Teroristi i strani borci

Psi rata opet jurišaju. Ovog puta u Ukrajini. Među njima ima i onih sa naših prostora. Srbi na strani Rusa, Hrvati i Albanci sa Kosova i iz Albanije na strani Ukrajinaca. Čečenski „dobrovoljci“ naročito su zanimljivi. Jedni, oni koji dolaze iz matične države, u Ukrajini ratuju na strani Rusa, drugi koji su se rasuli koje-kude po Evropi i svetu dolaze da ratuju na strani Ukrajinaca.

Neke države dobrovoljni odlazak svojih državljana na ratišta u inostranstvu neskriveno podstiču i ne tretiraju kao protivzakonitu aktivnost. Većina država, ipak, ovakvo postupanje svojih građana ne toleriše i tretira kao kršenje zakona.

Učešće i organizovanje učešća u ratu u stranoj državi po Krivičnom zakonu Republike Srbije je krivično delo, za koje je zaprećena kazna do 10 godina zatvora. Nije tajna da su u prethodnim godinama brojni državljani Srbije odlazili na strana ratišta i borili se na raznim zaraćenim stranama. Oni koji su muslimanske nacionalnosti odlazili su na ratišta u Siriji i slična, a po proceni ambasade Ukrajine u Beogradu preko 300  građana Srbije otišlo je 2017. i 2018. u Ukrajinu, da se bori na strani proruskih snaga u oružanim sukobima u samoproklamovanim republikama Donjeck i Lugansk.

Međutim Krivični zakon u Srbiji se i na primeru ovog krivičnog dela selektivno primenjuje, pa jedni budu osuđivani na uslovne kazne, a drugi na kazne zatvora, za isto krivično delo.

Zašto su za srpsko pravosuđe naši državljani koji ratuju u Siriji i Iraku teroristi, a oni koji se sa ruskom braćom bore u Ukrajini – strani borci. Prvi se osuđuju na višegodišnje kazne zatvora, a drugi na uslovne kazne. O tome su za Peščanik razgovarali urednica Svetlana Lukić i pravnik Nikola Kovačević. 

Svetlana Lukić: Zveckanje oružjem na rusko-ukrajinskoj granici bila je crvena marama za razne ljude u Srbiji koji već najavljuju da će ponovo otići da se bore na strani proruskih snaga. Već su počeli da pokazuju svoje pasoše takozvane Republike Donjeck ili Lugansk, ali se postavlja pitanje kako se usuđuju da tako javno najavljuju svoj odlazak, kada znamo da domaći zakon zabranjuje odlazak na strana ratišta. Zaprećene kazne kreću se čak do 10 godina.

Nikola, za početak: kada je donet taj zakon, i kako ti objašnjavaš zašto ovi ljudi, uglavnom sa četničkim obeležjima, tako slobodno najavljuju svoj odlazak u Ukrajinu. Da li odgovor na to pitanje leži u odnosu pravosuđa prema ovima koji se bore na strani ruske braće, za razliku od onih koji su se borili za Islamski kalifat Irak i Levant.

Nikola Kovačević: Kada je reč o međunarodnom pravu, pre svega rezolucijama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, a kasnije i njenim dodatnim protokolom uz Evropsku konvenciju o sprečavanju terorizma koju je Srbija ratifikovala, svaki vid učešća u oružanim sukobima na stranim ratištima, a da niste pripadnik neke međunarodne organizacije, neke od zvaničnih snaga, je zabranjen. I mi smo, prateći taj međunarodno pravni trend, izmenili naš Krivični zakonik i uveli smo dva krivična dela koja za cilj imaju da inkriminišu odlazak na samo ratište radi uzimanja učešća u oružanom sukobu ili organizovanje odlaska na strano ratište, takođe zarad učestvovanja u oružanom sukobu u nekoj stranoj zemlji.

