SNS sprema batinaše za vođe pobune protiv Rio Tinta, a oni poručuju „čekamo vas!“

„Beograd spava. Spavaš li Beograde? Spavaj, tiho….ljudi, molim vas, tiho, neka umre Beograd tiho, neka ne zna da je skuvan kao žaba u loncu. Nemojte im pričati, pa neka ih neka umru u zabludi, neka slušaju Vučića koji im govori da smo balkanski tigrovi.  Neka ih, neka ne izlaze, nas je ovde dosta, nas je ovde previše. Mi smo došli da ostanemo ovde, na ovoj raskrsnici, ne treba nam ništa, ni leba ni vode, mi pragove branimo, mi nismo aktivisti. Mi ne znamo kako se organizuju dobri protesti, mi smo seljaci. Nas baš briga za dobar protest. Mi pragove branimo.“

Ovim rečima obratila se Ljiljana Bralović okupljenim saborcima, novinarima i građanima prestonice koji su došli na zakazani protest, kao i onima koji to nisu učinili.

Tog 27. novembra iz Saveza ekoloških organizacija Srbije (SEOS) najavljivan je veliki ekološki protest protiv Rio Tinta ispred zgrade republičke Vlade. Protest je i održan, ali su se demonstranti isto veče povukli sa ulica zbog nedostatka podrške od strane ostalih sunarodnika koji su te večeri odlučili da ostanu kod kuće.

Od tada je prošlo petnaestak dana, a već su se pojavile još uvek neproverene informacije da režim priprema batinaške odrede, pod vođstvom Zvonka Veselinovića, čiji zadatak će biti da fizičkom silom uguše svaki vid pobune protiv projekta „Jadar“ i kompanije Rio Tinto.

O svemu ovome ponovo smo razgovarali sa jednom od organizatora protesta, pesnikinjom i poljoprivrednicom, Ljiljanom Bralović čije reči sa stepeništa Vlade još uvek odzvanjaju u uspavanom Beogradu.

– Što se tiče protesta, ja ga uopšte ne smatram neuspelim. Mi smo došli da imenujemo zlo i izvor svih naših nesreća (i vaših), i to smo i učinili. Što se tiče Beograđana, nisam ja na njih ljuta samo ih žalim. Iskreno ih žalim. Mnogo veće zlo preti njima nego nama. U Beogradu živi preko dva miliona ljudi, u mom selu oko dve hiljade ljudi. Nas je, samo iz mog sela, bilo preko pedeset. A Beograđana? Pa tu živi ’intelektualna elita’ ako Srbija tako nešto uopšte ima. Je li moguće da su seljaci shvatili zlo koje nam preti, a intelektualci nisu? – započinje Ljiljana Bralović razgovor za portal Luftika.

Nakon svega nameće se pitanje da li kod nje i njenih saboraca i dalje postoji taj osećaj razočaranja u nesolidarne Beograđane?

– Znaš kako, mi ne tražimo nikakvu solidarnost. To nije naš problem, to je državni problem. Dolazak Rio Tinta bi ugrozio svako živo biće u Srbiji i šire. Dakle, ne tražimo nikakvu solidarnost već pamet da prevlada strah, koristoljublje, konformizam i da svi ustanu da brane Ustavom zagarantovana prava – jasna je Bralovićeva.

Kada je protest zakazan, građani Srbije bili su mnogo više usredsređeni na Svetsko prvenstvo u Kataru, nego na realnu i životnu pretnju zvanu Rio Tinto.

– Što se tiče Svetskog prvenstva, mnoge je nesreća našla u snu, neće ni ovi naši dugo sanjati i zavaravati sebe da će zlo nestati ako ga podbrišeš pod tepih – jasna je Ljiljana.

Uoči poslednjeg protesta društvenim mrežama širio se defetizam, pa čak i osude na račun organizatora jer su, po mnogima, na ulicu izašli sa nerealnim zahtevima. Podsetimo, tražene su ostavke kompletnog državnog rukovodstva i to predsednika Republike, celokupne Vlade Srbije, kao i raspuštanje Narodne skupštine te „oslobađanje RTS-a“.

– Možda vam liči da su zahtevi nerealni, ali su jedino moguće rešenje svih srpskih nevolja. Šta je po tebi trebalo da tražimo? Ustav i Vlada bi trebalo da štite građanstvo i njihovu imovinu. A na Vlasti imamo čoveka koji otvoreno lobira za strane korporacije jer nema ni snage ni znanja ni moći da im se odupre. Kada nisu kadri da se odupru zloglasnim korporacijama neka se sklone da dođe neko ko to može. Ja ne znam može li biti jasnije i ozbiljnije. A ako si pratio, odmah se Vučić oglasio i rekao da je on jedina adresa i da on o svemu odlučuje. Mi ćemo, ipak, uvek vršiti pritisak na Vladu, čisto da ih podsetimo da su Vlada – odgovara Ljiljana za Luftiku.

