Srpska prvomajska idila
O tome koliko je teška materijalna situacija sa kojom se suočavaju građani Srbije postalo je apsurdo i u krajnjem slučaju degutantno govoriti. Male zarade, životni standard na nivou afričkog, mada je reč o zemlji u srcu Evrope, rastuća nezaposlenost, obespravljenost u svim društvenim segmentima i u najkraćem sveopšte egzistencijalno beznađe je ono sa čim se građani Srbije suočavaju i ovog 1. maja. Petnaest godina nakon političkih promena posle kojih je većina građana očekivala ekonomski i privredni oporavak zemlje, situacija je sve teža, a da se izlaz iz nje ne da nazreti, uprkos neprestanim uveravanjima i obećanjima vlasti. Aktuelene i svih prethodnih koje su se smenjivale od onog 5. oktobra pre petnaest godina do dana današnjeg.
Da je Srbija u ovom trenutku zemlja ekonomskog i egzistencijalnog beznađa slaže se većina građana čija se svakodnevica pretvorila u puko preživljavanje, ali da li je baš tako?
Za razliku od razvijenih država Evropske unije, gde prosečna zarada iznosi nekoliko hiljada evra, što je za prosečnog Srbina naučna fantastika, a gde se Međunarodni praznik rada obeležava protestima i demonstracijama, ovog kao i svakog prethodnog 1. maja stiče se utisak da je Srbija zemlja blagostanja i socijalne pravde. Baš onakva kakvu građanima pred izbore obećava svaka vlast. O čemu najbolje svedoče prazne ulice i trgovi, na jednoj, i puna izletišta na kojima se roštilja i pijanči do besvesti i natrag, na drugoj strani, nikako se ne uklapaju u ekonomsku i privrednu situaciju sa kojom se suočavamo. Što neizostavno nameće pitanje, da li su možda pesimističke procene situacije u Srbiji, koju gotovo svakodnevno iznose brojni ekonomski analitičari uopšte releventne ili se sa srpskom radničkom klasom nešto čudno dešava, a što godinama u nazad bezuspešno pokušavaju da objasne psiholozi i sociolozi?
To da je naš grad, nekada industrijski i privredni centar ovog dela Srbije, tokom poslednjih godina doživeo svojevrsan ekonomski i materijalni kolaps, manje više poznato je svima. Međutim sudeći na osnovu ovog, kao i svakog dosadašnjeg 1. maja stiče se utisak da to i nije baš tako. Mada je za očekivati da, urušena privreda, enormna nezaposlenost i egzistencijalni minimum sa kojim se suočavaju Čačani, a o čemu gotovo svakodnevno govore lokalna opozicija, sindikalci i obični građani, podstaknu Čačane da bar na Međunarodni dan rada iskažu svoje nezadovoljstvo, ako tokom ostalih dana u godini ćute i trpe, stiče se utisak da je i u našem gradu, kao i u ostatku Vučićeve Srbije sve u najboljem redu. Odnosno da je u Čačku sveopštim ekonomskim i materijalnim stanjem nezadovoljno svega desetak Čačana.
Naime, upravo toliko ih je jutros, u vreme tradicionalne prvomajske budilice orkestra KUD Abrašević, sa zastavama i transparentima prošetalo centralnim ulicama našeg grada, dok je ostatak čačanske radničke klase, beskompromisnih sindikalnih boraca i ljute opozicije sretan i zadovoljan roštiljao po Ovčar Banji, na obalama Morave, Kablaru ili negde drugde. Čudeći se i krsteći se šta je spopalo one tamo u Nemačkoj, Engleskoj, Francuskoj… da demonstriraju i ganjaju se sa policijom umesto da uživaju u blagodetima zarada od nekoliko hiljada evra.
_________________________________________________________________________________________
Pre neki dan sam procitao da u Americi postoji samo jedan sindikat, u Italiji dva, u Nemackoj tri, a u Srbiji 26000 sindikata. Izgleda da je mnogo unosno biti sindikalni vodja. Uzmite broj radnika u Srbiji i podelite sa brojem sindikata ispada da svaki ima 20-30 clanova, sto znaci da su ovi na slici verovatno clanovi jednog sindikata. Sad vidite koliko su jaki i mocni. katastrofa.