Sećanje na streljane partizane

У среду, 21. децембра, код споменика на ободу круга некадашње фабрике ЦЕР, делегација чачанске организације СУБНОР-а одала је пошту стотинама стрељаних партизана. На споменичкој плочи исписане су ове речи: На овом месту, у зиму 1941/42. године немачки окупатор је уз помоћ четника и љотићеваца стрељао око шест стотина партизана.  

Принет је венац Борачке организације, а на прса монументалних бронзаних фигура (рад вајара Градимира Алексића) положен је по струк гладиоле, црвене као крв.

Дотични споменик се до пре педесетак година налазио на Тргу Устанка. Године 1991, дегажиран је на садашње место. Обележје је доста недоступно, запуштени и затрављени су прилази.

Посмртни остаци жртава, извођених на стрељање из злогласног „Лагера це“ (одељења у сабирном логору који су у некадашњем чачанском Арсеналу основали немачки фашисти, а који су „лагер“ заточеницима, то јест интернирцима и погубљеницима, снабдевали углавном домаћи окупаторски помагачи), после рата су похрањени у спомен-костурницу у центру града. Потом су – са урбанистичким преуређењем градског језгра –  пребачени на Лазовића брдо, украј Јеличког пута, у средиште будућег Спомен-парка борбе и победе, где постоји масивна заједничка хумка (аутор споменичког комплекса је архитекта Богдан Богдановић).

Руководство Борачке организације указује на бахато и вандалско понашање појединаца спрам поменуте хумке. На њу се у крос вожњи навежбавају мотоциклисти, турирају се квадови. Видљиве  су на пирамидалној зеленој косини бразде, видни су трагови точкова, трава је збрисана. Видљив је чак и прегажени венац, који је недавно – 3. децембра, на Дан ослобођења Чачка (ослобођења из 1944. године) – положен подно хумке. Активисти СУБНОР-а се питају како је могуће да постоје у нашој средини такве неодговорне особе какве себи дозвољавају те недоличне поступке.

Испод сваке цивилизацијске летвице и црте, наравно, јесте то када хрватске новоусташе минирају спомен-костурницу у мученичким Пребиловцима, или кад шиптарски фундаменталисти и зулумћари по Косову и Метохији демолирају српска гробља и светиње. Није се ваљда неко од овдашњих грађана намерио да им, макар иколико и издалека, у њиховој нечовечној и подлачкој скрнавитељској работи буде сличан. Чланови Борачке органзације се позивају и на звање које ће град Чачак носити у наредној години: престоница културе.

Мишљења су да би таква једна почаст – а нашем граду указана по основу истинских културалних доприноса које је он Српству и Републици Србији пружао – морала Чачане обавезивати и на плану унапређивања и неговања културе сећања, заправо уважавања свега онога што она подразумева и што би (и) на терену морала да показује и потврђује.

Б. Јевтовић     

_______________________________________________________