Ipak, nastavili smo priču o (ne)realnosti takvih zahteva, tražila se ostavka čoveka kojeg je na predsedničku funkciju nedavno izabralo preko 2 miliona i 200 hiljada građana.

Upravo je predsednik svoj novi petogodišnji mandat započeo kajanjem i narikanjem po nacionalnim frekvencijama što je dozvolio sebi da poklekne pod pritiskom javnosti da se odustane od saradnje sa Rio Tintom.

To odustajanje za javnost, čini se, značilo je u praksi samo pauzu dok ne prođu aprilski izbori, jer se tema eksploatacije litijuma iznova vraća u javni diskurs kao velika razvojna šansa Srbije, a predsednik je čak rekao da saboterima treba navući „ludačku košulju“.

– To je bio jedini mogući odgovor na kukanje Aleksandra Vučića. Nismo ni pomislili da će dati ostavke. Mi nećemo na njihova mesta da bi se borili iz tog razloga da ih skinemo. Želeli smo da imenujemo problem, da pokažemo da se ne bojimo i da smo spremni na sve. Na kraju krajeva, mi smo u boljoj situaciji od svih onih koji nameravaju da ostanu u Srbiji. Nama uvek ostaje opcija da prodamo i da odemo daleko. A šta će onih 2,5 miliona ekoloških izbeglica? Kome će trebati njihova zemlja, proizvodi, nekretnine? To kada shvate oni će nas zvati na blokade i proteste. A shvatiće, istina je kao voda, uvek nađe put – uverena je Ljiljana Bralović.

Pojavile su se još uvek samo glasine, da se nekakvi batinaši pod vođstvom Zvonka Veselinovića spremaju da do proleća „završe“ sa pobunjenim domaćinima. Tu informaciju na svom Fejsbuk profilu podelila je Ljiljana.

Pitali smo sagovornicu ima li potvrdu da se neke nove falange organizuju protiv srpskih domaćina jer je već dobro poznato kako je pre desetak godina Beograd kapitulirao u izbornoj noći, kada su slične grupacije odlučile da menjaju izgled grada i malo „doteraju“ zmijarnike po Savamali.

– Od informacija za batinaše za sada imamo samo to što tvrdi Marijan Manić. Rekao mi je da nije šala, da ima informacije i da su najavljeni momci iz Bijeljine koji se ne šale. E sada, da li se razmeće informisanošću ili je istina, ne znam. A i ne zanima me. Kada smo krenuli u borbu znali smo ko su nam neprijatelji i da će borba biti teška – odgovara naša sagovornica.

Postoji li kakva strategija odbrane u slučaju da nekom zaista padne na pamet da nabildovanom silom krene na pobunjene seljake? Nakon izostale podrške svojih sunarodnika, osećaju li se usamljeno u svojoj borbi?

– Što se tiče pretnji, mirni smo i spokojni ’ko bilo pokojnika’ što bi rekao Majakovski. Naravno da nismo sami i naravno da se ne osećamo ni uplašeno ni ugroženo. ’Svako je pašče na svom pragu jače’, kaže narodna poslovica. Šta će nam? Ne mogu nas sve poubijati, zar ne? Šta ćemo mi njima? Pa šta srpski seljak inače radi sa nepoželjnim gostima? Je li vi mislite da mi nemamo nabildovane momke? Ali ne na steroidima već u šumama, na njivama, građevinama. I da ti kažem, jači je onaj ko ima više razloga da preživi. Hajdučke smo mi krvi, uvek spremni da zlo dočekamo. A i ovo su naša sela, naš teren, naša prednost, a mi spremni da branimo – poručuje Ljilja Bralović svima onima koji možda gaje ovakve sulude ideje.

Ipak, još uvek je uverena da do toga neće doći jer Rio Tintu nije u interesu da se priča o novom skandalu zbog poprilično mračne istorije kompanije.

– Međutim, sigurna sam da neće preduzeti takve korake. To pod broj jedan, Rio Tinto ne sme da dozvoli da im se doda na već crnu listu koju vuče od dosadašnjih rudarenja. Ipak smo mi u Evropi, a ne u Centralnoj Africi. Mnoge strane medijske kuće prate situaciju kod nas i teško da će se usuditi na taj vid ’ubeđivanja’. A nije se dobro pokazalo ni na blokadama. Videćemo – nastavlja sagovornica Luftike.

Često se nadam da me vara taj neprijatan osećaj da je ljudima dosta teme litijuma i Rio Tinta, kao da je reč o nekoj bezveznoj temi koja nema mnogo veze sa nama, našim zdravljem i budućnošću.

Pitali smo Ljiljanu da li misli da je agresivna medijska kampanja, koju je u poslednje vreme na sebe preuzeo predsednik lično, odradila „dobar“ posao jer se čini kao da su ljudima uspeli da smuče čak i njihovo zdravlje, njihove živote i budućnost njihove dece zarad slatke priče o ceni litijuma na svetskom tržištu, te da im zamažu oči parama koje zapravo nikada neće videti u svojim džepovima?

