Srbija zaboravila na strategiju održivog razvoja

Prvoj Nacionalnoj strategiji održivog razvoja Republike Srbije, usvojenoj 2008. godine, davno je istekao rok, a nova do danas nije izrađena. Možda i zato što je prioritet aktuelne vlasti ekonomski razvoj po svaku cenu što je privuklo neke društveno odgovorne kompanije ali i one za koje razvoj počiva isključivo na profitnoj logici, navodi se u tekstu objavljenom na portalu UGS Nezavisnost.

Takav haotičan razvoj Srbije i drugih susednih zemalja kritikovali su nezavisni stručnjaci i sindikalci na regionalnom seminaru „Bezbednost i zdravlje na radu u kontekstu zaštite životne sredine“, nedavno održanom u Beogradu.

Dragana Đorđević

– Pored kompleksa Beograd na vodi aktivna su tri velika kanalizaciona izliva fekalija i ne radi se ništa da se to sanira. To njima ne smeta da grade velelepne kule. Mislim da u politici nema ni spremnosti ni znanja, i to je veliki problem. Rekla bih da je stranim investitorima dozvoljeno da ne brinu o životnoj sredini, a da su oni pre investiranja jako dobro proučili našu zakonsku regulativu i uočili gde postoji prostor da neometano deluju ne brinući o prirodnoj okolini – ukazala je Dragana Đorđević, naučna saradnica beogradskog Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju u izjavi za portal UGS Nezavisnost.

Naučnica ukazuje da napredne zemlje uveliko koriste obnovljive izvore energije dok se u Srbiji još dominatno koristi ugalj – više od 70 odsto struje dobijamo iz lignita. Čak 32 miliona tona lignita godišnje sagori u šest srpskih termoelektrana koje u tom procesu godišnje emituju oko šest miliona tona pepela, što je jedan od ključnih izvora aerozagađenja u Srbiji. Pored toga što je i ekonomski sporan jer je niskokalorične moći, lignit je opasan za ljude i prirodu jer u sebi sadrži neke veoma toksične supstance kao što su arsen i živa. Mnogo tih štetnih materija ostaje u pepelu ili iz ložišta elektrana izlazi kroz gas, a ne postoje filteri koji bi mogli da ih zadrže, objasnila je Đorđević.

Jasno je, napominju stručnjaci, da Srbija ne može za par godina da proizvodnju struje od uglja zameni „zelenom energijom“, ali je potpuno nejasno zašto se već nije započelo sa konkretnim programima eksploatacije solarne energije, biomase, termalnih izvora… Tehnologije za korišćenje obnovljivih i neškodljivih izvora energije sve su jeftinije i efikasnije. Primera radi, solarne elektrane su u ekspanziji čak i u Norveškoj koja ima daleko manji broj sunčanih dana u toku godine od Srbije. Ovde se, međutim, razmišlja čak i o proširenju energetske eksploatacije lignita.      

I dekan Šumarskog fakulteta u Beogradu Ratko Ristić smatra da je država najveći krivac za pogrešan način upravljanja resursima i nemar domačih i stranih investitora koji dovodi do sve većeg zagađenja vazduha, vode i zemljišta, rastuće gubitke zelenih površina i sve ugroženije zdravlje stanovništva.

Primera radi, višegodišnja izgradnja mini hidroelektrana je neracionalan, za životnu sredinu opasan projekat koji je sporan i iz ugla koncepta održivog razvoja. Do danas je širom Srbije sagrađeno 120 mini hidroelektrana ali je sve jači pritisak javnosti da se ceo taj “biznis” potpuno obustavi. Profesor Ristić ukazuje da je čak i Svetska banka, koja je do pre 15 godina vrlo izdašno finansirala takve projekte, izdala uputstva koja kažu da treba izbegavati gradnju u zonama velike biološke raznovrsnosti, koja podrazumeva fizičko izmeštanje stanovništva i poremećaj tradicionalnih ekonomskih aktivnosti. To međutim nije zasmetalo poslovnim bankama da kreditiraju investitore koji bezobzirno grade mini elektrane na brdsko-planinskim vodotokovima devastirajući prirodu i ugrožavajući opstanak lokalnog stanovništva. Ristić smatra da je tome pogodovala i korumpirana državna administracija volšebno “omekšavajući” propise o uslovima i kriterijumima kako bi olakšala izgradnju mini elektrana i omogućila je čak i u zonama drugog stepena zaštite prirode.

