Sahrana koja je 1952. postidela pola Čačka: Izvini, Ćamile, nismo znali

Novinar NIN-a nabasao je 1952. godine na neobičnu scenu u čačanskoj kafani. Toliko neobičnu da je pretočio u priču koja savršeno otkriva škakljive odlike našeg mentaliteta. Reportažu našeg kolege o jednoj od neobičnijih sahrana u Srbiji, staru preko 70 godina, prenosimo vam u celosti, uz želju da i vi upamtite neobičnu sudbinu izvesnog Ćamila i Čačka koji je došao na njegov poslednji ispraćaj.

Otkud sad sahrane u Čačku

Otkud sad sahrane u Čačku? Moram da objasnim da se ja se već odavno, intimno u sebi, bavim pijanstvom (u smislu alkoholizma) kao pojavom, kao nesrećom, kao bolešću, kao jednom kategorijom protesta koji je, doduše, kao autentični ljudski protest već davno zastareo!

Stigao sam u Čačak ujutru. Sedam u jednu gradsku kafanu, gde je bilo je gotovo prazno; za jednim stolom sede nekoliko ozbiljnih, jutarnjih rakijaša, za drugim stolom jedan mlađi čovek rešava ukrštene reči, za trećim dva Roma u crnim odelima natukli crne šešire i ćute…

Tek što sam se raskomotio za stolom u uglu – prilazi mi čovek, visok i ozbljan i smeši mi se. „Ja sam taj zbog koga ste došli, ja Vas čekam!“, kazao mi je. Zbunjen, odgovaram mu: „Oprostite, ako hoćete da sednete, samo sedite… Ja sam službenik iz Beograda, pa poslom sam malo navratio!“

Mene su izigrali, ja sam suvereni gospodin sveta

„Ja sam ti izigrani čovek, mene je svetska politika izigrala, sad pišem žalbe svim vladama i tražim svoje pravo“, počinje priču ovaj čovek mutnih očiju, i pokazuje mi malu kartonsku tablu sa vrpcom, koju obesi oko vrata; na tabli je pisalo krupnim kaligrafskim slovima „Ja sam suvereni gospodar sveta“. „Ja sam taj! Ali mi to uporno osporavaju, i Amerika i Rusija! Zbog mene je rat u Koreji! Jer ja svoje pravo tražim: ja sam suvereni gospodar sveta“, priča mi čovek. Polako klimnuh glavom, progutah jednu malu knedlicu u grlu, okvasih grlo tankim špricerom i rekoh tiho da razumem.

Sedimo i ćutimo. Mislim, imam ponekad mašte pa mislim – možda je sve to u njemu… jedna tiha, daleka, i tužna stara satira na velike svetske stvari! A možda je prosto – alkohol, rakija ili klekovača koje mu je deda pio ili tata ili on sam; a možda je to posledica onog, što narod u pesmi naziva „za jedan časak radosti – hiljadu dana žalosti!“

Kada je video da mu ne mogu pomoći, ustao je od mog stola i zvanično saopštio kuda se uputio. „Zbogom gospodine, ja sada odoh da predam žalbu američkoj i ruskoj ambasadi! A ako opet propadne, dođite mi na sahranu, kod nas su lepe sahrane u Čačku… sinoć smo baš jednog sahranili, bio je pijanac, a ja ništa ne pijem, za mene pije Čačak! Dođite mi na sahranu, gospodine!“, oprostio se od mene i nastavio dalje svojim putem.

Kelner mi reče da je to bio inženjer, istakavši mi njegov lep rukopis na tabli sa vrpcom. A ja se mislim, što ne bih pisao o tome? Pa i to je neka sličica Čačka!

Ubrzo mi se u ovoj gradskoj kafani pridružio i Branko V. Radičević, pesnik od dvadeset i osam godina, tri štampane knjige, i on iz Čačka! Pričam mu svoje novo poznantsvo sa „suverenim gospodarom sveta“, kad nam priđoše dva Roma sa šeširima. Izjadaše nam se na brzinu, kao svaki pravi poznanici iz lokalne kafane. „A juče smo Rogana ispratili, s muzikom, do groblja, besplatno“, reče jedan, rošavi, i odoše obojica.

S muzikom do groblja, a na groblju – kolo

„A tek o toj sahrani da čuješ“, reče mi Branko, i pozva onog mladog čoveka kog sam primetio još jutros kad sam ušao u kafanu.