Spomenik junacima sa Čemernice

После 142 године од боја, јуче су откривени камени споменици херојима знамените битке на Чемерници. У присуству малобројних гостију на овој прелепој и готово напуштеној висоравни свечано су откривена камена обележја на заборављене српске јунаке. Зоран Вучићевић Рас, познати ивањички рестауратор споменика, сопственим средствима подигао спомен-обележја јунацима битке на Чемерници, која се одиграла 23. августа 1876. (по старом календару), и капетану Јеврему Вукосављевићу, који је тога дана погинуо.

Српско-турски ратови вођени су са прекидима од 1876. до 1878. године на фронту од Неготина до Дрине дугом више од хиљаду километара, што је права реткост у дотадашњој историји. Борбе које су вођене на фронту од Ибра до Дрине у народу су познате као Јаворски рат.

После двомесечног ратовања и битака на Калипољу, Огоријевцу, Васиљевићима, Сувом рту, Лисини, Боровцу, Доловима, Турци су запосели јаворске висове и спремали се да се тријумфално спусте у долину Моравице. Управо је бој на Чемерници направио преокрет.

Турци су 21. августа кренули у офанзиву врло одлучно и тога дана заузели положаје на Погледи и Укоченици. Тако је пад Кушића био питање тренутка. Мајор Илић се тада налазио у Сађавцу, поред Ивањице, где му се војска одмарала. Хитно је позван и дошао је на Јавор. Схвативши да ће тешко доћи до Ивањице преко Кушића и Опаљеника, као и преко Ковиља и Међуречја, Турци одлучише да главни напад усмере преко Кадине стене, Чемернице, Катића и Прилика. Положај на Кадиној стени бранио је Јеврем Вукосављевић са Ариљцима. Ту су се 22. августа водиле жестоке борбе, па се српска војска повукла према Пресеци.

У току ноћи Вукосављевићеви војници се врате на положаје на Чемерници, које Турци због страха од контранапада нису ни запосели. Када су схватили турску стратегију, српске старешине се збунише, не успевајући да усагласе мишљења. Најприсебнији и најодлучнији био је Михаило Илић. Са својом војском чудноватом брзином у ноћи између 22. и 23. августа одјури са Кушића на Катиће. Ту распореди снаге, оставивши на Мучњу Карановачки батаљон Чачанске бригаде предвођен Симом Петровићем. Он појури на Чемерницу да се придружи Јеврему Вукосављевићу и његовим Ариљцима.

Борба на Чемерници је почела у шест сати изјутра. Турци су кренули у две колоне: једна директно на Чемерницу, а друга заобилазећи је са леве стране. И док су Илићеви борци успешно парирали првој непријатељској колони, готово нерешиви проблеми су настали када је на бојиште пристигла лева колона непријатељских војника.

Четири јуриша су одбијена, а када је организован пети, српски ратници су били у безизлазној ситуацији. Међутим, у тим тренуцима са Мучња је на борбену линију стигао Карановачки батаљон и преокренуо ток борбе. Одједном је српска војска кренула у напад и почела гонити непријатеља преко Чемернице и Кадине стене све до Јавора. Видевши шта се догађа и Турци са Укоченице су се повукли на Василин врх. Ту је погинуо велики ратник Јеврем Вукосављевић, капетан, кога су војници звали Рус. На тај начин нису спашени само Кушићи и Катићи, већ и цео моравички крај.

Нема сумње да међу јунацима на јаворском ратишту 1876. године изузетно место припада Јеврему Вукосављевићу, капетану који је дошао из Русије да се са својом браћом бори против Турака за слободу отаџбине. Рођен је 1846. године у шумадијском селу Блазнави. Основну школу завршио је у родном месту. Затим је учио терзијски занат у Београду. Године 1862. ступио је у војску. Као болничарски наредник 1865. године отишао је у Русију, где је завршио јункерску школу и постао официр. Оженио се Рускињом и тамо остао да живи. Био је у војној служби. Када је Србија 1876. године објавила рат Турској, дао је оставку на службу у руској војсци, вратио се у домовину да помогне своме народу и да се на бојном пољу одужи отаџбини.

На предлог министра војног, Врховни командант војске указом од 26. јуна 1876. године решио је да бившег царског официра Јеврема Вукосављевића прими у државну службу, у чину капетана II класе.

Вукосављевића су красили тачност и енергичност официра, људско поштење и неизмерни патриотизам. Свој батаљон је држао у строгој дисциплини.

Капетан Вукосављевић је распоређен да иде на Јавор, у Ужичку бригаду првог позива. На положају је примио Ариљски батаљон. Са Ариљцима, врсним борцима, био је на разним положајима, од Катића до Сувог рта, а највише се, према извештајима са ратишта, задржао на терену од Катића, преко Мучња до Чемернице и имао је задатак да брани и не дозволи продор Турака на том делу фронта, преко висова и коса, у долину Моравице.