– Ljudima je otprilike svega dosta, samo bi ako je moguće, da zaspe i probude se u Kaliforniji na plaži. Situacija je takva da ko razume on traži informacije na sve strane, ko ne razume taj i ne želi da razume jer mu je lakše da zažmuri iako mu siluju člana porodice nego da se pokrene, da brani svoje, a kamo li nešto što misli da i nije njegovo – analizira tu zaraznu društvenu apatičnost.

Priznavali ih ili ne, izbori uporno pokazuju milionsko poverenje u ono što govori i radi Aleksandar Vučić. Da li je takva podrška plod ljubavi, vere, manipulacije ili ucene, gotovo da više nije ni važno. On nastavlja do obavlja svoju predsedničku funkciju u ovim teškim geopolitičkim vremenima, ali je pitanje koliko njegovi potezi donose štete, a koliko koristi državi i građanima Srbije jer nedvosmisleno ubeđuje javnost da je litijum budućnost Srbije.

– Što se tiče predsednika ja mislim da njega više niko ne shvata ozbiljno. Posle onoliko uvreda na račun Evropske unije, naših suseda i uopšte na svakog, to ne izgovara ni prostitutka, a kamo li predsednik jedne države. Oduvek sam bila tradicionalna, ponosna Srpkinja, a sada se zbog njega stidim pred celim svetom. Jedino me teši da i u svetu važi ona narodna poslovica ’odbij budali na glupost’. Mislim da je i njegovo glasačko telo shvatilo da ga još niko nije uhvatio da govori istinu – kaže naša sagovornica.

Bralovićeva otkriva da ne postoji saglasnost oko Rio Tinta ni u samoj Srpskoj naprednoj stranci.

– Imam proverene informacije da mu mnogi saradnici opasno zameraju što pokušava da vrati Rio Tinto u igru i da je to velika jabuka razdora u SNS-u. Možda će oni ćutati još, ali ako nastavi da se svako malo kači na luster, bogme će mu neko njegov izmaći stolicu – dodaje Ljilja za portal Luftika.

Nešto što najlepše sija na njenom licu, uverenom u pobedu nad zlom i nepravdom, je taj nevin osmeh i činjenica da ona u ovoj borbi nije zbog para, da su one u ovoj priči potpuno irelevantne, te da se ona dušom i telom bori za drugačije vrednosti, za slobodu, za prirodu, za tradiciju, za svoje slavne pretke i buduće potomke.

– Moje saborce i mene su pokušavali da potkupe, podmite, ucene, uplaše, nagovore… Ništa im nije urodilo plodom. Nisu oni navikli na takvog protivnika. Nas međusobno povezuje ljubav i to u svim oblicima. U nama nema ni kolebanja ni straha. To znaju svi naši saveznici, ali i protivnici. Kada to shvate i oni uspavani, pobedićemo svi zajedno. Do tada, bez brige, mi čvrsto držimo prvu liniju fronta. Kao Gvozdeni puk, kao branioci Beograda, kao junaci sa Košara kojih većina žitelja Republike Srbije danas nisu dostojni – zaključuje Ljiljana Bralović razgovor za Luftiku.

U istoriju odlazi još jedna godina. Mudriji, srećniji, pametniji, jesmo li?

Lično sam alergičan na termin aktivista, mnogi su se o njega okoristili, ali Ljiljana Bralović, Zlatko Kokanović ili Dragan Simović nisu aktivisti. U toj terminologiji greše i oni dobronamerni.

To su ljudi sa sela, istih onih sela koja se decenijama uništavaju, a bez kojih nema budućnosti. To su hrabri ljudi koji se trude da otvore oči uplašenim profesorima, ćutolozima, akademicima, pa onda i građanima koji treniraju ćutnju i poslušnost, ali po različitom cenovniku.

Ovde se moraju izdvojiti malobrojni intelektualci, oni koji slede primer profesora Ratka Ristića, jer ovu bitku vode naučnim činjenicama.

Ako ne podržimo njih, seljake i domaćine, ako ne podržimo sebe u krajnjem slučaju, imamo li mi čemu da se nadamo? Mislite li da je priča o ekološkom izbeglištvu naučna fantastika?

Vi gledajte fudbal, polemišite po tviterima i fejsbucima o raznoraznim trivijalnostima, glumite duhovitost i nestvarnu dovitljivost, hranite svoj napaćeni ego, najedite se ’leba i nagledajte se igara, ali nemojte tako siti da se busate u grudi lažnim rodoljubljem.

Ljubav prema zemlji se ne iskazuje parolama, grlatim povicima, šalama između obroka ili mržnjom prema drugim narodima, već istrajnošću i borbom protiv rasprodaje Srbije stranim korporacijama, njenih bogatstava i zaustavljanjem uništavanja svih osnovnih postulata neophodnih za opstanak čoveka – vode, hrane i vazduha.

Jasno je kao dan, Rio Tinto ne sme proći. Do konačne pobede.