Taj Krivični zakonik je promenjen, upravo u periodu kada je rat u Siriji bio na svom vrhuncu, i kada se u jednom momentu sukob između opozicije i Asada pretvorio u sukob između 5 ili 6 zaraćenih strana, kada je nastao Isis, ali pored Isisa i Al Nusra Front i brojne druge grupacije, i kada je zapravo taj fenomen stranih boraca postao toliko rasprostranjen u zapadnom svetu, gde je veliki broj ljudi zaista dobrovoljno odlučivao da ode i da se priključi pre svega Islamskoj državi, ali isto tako i da se priključi različitim drugim jedinicama, kao što su kurdske jedinice, i slično. Tada su i sve te rezolucije nastale, i taj dodatni protokol uz Konvenciju.

Srbija je te rezolucije ratifikovala, izmenila svoj Krivični zakonik i nekako paralelno sa konfliktom u Siriji, koji se odvijao od 2012-14, došlo je do intenziviranja sukoba u Ukrajini. I onda smo se mi kao država našli u situaciji da sa naše teritorije na jednu stranu odlaze Srbi i pravoslavci da ratuju za braću Ruse, u proruskim paravojnim formacijama koje deluju u Lugansku, Donjecku, Krimu, Donbasu i slično, a da sa druge strane srpski državljani koji su Bošnjaci muslimanske veroispovesti koji su to gledali kao priliku da, kako su oni to govorili, praktikuju izvorni islam, i odlaze da se bore u Siriji.

To nije neobično, postoji veliki broj hrvatskih državljana koji na primer odlazi da se bori na strani Ukrajinaca u Rusiji, ali je bilo i ljudi iz Bosne, Hrvatske i Slovenije koji su išli u Siriju. Međutim, ono što je po meni isplivalo kao problem nakon nekoliko godina, jeste, a kako se to zapravo ti strani borci, u zavisnosti od ratišta na koje su otišli, posmatraju drugačije u očima pravosudnih organa, koji treba da ih otkriju, krivično gone i da ih kazne, jer, kao što sam već na početku i rekao, to je zabranjeno. I ono što je jedan od nalaza analize koju sam ja uradio za Helsinški odbor u Srbiji jeste da oni koji odlaze u Ukrajinu prolaze daleko bolje nego oni koji odlaze u Siriju.

Postoji, zapravo, potpuno drugačija kvalifikacija njihovog delovanja: ako govorimo o stranim borcima, državljanima Srbije u Siriji, oni su svi do jednog kvalifikovani kao teroristi, to jest pod neko krivično delo koje podrazumeva terorističke akte i obuku, organizovanje i finansiranje, organizovani odlazak; dok sa druge strane, srpski državljani koji su se borili u Ukrajini su tretirani samo kao strani borci. Važno je da napomenem da biti strani borac ne znači nužno biti i terorista, ali je isto tako na globalnom nivou vrlo teško definisati i dati jasnu i univerzalnu definiciju terorizma, zato što je to po svojoj prirodi delo koje ima politički element. I kada postoji negde politički element, onda postoji i prostor za varijaciju.

Ali ja sam u svojoj analizi sam ipak stao na stanovište da je postupak koji je vođen protiv boraca koji su otišli u Siriju jedan postupak koji je dobro rađen, u kome se vide i elementi međunarodne pravne saradnje sa drugim državama, gde su primenjivane posebne dokazne radnje, u smislu tajnog snimanja i nadzora komunikacije tih ljudi, gde su prikupljana razna dokumenta. Međutim, napor koji je uložen da se razbije mreža i grupa ljudi koja organizovano šalje i odlazi u Siriju, apsolutno je izostao kada govorimo o borcima koji su otišli u Ukrajinu, a kojih je zapravo daleko više.

