Sećanje na dr Maru Popović

Пре непуне три седмице угасила се, у својој 87. години, др Мара Марија Поповић (рођена Милошевић), дерматовенеролог. Ислабљено срце се зауставило, бесповратно утихнуо дах. Испраћена је 8. децембра. Почиваће у селу Вапи, поред супруга Владислава Поповића Вапе (најоригиналнијег и најстрожег  директора Чачанске гимназије у другој половини ХХ века). Рођена планинка – поникла у Рошцима на Каблару, међу шест сестара, у дому имућног тежака и бакалина Константина – вековаће, ето, у питомој вапској низини. 

Са одласком Маре Поповић згаснула је још једна звездица на овим нашим малецним завичајним небесима, општинским и среским. Бејаше докторка Поповић од оних непоновљиво честитих и узоритих гимназисткиња које су младовале поткрај четрдесетих и током педесетих прошлога столећа. Беше једна од гимназијских узданица, у  сваком погледу. И имала осмејак за десетку. Мора бити да су је оновремени младићи листом посматрали романтично и сањалачки, то јест погледима поскиданим са филмског платна. Уосталом, упечатљива сведочења о томе још су жива.     

Стипендисткиња на студијама медицине у Сарајеву… стажисткиња у тек основаној сеоској амбуланти у Трнави, потом пракса у чачанској Циганмали, у тамошњој такође новој амбуланти… На размеђу шездесетих и седамдесетих, докторка Поповић специјализира у Београду дерматовенерологију. Изврстан специјализант. Као фришак специјалиста, враћа се на своје здравственичко службовање у Медицински центар Др Драгиша Мишовић у Чачку. Иако није ни инфектолог ни имунолог, против епидемије великих богиња из пролећа 1972. борила се као један од најхрабријих и најпожртвованијих чачанских доктора. Штавише, можда је и прва међу овдашњим лекарима поменула да се посла има баш са вариолом. Није збрисала, неки јесу. (Нажалост, њена пожртвована млада саборкиња, Милкица Спасић, медицинска сестра из Горње Горевнице, у тој зарази је изгубила свој млади живот па је прилика да се светао лик Спасићеве и овде помене.)      

Докторка беше истинска лафица. Али више на некакав, себи својствен, озбиљан и строго контролисан начин – нераздаван, те тиме и нимало профанисан и јефтин. Осмејак докторке Маре  никада не беше површан и одвише багателан. Није се градила онаквом каква није. Истрајавала је у настојању да буде и остане то што јесте: квалификован и савестан медицински стручњак и одговорна породична жена. Доиста, у  каријери важила вазда за поуздану и децентну медицинарку, то јест за врло доброг стручњака. Брђанка у белом лекарском мантилу је и у породици и међу пријатељима словила за узориту и пожртвовану особу, то јест за квалитетно изграђену и, у сваком смислу, изразито лепу личност.

Звучи одвише есхатолошки, али: тамо где се преселила, дочекаће је најпре Владислављев ауторитативни баритон… а с вечери могла би  ослушнути Мара о чему то, тамо, на негдашњем главном градском скверу, на Трга Устанка, баш на оном гранитном ивичњаку – дијагоналном у односу на терасу некадашњег ресторана Париз – надуго и нашироко разговарају, и какве то заврзламе растабирују, Владе Вáпа и другови му: Љубиша Шкембе, Барбàрēз, Жико Јокáнац, Ђòкана, Жикēц, Шȁја…   

Братислав Бато Јевтовић     

_________________________________________________________________