Realna slika stanja – razumevanje, podrška i obespravljenost

Ukoliko bismo za poredjenje u stvaranju realne slike stanja položaja OSI uzeli bilo koji kraći ili duži vremenski period, vrlo brzo bi shvatili da se položaj ove populacije nije mnogo poboljšao.

Naime postoje mnoge Konvencije, domaći zakoni i drugi akti, za koje smatramo da nema mnogo razloga da ih navodimo, zato što pri čitanju njihovih odredbi, zaključujemo da su situacija i položaj OSI  kod nas skoro idealni. Medjutim realno, u praksi, sveukupni položaj ovih lica je jako loš, posebno ako se uzme u obzir činjenica da živimo u 21. veku, koji je već uveliko  odmakao.

Najviši akt naše države, jasno kaže da svi zakoni koje donosimo moraju biti u skladu sa njim – što se, ako mnogo ne detaljišemo, i poštuje. U njemu takodje stoji i da je zabranjen bilo koji oblik diskriminacije, ali to u praksi naravno nije tako. Činjenica je recimo da naš grad nema ni jedno vozilo, koje je prilagodjeno prevozu OSI, da recimo mnoge zdravstvene procedure npr. stomatološke i ginekološke, naši sugradjani sa invaliditetom ne mogu obaviti, jer im mesta na kojima se te usluge daju nisu arhitektonski dostupna. Naš zdravstveni centar sada nema ginekološki sto za pregled žena sa invaliditetom. Da li ove činjenice, a naveli smo samo neke, pokazuju da se radi o diskriminaciji po osnovu invalidnosti? Mi smo mišljenja da jeste tako, obzirom da se radi o direktnom uskraćivanju navedenih vidova zdravstvene zaštite, a jasno nam je da po ustavu i zakonu svi gradjani naše zemlje na zdravstvenu zaštitu imaju pravo. Ustav takodje garantuje i slobodu kretanja za sve gradjane. Navedena činjenica da Čačak nema ni jedno vozilo javnog prevoza, prilagodjeno za prevoz OSI, pokazuje da je svim licima iz ove populacije, koje nemaju sopstveno vozilo ili novac za taksi, naša lokalna vlast INDIREKTNO ograničila slobodu kretanja.

Takodje nam je poznato da iko od naših sugradjana sa senzornim invaliditetom ima psa vodiča, što je u drugim gradovima bar u nekom procentu odavno praksa, dok je u zemljama regiona (recimo u Hrvatskoj) to gotovo uobičajena praksa. Kad znamo u koliko velikoj meri navedenim licima pas vodič olakšava svakodnevni život, nije nimalo teško zaključiti od koliko bi to značaja bilo svim našim sugradjanima. Jedino čega se za početak pribojavamo, kada je u pitanju pas vodič,  je činjenica da ako u našem gradu jednog dana ova usluga i zaživi, da se ne dogodi situacija iz jednog drugog grada u Srbiji, kada je vozač javnog prevoza, zbog negodovanja putnika i svog ličnog,  zatražio da osoba sa psom vodičem napusti vozilo. Tako nešto nas, nažalost, uopšte neće čuditi. Ovde je naravno reč o predrasudama, niskom nivou svesti gradjana za neke situacije, a rekli bismo i nekulture.

Naveli smo samo neke mogućnosti kojih u našem gradu nema za OSI i ko zna kad će ih uopšte i biti, što znači da je to kada su u pitanju ove situacije – realna slika stanja. Za navedene potrebe u našem gradu ne postoji razumevanje lokalne vlasti, kao ni podrška da nešto od navedenog u našem gradu zaživi. Ponovo ćemo reći da nedostatak novca, više ne može i ne sme biti oravdanje.

Znamo da je i vozilo javnog prevoza adaptirano za OSI skupo, da odgajanje i školovanje jednog psa vodiča slepih takodje puno košta, ali smatramo da to ipak ne treba da bude izgovor. Evo recimo nekih naših rešenja za ovaj problem. Moguće je recimo da deo novca za nabavku psa vodiča snosi lokalna samouprava, a deo samo lice kome je to potrebno. Što se tiče adaptiranog autobusa ili kombi vozila, mogli bi se organizovati humanitarni koncerti, lokalnih bendova ili KUD-a , sa kojih bi prihod išao u ovu svrhu. Takodje znamo da su godinama unazad za Pravoslavnu novu godinu estradne zvezde na gradskom trgu držale,  kako su nas gradski čelnici obaveštavali, besplatne koncerte. Ljudi koji su ta gostovanja organizivali, mogli bi dogovoriti i neki koncert u svrhu o kojima smo ovde govorili. Svakako znamo da bi nadležni rekli „vrlo rado“ , „videćemo“ i sl.

Kada smo sa OSI govorili o ovim potrebama, svi su rekli da bi to bilo divno, da bi u velikoj meri poboljšao kvalitet svakodnevnog života OSI, ali su i naveli, da mnogi od njih ne mogu do zubarske ambulante i na ginekološki pregled u banku, poštu, opštinu, pa misle da su usluge o kojima je ovde opširnije pisano, viša matematika.

Dakle naši sugradjani sa invaliditetom su se saživeli sa obespravljenošću u nekim elementarnim stvarima, zbog nedostataka kojih sve ostalo smatraju „višom matematikom“. Baš nas zanima hoće li naša gradska vlast, ako uopšte pročita ove redove, da se bar malo zamisli nad poslednjim pasusom ovog teksta?  Ostaje da se nadamo, da možda hoće.

Branimir Radovanović

Tekst realizovan u sklopu projekta “Moje pravo na rad” koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja RS u skladu sa Konkursom za sufinansiranje projekata iz  oblasti javnog informisanja osoba sa invaliditetom u 2016. godini. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

___________________________________________________________________