Znači, oni se danas mere u stotinama. Okej, nije svaki strani borac i terorista, ali kada čitate te sporazume o priznanju krivičnih dela, koja je Više javno tužilaštvo u Beogradu zaključilo sa državljanima Srbije, Srbima pravoslavcima koji su kasnije odgovarali za ova dva krivična dela, vi vidite da su oni priznali da su radili akte koji su manje više identični, ili u najmanju ruku slični, kao i akti koje su radili Podbićanin i drugi, to je taj čuveni slučaj koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu za borce u Siriji. I onda se postavlja pitanje zbog čega se na istovetno ponašanje, na različitim ratištima, ali istovetno ponašanje, primenjuju različiti kriterijumi. Čak su priznali su da su radili neke radnje koje uopšte nisu dokazane Podbićaninu i drugima.

Znači, čak je i intenzitet njihovog učešća, barem u spisima predmeta, dokazan kao daleko veći. I ono što je, kažem opet, veliki problem, jeste što naši nadležni organi, a pre svega Više tužilaštvo u Beogradu, smatraju da kod naših državljana koji su se borili u Ukrajini, nema elemenata terorizma, a kao glavni kriterijum koriste činjenicu da nijedna od grupa u čijim su redovima bili ti borci, nije proglašena od strane Ujedinjenih nacija kao teroristička organizacija. To znači da na primer postoji čitav niz oružanih grupacija koje čine najstrahovitije zločine svuda po svetu, ali zbog činjenice da recimo Kina, Rusija, Francuska, Engleska i Amerika nisu mogle da se dogovore da li će nekoga da stave na listu terorističkih organizacije ili ne, ta grupacija nikada neće u svojim redovima da ima ljude koji sprovode teroristički akt. I to je besmisleno.

Naše krivično delo terorizma podrazumeva da postoji pojedinac, to jest izvršilac, koji preduzima opšte opasne radnje koje mogu nekoga da povrede, da ubiju, koji sprovode otmice, koriste eksplozivne naprave, uništavaju infrastrukturu i tako dalje, a u posebnoj terorističkoj nameri ili da zastraše stanovništvo, ili da neku državu primoraju da nešto učini ili ne učini, ili sa idejom da se tako formira ustavni poredak, ili ekonomski, ili društveno uređenje, generalno, neke države. I to je definicija terorizma koju poznaje naš Krivični zakonik. Nigde u toj definiciji ne piše da taj neko ko preduzima takve akte mora da bude deo grupacije koja je stavljena na listu organizacija koje su proglašene terorističkima od strane Ujedinjenih nacija.

To je isto politička odluka za koju treba da se slože 5 stalnih članica Saveta bezbednosti. I takva definicija je zapravo glavni argument koji naši pravosudni organi koriste kako bi opravdali ukrajinske borce, kao obične strane borce i kako bi na njih mogli da primene skraćeni postupak, daleko blažu kaznenu politiku i kako bi na neki način kroz sankcije koje su im izricali progledali kroz prste.

Sve ovo govori o dve stvari: ili naši viši javni tužioci ne znaju da primene krivično delo terorizma iz Krivičnog zakonika, koji jedino treba da znaju da primenjuju pored Zakonika o krivičnom postupku – ili ovo koriste na jedan perfidan način, ovu argumentaciju i ovaj element, kako bi zapravo opravdali da naši državljani tamo na istoku Rusije podržavaju svoju braću Ruse i krše čitav niz međunarodnih konvencija, ali između ostalog, krše i srpski Krivični zakonik.

Svetlana Lukić: Ti si nedavno o tome imao priliku da razgovaraš sa sudijama. Šta oni kažu?

Nikola Kovačević: To je bila jedna, hajde da kažemo, sesija na kojoj sam ja predstavio rezultate svog istraživanja i u principu, jedan od glavnih teza jeste ta da li je određena organizacija na terorističkoj listi ili nije, a sa druge strane, kažu da nije moguće prikupiti dokaze u odnosu na borce koji se nalaze u Ukrajini, to jest da je vrlo teško očekivati od naših nadležnih organa da prikupljaju dokaze sa stranih ratišta i da to jednostavno nije moguće. I sad, meni je teško da u to poverujem jer sam video kako je detaljno i dobro rađen slučaj Podbićanin i drugi. Meni taj slučaj govori da je moguće. Prosto je neverovatno da je više stotina srpskih državljana otišlo u Ukrajinu i da neko tvrdi da se to desilo spontano, da nema organizacije, da nema finansiranja, da nema obuke.

