Sumrak petooktobarskih iluzija

Sticajem volšebnih okolnosti ili možda zahvaljujući pukoj slučajnosti, peti oktobar i dogaćaji koji su obeležili ovaj datum zauvek će ostati zabeležen velikim slovima u srpskoj istoriji sa kraja 20. i početka 21. veka. Mada događaje koji su obeležili peti oktobar razdvaja period od četiri godine, onaj pre osamnaest i onaj pre četrnaest godina, povezuje neraskidiva uzročno posledična veza koja je u mnogome odredila ono sa čim se suočava današnja Srbija. Ako onaj 5. oktobar 2000-te. godine simbolizuje slom diktature Slobodana Miloševića i kraj međunarodne izolacije, ono što se u krugu topčiderske kasarne desilo istog datuma četiri godine kasnije, potvrdila je tezu da je bez 6. oktobra bilo apsurdno očekivati bilo kakve demokratske promene u Srbiji.

Kako vreme prolazi sve češći je stav, da veću zaslugu za slom Miloševićevog režima imaju njegove bezbedonosne službe nego DOS

Demokratske promene ili dvorska izdaja

Mada su se takve ocene mogle čuti i odmah nakon petooktobarskih demonstracija, kako vreme prolazi sve češći je stav, da veću zaslugu za slom Miloševićevog režima imaju njegove bezbedonosne službe nego DOS. Odnosno da je Slobodan Milošević, kako kaže istoričarka Dubravka Stojanović, žrtvovan kako se suštinski, sem personalno, u Srbiji ništa ne bi promenilo.

– Ja sam uvek taj događaj videla isključivo kao puč i upravo zato, mislim da on mora da se posmatra iz ugla devedesetih godina, u kontekstu devedesetih godina. Zato što onda možemo da razumemo da se tog dana, zapravo desila izdaja službi bezbednosti, da su službe bezbednosti prešle na stranu dotadašnje opozicije, napustile svog, do tada vrhovnog komandanta Slobodana Miloševića i izvršile taj preokret, dakle, na dvoru, kako bi se reklo, u samom vrhu vlasti. I ono što je ključni argument u razmišljanju o 5. oktobru kao puču, jeste ono šta se desilo posle 5. oktobra, odnosno činjenica da upravo te institucije sile i upravo te bezbednosne strukture nisu bile rasformirane sve do 2001. godine, kada je \inđić preuzeo Vladu Srbije. Prema tome, to posle 5. oktobra jasno svedoči o tome da je cilj samog 5. oktobra i prelaska tih struktura na stranu dotadašnje opozicije, upravo bilo da se očuva taj aparat sile. I zbog toga mislim da je neophodno posmatrati 5. oktobar u kontekstu devedesetih godina, jer onda tek možemo da dođemo do toga šta je on značio, zašto je bio izveden taj puč. I onda možemo da dođemo do tog objašnjenja da je to bio pokušaj da se uklanjanjem Miloševića, pod jedan, spase program koji je Srbiju odveo u ratove, da se spasu strukture koje su taj program sprovodile, da ne dođe do suđenja, da ne dođe do saradnje sa Hagom i naravno, na prvom mestu, da ne dođe do približavanja Srbije Evropskoj uniji, jer je svako približavanje Evropskoj uniji upravo ugrožavanje svih tih struktura. Dakle, oni su zapravo, odričući se od Miloševića, branili sebe i program koji je njih doveo na vlast – smatra Dubravka Stojanović.

Ono o čemu se u to vreme, neposredno posle petooktobarskih promena, samo špekulisalo, nažalost potvrdilo se najpre kada je dvorištu Vlade Srbije 12. marta 2003. ubijen Zoran \inđić, a nedugo zatim 5. oktobra 2004. godine i kada su na godišnjicu navodnih demokratskih promena  u kasarni Topčider ubijeni gardisti Dražen Milovanović i Dragan Jakovljević. Posle ta dva tragična događaja i nepopravljivim optimistima i idealistima je postalo jasno da se 5. oktobar,  simbol demokratskih promena (ne)nadano pretvorio u simbol urušenih nadanja.

Državno zataškavanje

Ubistvo dvojice gardista u topčiderskoj kasarni i zataškavanje ovog slučaja, koje se permanentno sprovodi već četrnaest godina, bez ozbiljnijih izgleda da nalogodavci i počinitelji uskoro budu otkriveni, slikovitije nego bilo šta drugo ilustruje slom petooktobarskih demokratskih ideja i sveobuhvatnih reformi koje su one podrazumevale. Pre svega službi bezbednosti, vojske i pravosuđa.

– Sudbina slučaja Topčider odličan je primer na osnovu kog se može analizirati stepen reforme pravosuđa i celokupnog sektora bezbednosti u Srbiji, pre svega snage i volje države da pročisti državni aparat od onih koji čine, podstiču ili zataškavaju krivična dela. Činjenice da se u slučaju Topčider radi o ubistvima vojnika na odsluženju redovnog vojnog roka i da su vojni istražni organi slagali u svom izveštaju šta je dovelo do njihovih smrti, bi u uređenijim i humanijim demokratskim društvima bile dovoljne da teret rasvetljavanja svih okolnosti i procesuiranja onih koji su lagali o prirodi smrti padne na državne organe – navode u Centru za evroatlantske studije.

Ni toliko godina posle tragičnog događaja nismo bliže istini o tome ko je ubio dvojicu gardista      Foto: Radio Slobodna Evropa

Ako bi se povukla paralela sa nekim ubistvima iz devedesetih, poput ubistva novinarke Dade Vujasinović, očigledno je da se zataškavanje ovog zločina može posmatrati kao državni projekat od izuzetnog značaja. Od tog 5. oktobra 2004. godine, pa do danas na čelu države, bezbednosnih službi i vojske smenjivale su se razne garniture, koje nisu štedele obećanja da će slučaj Topčider biti rasvetljen, a počinioci i nalogodavci izvedeni pred lice pravde. Nažalost umesto toga porodice ubijenih gardista i građani Srbije su u prilici da se neprestano suočavaju sa pogubnom činjenicom da je država Srbija svetlosnim godinama daleko od one Srbije koju su im obećavali kada su 5. oktobra 2000-te godine izašli na ulice.

(Ceo tekst možete pročitati u najnovijem broju Čačanskih novina)

_____________________________________________________________