Šta je krsna slava i da li preterujemo u nošenju poklona?

 Krsna slava je jedna od glavnih odlika srpskog Pravoslavlja, za koju ne zna ostali hrišćanski svet i to je prilika kada se porodica i najbliži okupljaju.

Deo krsne slave su slavski kolač, žito, sveća i vino, i oni imaju svoju duboku simboliku koja se vezuje za bogoslužbeni poredak crkve.

Sveštenik Slobodan Jakovljević objašnjava za agenciju MNA da su kolač i vino simbol Svete tajne pričešća, odnosno Isusa Hrista, sveća svetlosti carstva nebeskog, a žito sve opšteg vaskrsenja.

“Postoje neke krsne slave za koje porodice ne spremaju slavsko žito, to su Aranđelovdan, Gavrilovdan i Ilindan pod izgovorom da su to živi sveci. Želim da ukažem da je to štetan običaj, jer se žito ne prinosi za pokoj svetitelja već u njegovu čast”, istakao je Jakovljević.

Krsna slava se prenosi sa oca na sina, ali ukoliko nema muških potomaka, onda bi ćerka trebalo da nastavi na neki način da slavi tu slavu.

“U parohijama imamo slučajeva gde žene nastavljaju da slave slavu svojih roditelja budući da ne postoje muški potomci koji bi slavili tu slavu. Ne možemo ništa pogrešiti da slavimo više slava”, naveo je on.

I dok se neki drže starih običaja, pa slavu slave u svom domaćinstvu, u današnje vreme postoje i neki koji, možda zbog malog prostora ili drugačijih ubeđenja, krsnu slavu proslavljaju u kafanama i restoranima.

“Karakter crkvene slave se ogleda u nekoliko stvari, to je pre svega ozbiljnost, duhovna radost i duh pobožnosti. Pravljenje neke pompe od krsne slave nije dobro i ne održava duh pravoslavlja”, istakao je Jakovljević.

Kod Srba postoji čak 78 krsnih slava. Najveći broj slavi Svetog Nikolu, zatim Arhanđela Mihaila, Svetog Georgija i Svetog Jovana.

Šaponjić Ašanin: Preteruje se sa nošenjem poklona

Na osnovu pisanih tragova etnolozi tvrde da se na našim prostorima slava slavi čitavih deset vekova, a gotovo da ne postoji porodica koja ne zna koja im je krsna slava.

“Bilo je zatišja jedno vreme u doba drame ateizacije od 1945. do 80-tih, 90-tih godina prošlog veka. Slava se održala u tim patrijahalnim porodicama, u porodicama koje su držale do svoje tradicije izvornosti pre svega na selu. Zahvaljujući selu sva naša tradicija je opstala i sačuvala se do dana današnjeg”, istakla je etnolog Narodnog muzeja u Čačku Snežana Šaponjić Ašanin.

Ona za MNA objašnjava da se slava ne ogleda samo u bogatoj trpezi, već u hrišćanskim vrednostima slavskom kolaču, žitu i sveći, ali i u tome da se pomogne siromašnima.

“Pre Drugog svetskog rata na našim prostorima dolazili su Cigani muzikanti, koji su znali koja porodica slavi koju slavu. Zabavljali su narod, odsvirali neku pesmu i za to su dobijali novac. Domaćin je širom otvorenih vrata dočekivao i zvane i nezvane goste”, rekla je Šaponjić Ašanin.

Vremena se menjaju, običaji se razlikuju od mesta do mesta, domaćini se trude da dobro dočekaju goste, a gosti da donesu poklone. Nekada pokloni nisu bili toliko važni, mada danas u mnogim slučajevima bude drugačije.

“Kažemo da domaćin je taj koji podnosi žrtvu, odnosno koji treba da pripremi slavu i dočeka goste. Gosti nekada gotovo da nisu donosili poklone, osim deci nešto simbolično. Ne možemo danas da kažemo da se nikada nisu nosili pokloni. Na našim prostorima su se odigravale turbolentne promene, bilo je teških istorijskih momenata, puno ratova, nerodnih godina, pa nisu postojale neke mogućnosti. Ali možemo reći da se u današnje vreme mnogo preteruje sa nošenjem poklona i to je jedan sindrom potrošačkog društva, kao i još neke stvari koje se nameću koji dolaze sa Zapada”, navodi Šaponjić Ašanin.

Ističe da bi nam kriterijumi trebalo da budu onakvi kakvi su bili pre Drugog svetskog rata, da se na slave nosi piće, cveće i deci neki slatkiš.

Ovaj jedinstven običaj – krsna porodična slava prvi je naš element nematerijalnog nasleđa koji je upisan na UNESKO-vu listu svetske nematerijalne baštine čovečanstva i to treba da nam uvek bude na umu.