– Međunarodni panel za klimatske promene (IPCC), globalna organizacija koja okuplja najveće naučne autoritete za pitanja biodivirziteta, objavio je izveštaj koji je rezultat rada približno 500 naučnika iz svih delova sveta. Najsažetije, taj izveštaj ukazuje da je oko 75 odsto kopnenih ekosistema značajno izmenjeno, da je 66 odsto klasičnih ekosistema ugroženo i da je ugrožen opstanak gotovo milion vrsta životinja i biljaka na planeti. UN su zbog toga proklamovale 17 ciljeva održivog razvoja koji nažalost u većem delu sveta postoje samo u domenu želja – kazao je Ratko Ristić. 

Ipak, ohrabruje činjenica da je u svetu aktivno nekoliko veoma ambicioznih i uspešnih globalnih inicijativa koje potvrđuju da je održivi razvoj ne samo potreban već i moguć.

Ratko Ristić

– Inicijativa poznata kao Bonski izazov predviđa da se do 2030. godine zasadi 350 miliona hektara degradiranog i ogoljenog zemljišta. Da su takvi planovi mogući i u siromašnim zemljama pokazala je Etiopija u kojoj je u jednom danu zasađeno 200 miliona sadnica. U Filipinima je običaj da svi koji završavaju osnovnu i srednju školu i fakultet imaju obavezu da zasade najmanje 10 sadnica što na godišnjem nivou znači prirast od 175 miliona stabala. Na Afričkom kontinentu u toku je projekat pod nazivom „Veliki zeleni zid“ kojim je predviđeno da se na južnoj granici Sahare ljudi posadi drveće i tako načini zeleni pojas dug 7.000 kilometara. Kinezi su humanizovali pustinju Gobi koju dele sa Mongolijom, tako što su pošumili i ozelenili prostor, izgradili veštačka jezera, obnovili diverzitet i ekosistem – naveo je profesor Ristić.

Protiv izgradnje mini hidroelektrana javno su glas digli stručnjaci sa univerzitete u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, Srpska akademija nauka, naučni instituti i stručna javnost… A pre svih, usprotivili su se žitelji sela i gradova čiji su vodotokovi mete gramzivih investitora. Iz dana u dan jača otpor i zahtev da se izgradnja obustavi. Kao što je, napominje profesor Ristić, to već urađeno u Kini, Indiji i nekim drugim zemljama koje su ustanovile da je doprinos mini elektrana energetskim potencijalima minoran a da, s druge strane, one predstavljaju realnu i ozbiljnu pretnju prirodi i čoveku.

Slobodan Milutinović, profesor Fakulteta zaštite na radu u Nišu, ukazao je da se održivi razvoj nalazi u preseku ekonomije i zaštite životne sredine, i slikovito opisao šta nije održivi razvoj: duvanska industrija zapošljava ogroman broj ljudi – od njiva, preko fabrika do trgovine, ali je zdravstveno veoma sporna.

– Dobrobit na radnom mestu je poslednjih godina u žiži svetske stručne javnosti koja se bavi bezbednosnim rizicima na radu, zaštitom zdravlja radnika i zaštitom životne sredine – objasnio je Milutinović i istakao da se u savremenom održivom razvoju polazi od upravljanja resursima na način da se proizvodne mogućnosti ostavljaju i za buduće generacije.

Više od 65 država širom sveta ima konkretne planove i mere za smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte (GHG) do 2050, dok čak 70 država namerava da taj cilj postignu mnogo ranije – do 2030. Nemačka, na primer, planira da pređe na čistu energiju do 2030. godine, i spremna je da u te svrhe uloži 60 milijardi evra. U bližem okruženju Srbije, Mađarska i Grčka nameravaju da do 2030. godine u potpunosti izbace ugalj iz proizvodnje električne energije.

________________________________________________________________________________