Ne mogu da negiram činjenicu da sam video da su itekako dobro odradili predmet naših državljana koji su odlazili u Siriju, tako da očekujem da se primene isti aršini, i ta argumentacija „mi nemamo kapaciteta da prikupljamo dokaze na ukrajinskom ratištu“ ne sme da bude izgovor, i mora da se pokaže mnogo veća volja i želja naših pravosudnih organa da tretiraju ovu pojavu, jer ja verujem da među stranim borcima u Ukrajini itekako ima ljudi koji su se tamo bavili terorističkim aktima. Ima i običnih stranih boraca koji, ali ukoliko se ovakva kaznena politika nastavi i ukoliko se kroz ove uslovne osude nastavi tolerisati odlazak stranih boraca u Ukrajinu, slobodno ćemo moći da kažemo da Srbija svojim pasivnim stavom doprinosi da se konflikt na istoku Ukrajine produži i da bude intenzivniji.

Svetlana Lukić: Postoji još jedan problem. Moguće je da neko, na primer u Sandžaku, ko gleda ovaj odnos pravosudne pravosuđa prema stranim borcima u Ukrajini, kaže: pa dobro, znači ovo je još jedan dokaz da mi u ovoj zemlji nismo ravnopravni.

Nikola Kovačević: Tako je. I mislim, i ovi sirijski i ukrajinski borci su ljudi koji spadaju u kategoriju nasilnih ekstremista, a nasilni ekstremizam vrlo često buja u društvima u kojima postoji neka vrsta socio-ekonomske deprivacije, gde postoji nizak stepen obrazovanja, ali i gde državne institucije postupaju na nejednak način prema različitim kategorijama. Može na primer neko da iskoristi ovaj argument, koji sam izneo na toj konferenciji, a to je: evo kako prolaze ovi koji su Srbi i pravoslavci, koji tamo ratuju za Ukrajince; oni prođu tako da idu kući odmah posle suđenja, a naša braća muslimani sada trunu u nekom zatvoru, a samo su išli da se bore za islam.

Znači, dovoljno je da se pojavi jedan harizmatični manipulator, koji može opet da okupi neku dečurliju iz Novog Pazara, Tutina i Sjenice, kao što je to bio slučaj prilikom konflikta u Siriji, da su onda čak i najbolji đaci iz svoje generacije odlazili i ginuli na sirijskom ratištu. I zbog toga je važno da se istakne da nije samo poenta Višeg javnog tužilaštva i Višeg suda u Beogradu da nekoga otkrije i da ga samo kazni, već da kaznenu politiku i sankcije i poruku koju šalje kroz svoju praksu, oblikuje tako da pokaže da su oni državni organi koji zapravo garantuju jednako postupanje, i da je generalno svaki vid ekstremizma nešto što je neprihvatljivo, a da nije bitno ko je kakve nacionalnosti, već je bitno šta je ko uradio.

Nažalost, iz prakse koju sad imamo od strane naših pravosudnih organa, ne možemo da kažemo da je taj efekat postignut. I taj jedan tehnokratski pristup ukrajinskim borcima svakako može biti povod da neko smatra da postoji nejednako postupanje i diskriminacija, a i što se mene tiče, opšti moj utisak kao autora ovog istraživanja jeste da su pravosudni organi Republike Srbije, koji su personifikacija države Srbije, itekako tolerantni i na neki način prećutno podržavaju odlazak srpskih stranih boraca na ukrajinsko ratište.

Ceo razgovor poslušajte na:

Izvor: Peščanik

Teroristi i strani borci

_____________________________________________________________