u kojima trpi nasilje. O ovom problemu treba govoriti glasno, stalno i na način na koji će žrtva nasilja biti potpuno zaštićena, stav je Novosadske feminističke mreže. Članovi ove mreže će, u okviru festivala „Kultura nenasilja, program uživo“, oformiti protestni hor, koji će i nakon festivala skretati pažnju građana na ovaj važan društveni problem. 

– Nasilje u zajednici nije dovoljno prepoznato i nije vidljivo, zato su nam potrebne kampanje, zagovaranje na lokalnom nivou za uvođenje novih usluga, kao i finansiranje tih usluga od lokalne samouprave zarad održivosti. Drugo, fenomen nasilja je zaista u eskalaciji, tokom pandemije beležimo veći broj poziva i sve dramatičnije slučajeve nasilja, među mladim parovima dolazi do ozbiljnih vidova nasilja. Sve to zavređuje pažnju i zajedničko angažovanje svih nas. Festival je način da se svi ženski centri i saradničke organizacije, saradnice i nezavisne aktivistkinje otvore prema zajednici kroz različite forme angažovane umetnosti, da prodrmamo teme kao što su rod, rodni identitet, pitanje uloge žene u savremenom društvu, kulture nenasilja, ali nažalost i samog nasilja kojim smo okruženi – priča Ivana Perić, psihološkinja i koordinatorka SOS centra koji postoji u okviru Novosadske feminističke mreže.

Ivana Perić

Ideja jeje da se, ukoliko epidemiološka situacija dozvoli, festival održi krajem septembra i početkom oktobra, a planirane su mnogobrojne aktivnosti, od tribina, medijske redakcije, interaktivne izložbe sa glumcima koji interpretiraju priču osobe koja je preživela nasilje, pa do izložbe preduzetnica, odnosno svojevrsni ženski bazar, kao i anketiranje građana i građanki kako bi se ispitao njihov odnos prema temi nasilja i videlise koliko je razumeju i šta im je potrebno da bi je razumeli bolje.

– Protestni hor je forma koja je šira od festivala i nastala je i pre njega. U njega mogu da se uključe svi koji su zainteresovani i na taj način žele da daju doprinos u borbi protiv nasilja nad ženama i generalno za sva ljudska prava. On je zamišljen kao jedna interaktivna forma, gde će se trupa kretati i na važnim mestima u gradu, kao što su institucije ili mesta na kojima se dogodio zločin ili nasilje u porodici, naglas govoriti dramaturški tekst koji ima za cilj podizanje svesti o nasilju – najavljuje Ivana Perić.

Prema njenom mišljenju, individualno je to zašto se i kako žena odlučuje da prijavi nasilje, ali da kada jednom donese odluku, u najvećem broju slučajeva je borbena i istrajna.  

– Sa druge strane, imamo i korisnice koje se po više puta vraćaju u jedan nasilan obrazac, odnosno u porodicu ili partnerski odnos, a mi smo tu da ih osnažimo. Mi to prepoznajemo kao deo dinamike nasilja, tako da je to dosta individualno i zavisi od konteksta u kom se korisnice nalaze. Ako imaju podršku od porodice, prijatelja i društva, ili su ekonomski nezavisne, mnogo će pre doneti odluku i krenuti u proces, nego ako kompletno zavisi od počinioca i nema podršku – kaže ova psihološkinja.

Nasilje nad ženama ne sme da bude servisna informacija u medijima

Iako imaju ogromnu moć, mediji je trenutno uglavnom ne koriste da bi pomogli ženama žrtvama nasilja, štaviše, često je koriste žrtve kako bi povećale rejting, bez obzira na posledice. Novinarka Prvog programa radija Radio-televizije Vojvodina Milica Kravić Aksamit smatra da bi, za promenu, mediji mogli malo i da pomognu u ovoj borbi. 

Milica Kravić

– Svesna sam da marginalizovani mediji koji se bave osetljivim izveštavanjem ili vode računa o etici u izveštavanju imaju mnogo manji uticaj od štete koju učine tabloidi sa jednom naslovnicom na kojoj razvlače žrtve nasilja sa svim detaljima i govore o deci, umesto da najvećim mogućim fontom ispišu makar broj telefona na koji žrtve i svi koji trpe nasilje mogu da se jave. 

Iako se jeftina tabloidna štampa dosta čita, ova novinarka smtra da elektronski mediji imaju daleko najjači uticaj na stanovništvo i da, zahvaljujući ovakvim medijima, živimo u društvu u kome se promoviše nasilje. Sa druge strane, ne treba zanemariti da postoje izjave zvaničnika koji osuđuju nasilje u porodici, zakone, ali je činjenica da ništa nismo promenili u javnom i medijskom diskursu, kada govorimo o dominantnim medijima, smatra Kravić Aksamit. 

– Mediji su dužni da, kada god izveštavaju o nasilju prema ženama, ne smeštaju to u neku crnu hroniku, maltene kao servisnu informaciju, nešto preko čega se lako prelazi. Neophodno je poznavati fenomen i svaki put kada se prenosi vest u kom god obliku, mora iza toga da stoji poznavanje priče. Nikada ne sme da se prebacuje krivica na žrtvu, što stalno viđamo, jako je bitno da se sakriva njen identitet i bitno je podsećati koje su obaveze svih nas, jer je celo društvo dužno da prijavi nasilje. Izveštavanju se mora pristupati ozbiljno, fenomenološki i svi moramo biti upoznati sa celom pričom, a ne da paušalno dajemo ocene, maltene kao da izveštavamo sa nekog događaja.

Ova novinarka smatra da bi drugačiji pristup ovoj temi u medijima, kada bi bio globalan i kada bi postojale sankcije za neetičko izveštavanje, ozbiljno mogao da stane na put nasilju, koje je u ovom društvu postalo normalno.  

– Mislim da bismo se tako, na neki način, obračunali sa nasilnicima koji smatraju da je to način komunikacije, ili rešavanje problema u porodici tako što mlatiš nekog ili ga maltretiraš psihički. To je trenutno utopija, ali kada bi se mediji pridržavali toga, mogli bismo da očekujemo da se onda svako u svojoj kući pridržava tih pravila.

O SOS centru 

SOS ženski centar nastao je 2004. godine kao projektna aktivnost tadašnjeg novosadskog Ženskog centra, ali se izdvojilo kao udruženje koje je najviše prepoznato po uslugama SOS telefona, odnosno podške za žene i devojke koje su izložene nasilju u porodici. U međuvremenu su razvili savetovalište za podršku, pravno savetovanje kao eksternu podršku i posredovanje kao poseban vid podrške, gde ženi pomažu da ode i prijavi nasilje, obrate se drugim institucijama u njeno ime i uz njenu saglasnost. Želja im je, kako kažu, da razviju sistem vrednosti i modele ponašanja koji su deo kulture nenasilja. 

__________________________________________________________________