Закаснио је за окршаје и није учествовао у Калипољском боју 24. јуна 1876. године  када је српска војска нападајући турске положаје претрпела пораз. Тада је, поред осталих старешина у српској војсци, погинуо потпоручник Милоје Петровић, командант Ариљског батаљона. У ноћи између 4. и 5. јула Јеврем Вукосављевић је, према ратним извештајима, на челу Ариљског батаљона, на десној старни Ограђеника. Нешто касније Вукосављевић командује истовремно и Ариљцима и Моравчанима. У борбама у току јула Вукосављевић се са Ариљским батаљоном задржава на позицијама десног крила наших снага на јаворском ратишту, од Василиног врха, преко Великог и Малог Ограђеника, Васиљевића куле, Сувог рта до Ступске чесме, заједно са Моравичанима и Дучићевим добровољцима.

Крајем јула, тачније 27. јула, после расула у јаворској војсци и њеног повлачења према Кушићима, Вукосављевић се налазио на истуреним положајима. Прикупио је 150–200 ратника, са којима је преноћио на Јавору. Преко курира питао је вишу команду: „Хоћемо ли остати где смо, или ћемо се и ми спустити низ Јавор к њима.“

Мајор Илић је тог дана јављао са Јавора Петру Борисављевићу на Кушиће:

„Јавор сам морао напустити, јер су га трупе оставиле и одступиле. Једини Вукосављевић је остао са једним батаљоном да учини част последњу нашем Јавору.“

Тада се Илић налазио на челу Рудничана. Борисављевић, Илић и Вукосављевић првих дана августа припремају ноћни напад на турске положаје. Вукосављевић је тада пребачен на десно крило јаворске војске, на линију: Катићи–Мучањ–Чемерница. У једном писму Илић пише Борисављевићу:

„Ваљало би да Вукосављевић буде на Чемерници и Кадиној стени, а под њим Јова Богдановић (командант једног рудничког батаљона). На Мучњу ваља изједна одржавати стражу.“

Борисављевић је касније забележио те тренутке:

„Вукосављевић је са Ариљцима, обе класе, био заузео Катиће и Мучањ, док је још код нас преовладавала мисао да се заштитница у случају одступања повуче са Кушића, пошто смо одлучили да она одступа к Мучњу, онда је Вукосављевићу заповеђено те је посео Чемерницу, Стари шанац, а на Пресеци и Мучњу држана је стража непрестано. Нарочито је на Мучњу згодно место за њу било, одакле је поглед на далеко. Ватре наше страже на Мучњу и турске на Василином врху изгледале су ноћу као звезде на небу.“

Уследиле су краће борбе, јер су Турци желели да продру у долину Моравице, а Срби да поврате положаје које су им Турци после Калипољске битке заузели. Најжешће борбе вођене су на Кадиној стени (22), Чемерници (23) и ноћне борбе 23. и 24. августа на Укоченици и Погледи, све до Јавора, када је коначно враћена територија коју су Турци раније заузели. Дакле, главни удар Турака био је скоро на њиховом левом, односно десном крилу српске војске, где су се најчешће налазили са својим борцима Илић и Вукосављевић.

За време битке на Чемерници, 23. августа 1876. године (по старом календару), када су Турци са Мисирцима и Мехмед Али-пашом нападали на десном боку фронта, Вукосављевић је са својим борцима заузео шанчеве на Чемерници и у противнападу на Турке држао крајње десно крило српске војске. У тим јуришима Јеврем Вукосављевић је рањен, а потом на рукама мајора Илића, на Лисини, на простору од Чемернице до Кадине стене, умро. Тело је преко Катића пренето у Чачак, где је сахрањено.

Највероватније је да је за Вукосављевића битка од 22. августа, на Кадиној стени, а онда на Чемерници, била најтежа. Када се морао повући са својим Ариљцима преко Чемернице на Пресеку, обратио се својим борцима:

„Браћо! Ово је страшно, ово је жалосно што ми учинисмо! Напустисмо Чемерницу, ту вратницу наше отаџбине, одакле га не можемо никада истерати. Зато ја, браћо, идем натраг, идем да погинем под Чемерницом, то волим више него да ме жене називају кукавицом. Ко хоће нека пође са мном, да повратимо Чемерницу!“

Заморени војници повикали су:

„Оћемо с тобом, само мало да се одморимо и мало леба да једемо, па одмах идемо!“

Онда су се пели уз Чемерницу, тихо и обазриво, не наишавши нигде на турске страже. Кад су били близу утврђења, Вукосављевић је задржао своје јунаке. Рекао им је:

„Чекајте ви ту, ја идем сам у шанац, да ми не гинете, ако унутра има Турака.“

На велико изненађење и радост, у шанчевима на Чемерници није било Турака. У њима су се поново нашли Ариљци и њихов командант Вукосављевић, који је са тих позиција претходних дана организовао одбрану када су Турци направили главни удар на Чемерницу. Вукосављевићу је пристигла помоћ – и од скорог пораза извојевана је победа. Борци Ужичке бригаде другог позива, Вукосављевић и Ариљци у заносу су кренули напред према Лисини и Кадиној стени. Тада се Вукосављевић обратио борцима:

„Ево вам капетана где јури Турке. Брзо за њим, помозите му!“

Недалеко од Лисине, у јуришу пао је 23. августа 1876. године капетан Вукосављевић, изговоривши последње речи својим борцима:

„Напред, напред, освета!“

Мртвог Вукосављевића његови другови изнели су на Лисину и спустили га пред мајора Илића. Тада му се Илић мртвом обратио:

„Вечна хвала нека ти је јунаштво твоје, ти си за свој род живот жртвовао и сад на крвавом овом разбоју славно издахнуо. Зато ће те, мој Русе, твоја јуначка браћа, пред којима си сада храбро трчао, још овога часа осветити!“

Мајор Илић, преко курира, јавио је Петру Борисављевићу о тешком губитку за српску војску на јаворском ратишту:

„Вукосављевић је умро на мојим рукама; јадни Рус (тако су га звали што је у руској војсци служио), а тако и мој ађунтант (Стевица Јовановић, млад, врло храбар официр). Кад буде потреба, ја ћу преко Пресјеке на Мучањ – мајор М. Н. Илић, 23. августа 12 и по часова.“

Само дан касније, 24. августа, у јутарњим часовима, на прилазима Василином врху, у последњим јуришима, погинуо је и мајор Илић. Нису стигли да пободу заставу на највишем врху Јавора, који је границу значио, али су за њу и слободу живот дали.

Тело капетана Вукосављевића је претерано у Чачак, где је и сахрањено на Чачанском гробљу. У протоколу умрлих од 1874. до 1877. године, под бр. 129, забележено је: „г. Ефрем Вукосављевић капетан воени из Русије, 30 година, брачан, 1876. 23. августа погину на бојном пољу, 27. августа у Чачку сахрањен – намесник Василије Вуковић.“ У напомени стоји: „Он је из Србије, а у Русији упражњавао војну тактику. Чујући да Србија војује са Турцима за слободу, дође да својој браћи поможе, борећи се погибе на Јавору.“

Две године касније – 1878, када се завршише борбе, неколико поштовалаца и сродника подигоше Вукосављевићу мали споменик на Чачанском гробљу и гроб му оградише. На споменику су уклесане следеће речи:

„Јеврем Вукосављевић из Блазнаве, капетан командант Ариљског батаљона Ужичке бригаде прве класе, служио 11 година у руској војсци и на оглас рата Турској дотрчао у помоћ својој домовини, храбро се борио 12. и 26. јула на Јавору и у тродневној крвавој борби на Чемерници погинуо 23. августа 1876. године, издану на рукама храброг мајора Илића.

Дични борац вечне успомене.

Споменик му подигоше поштоваоци јунаштва – октобра 1878. године.“

На последњој страни испод крста пише само: „Јеврем Вукосављевић“. Иако каменорезац није потписан Радојко Николић је утврдио да је споменик дело Глиша Дмитрића, каменоресца из Котраже.

Гроб са оградом и нахереним спомеником, који тражи заштиту, налази се близу доње капије на Чачанском гробљу, десетак метара удесно, укосо према западу. Зоран Вучићевић је прошле године покушао да спречи његово даље пропадање, али комплетна обнова споменика и гробног места захтева доста посла. Вукосављевић је то сигурно заслужио.

Због испољене изузетне храбрости и јунаштва нашао је своје место у „Поменику знаменитих људи српског народа“ Милана Ђ. Милићевића.

После његове смрти остала је његова удовица Рускиња Валеријана и велико дело јунака Јаворског рата. Успомена на храброг ратника и данас живи у причањима памћеника и становника његове Блазнаве и подјаворских села.

Један од тих памћеника и поштовалаца јаворских јунака је и Зоран Вучићевић Рас, који својом иницијативом и сопственим средствима подиже ова спомен-обележја борцима који су своје животе ставили на браник отаџбине. Зато морамо изразити велику захвалност и њему и нашим јунацима.

Чемерница, 23. август 2018.

Светислав Љ. Марковић

_________________________________________________