Случај узбуњивача из „Крушикa“: Шта је било и како даље

О случају Александра Обрадовића се скоро већ све зна. Узбуњивач из ваљевскe фабрике оружја „Крушик“ готово па је јавно проглашен кривим за одавање тајних докумената страној новинарки, за шта је према тврдњама тужилаштва добио материјалну корист.

А суђење још није ни почело.

Притом, чак и његов новоименовани адвокат јавно каже како се на Обрадовића Закон о заштити узбуњивача, на снази у Србији од 2015. године, не може применити.

И заиста, на прави поглед, тако је – члан 20 закона на који се многи у овој сад већ јавној расправи позивају – прописује строгу процедуру у случају узбуњивања тајним документима.

Иако детаље случаја не знамо, узмимо за претпоставку да је Обрадовић заиста користио документе заштићене као пословна тајна. Закон прописује да је прво требало да се обрати послодавцу, па у случају да ту не нађе срећу, требало је да се обрати тужилаштву или полицији. Закон је недвосмислен у једном: ако барата тајним подацима јавност не може да узбуни!

Но, да ли је баш тако? Ђаво је у детаљима, кажу у америчким филмовима.

Закон о заштити узбуњивача у ставу шест члана 20 заиста наводи да се узбуњивач не може обратити јавности са тајним подацима, но после зареза додаје – ако законом није другачије одређено. Закон овде оставља одшкринута врата у која браниоци Обрадовића морају да убаце стопало и тако спрече да се врата правде „Крушиковом“ узбуњивачу не затворе пред носoм.

Дакле, који би закон могао да уређује другачије ако Закон о заштити узбуњивача као лекс специјалис овакво узбуњивање не дозвољава. Па тужиоци не треба далеко да траже. У члану 20 (коинциденција бројева) Кривичног законика који свакодневно у свом послу примењују дефинисана је крајња нужда: „Није кривично дело оно дело које је учињено у крајњој нужди“.

Ако неко причини кривично дело да би отклонио опасност која се другачије није могла отклонити, а да притом учињено зло није веће од зла које је претило, постоји крајња нужда. Ко није читао Пиштаљку, ни Бирн, вероватно не зна у како лошој ситуацији је ваљевски „Крушик“ и кога је све узбуњивач окривљавао. Но ко јесте, схватиће зашто је узбуњивач поступао у крајњој нужди. Шта је друго требало да уради, да ћути и гледа? Да испуњава радне обавезе иако је свестан да се нешто лоше дешава?

Аргументи који се могу чути у јавности да је Обрадовић требало да обавести послодавце и тужилаштво падају у воду уколико се зна на пример колико дуго траје и како се одвија поступак за рушење у Херцеговачкој улици у Београду. Зашто би се узбуњивач обраћао полицији или тужилаштву кад види како је поступало у том случају. Такође, узбуњивач је путем медија указао да је отац министра полиције повезан са учешћем у тргвину оружјем што повлачи питање сукоба интереса и сврсисходности обраћања полицији или тужилаштву.

Александар Обрадовић – Фото: Данас

На страни резоновања да обраћање послодавцу или тужилаштву може бити беспредметно је и пракса Европског суда за људска права у Стразбуру. У предмету Гужа против Молдавије по пријави бр. 14277/04  у којем је један службеник државног тужилаштва у јавност изнео поверљива документа зато што је веровао да је то у интересу демократског друштва наводи се између осталог да се узбуњивање има извршити пре свега „узбуњивачевом надређеном или надлежном органу, а да се само тамо где је то очигледно непрактично таква информација, као последње средство, може открити јавности“. Суд је у наставку закључио да је узбуњивачево обраћање новинарима било оправдано у демократском друштву. Јер, у супротном, ако је овлашћени орган – полиција или тужилаштво потенцијално умешан, како бисмо сазнали за најтежа кршења закона?

Па никако.

Наравно, тајност сама по себи има сврху и не треба је а приори укидати. Но не сме да буде ни гранитна и безусловна, јер онда омогућава злоупотребе. Моћ корумпира ако је без контроле.

Шта је Обрадовић могао да мисли када су његове информације већ годину дана у јавности, а нико од државних органа гоњења није реаговао. Зашто би им се уопште и обраћао?

Интересантно је да је на једном недавном јавном скупу, пре хапшења Обрадовића, српска министарка правде изјавила да „није пријава само кад се узбуњивач појави у тужилаштву“. „Треба радити на проактивности – јер пријава може да буде и објављени чланак и објављена фотографија“ – изјавила је Нела Кубуривић на скупу „Заштита узбуњивача на централном и локалном нивоу“ одржаном 9. септембра у Београду.

Оваква изјава сигурно не би ишла у прилог држави када би морала да се брани пред судом у Стразбуру због прогона узбуњивача Обрадовића и његовог наводног кршења процедуре узбуњивања зато што није контактирао тужилаштво. Јер, ако се тумачи изјава министарке Кубуровић, испада да је Обрадовић већ обавестио тужилаштво које је морало да прати медијско писање.

Имајући у виду да је Европска конвенција о људским правима коју је Србија ратификовала још 2004. године, као и пракса Европског суда за људска права у нашем правном систему јача од закона, па и таквог системског какав је Кривични законик, јасно је да тужилаштво у овом случају треба добро да проучи праксу пре уласка у даљи поступак.

Коначно, уколико се сва правна аргументација стави на страну, заиста би тешко било објаснити обичном пролазнику на улици зашто се на узбуњивачу тренира строгоћа, а његови наводи игноришу… осим да је закон неком мајка, а неком маћеха.

Сва изнета аргументација није наша измишљотина, већ део логичког разматрања које је за Пиштаљку још пре две године написао професор Кривичног права на Правном факултету у Београду Игор Вуковић. Људи из Пиштаљке су одабрали ову тему, знајући да ће се она у будућности вероватно појавити. И појавила се, а на вама је да прочитате тај рад професора Вуковића.

Извор: Пиштаљка  Аутор: Милан Павлица

___________________________________________________________________