Tihomir Stanić: Robujemo u privatizovanoj državi

– Kako u celom društvu tako i među dramskim umetnicima odsustvo svesti o solidarnosti i sklonost koruptivnom delovanju drže celu branšu u ropstvu partokratske i privatizovane države – rekao je za Portal UGS Nezavisnost glumac Tihomir Tika Stanić.

Tihomir Stanić trenutno radi punom parom, i na daskama koje život znače, i za veliko platno i magičnu kutiju. Ovaj intervju sa poznatim glumcem obavljen je u pauzama snimanja druge sezone tv serije Kamiondžije i mukotrpnog uspostavljanja jednog novog teatarskog prostora u Beogradu – Teatrijum u Kapetan Mišinom zdanju. To nas je i dovelo do priče o novotariji koja, barem zasad, prilično dobro funkcioniše.

– Za divno čudo, uspeli smo u ovoj “nultoj sezoni” da oživimo taj prostor i da iz večeri u veče igramo predstave raznovrsne i raznorodne, nastale uglavnom kao samostalni projekti umetnika koji su van institucija organizovali i producirali sadržaje za koje veruju da će naći svoj smisao u kontaktu sa publikom. Ponosan sam na činjenicu da nikog nismo odbili, osim onih koji su se javili kasno kad je repertoar već definisan. Takođe sam ponosan zato što mi koji vodimo Teatrijum nismo dozvolili sebi da naš estetski sud i neki naši kriterijumi budu prepreka bilo kome. Radost igre, uzajamno poštovanje i ljubav su nam nagrada za trud – izjavio je Stanić.

Poznati glumac posebno naglašava značaj slobode.

– Otkaz u Ateljeau 212 dao sam na svoj 35. rođendan, 17. novembra 1995. godine, jer sam osetio neku vrstu (krupna je to reč ali upotrebiću je) gađenja na repertoarsku i kadrovsku politiku a bio sam, ili sam bar tako osećao, u tom modu. Otkaz sam obrazložio činjenicom da mi je rođendan pa hoću da se počastim slobodom. Taj ukus slobode najdragocenije je iskustvo u mom profesionalnom životu.

Tačno godinu dana kasnije izveo sam premijerno Detinjarije u sopstvenoj produkciji i sada, četvrt veka kasnije, dok sam igrao tu predstavu u Teatrijumu, po ko zna koji put osećam i znam da sam tada bio u pravu. Iako je taj gest, kojim sam sebe ostavio bez plate, socijalnog i zdravstvenog osiguranja, a bio sam podstanar i imao sam dete sa ženom koja nije bila zaposlena, mnogima delovao kao hir i glupost. Nisam zaboravio kako su me mnoge kolege vređale i napadale kako se pravim važan i kako bi i oni mogli dati otkaz i šta to mislim da sam ja i tako u nedogled. Ipak, nemam nikakavu gorčinu ni zlopamćenje već se isključivo baškarim u uverenju da intuicija i osluškivanje sopstvenih ambicija, kriterijuma i želja, vode svakog umetnika do delte u koju njegov talenat sudbinski uvire.

Na pitanje kako danas u Srbiji živi dramski umetnik sa “punim” radnim stažom, Stanić odgovara da je zabrinut za mlade kolege.

– Ponovo sam zaposlen u Ateljeu 212, imam redovnu platu, igram u nekoliko predstava i verujem da tu platu opravdavam, ali se uporno pitam kako ta armija mladih, talentovanih ljudi koji nemaju ni posla, ni prihoda, ne dođu i oteraju nas i zauzmu svoje mesto. Da li unapred znaju da pozorištu morate dati sve i ne tražiti ništa za uzvrat. Ili samo čekaju da se nekom od njih ukaže prilika da postane deo tog prevaziđenog, anahronog sistema u kojem je potpuno svejedno da li radite dobro ili loše i da li uopšte radite, kad ste već jednom uspeli da se nađete na nekom platnom spisku…

Stanić smatra da je u Srbiji kultura na marginama državne politike.

– Kultura je na marginama jer se politikom bave i vlast opredmećuju ljudi koji očigledno imaju druge potrebe i ne kriju svoja interesovanja i bliskost sa, najblaže rečeno, opskurnim svetom. To je činjenica koja se može izmeniti samo tako što bi ljudi kojima je stalo do kuture krenuli u ozbiljno, ne samo manekensko, učešće u političkom životu društva i naroda koji izdiše u živom blatu nacionalizma, primitivizma, agresije i nasilja.

Kazao je i da je “estradizacija i tabloidizacija marginalizovala ličnosti iz sveta kulture do mere da nemaju ni svest o svom uticaju i moći”.

Poznati glumac je veoma zabrinut i zbog ugrožavanja životne sredine.

– Nažalost, svakoj vlasti, a ovoj aktuelnoj nekako najeksplicitnije i najbezobzirnije, lični interes je imperativ. Izgleda da ih nekontrolisana moć toliko zaslepi da ne vide očiglednu i dokazivu činjenicu da ne može to trajati večno i da je pitanje trenutka kad će biti suočeni sa običnim čovekom u sebi koji će najviše stradati zbog bahatosti kojom su ga zatrli.

Zaboravljaju ti ljudi na vlasti da i njihova deca i rodbina i prijatelji udišu isti vazduh, i piju istu vodu, i jedu istu hranu koja se truje zbog pojedinačnog profita, a koji je, u krajnjem slučaju, samo privid bogatstva i blagostanja, jer ono ne opstaje u siromašnom društvu. Možda imaju ideju da pobegnu negde jer ne znaju da je raj isključivo tamo gde ga sam stvaraš, a pakao koji si namenio drugima uvek sačeka tebe.

Ipak, Stanić nije potpuni pesimista, a posebno veruje u solidarnost.

– Verujem da će ideja solidarnosti, o kojoj učim od svoje dece, a osećam da je to jedna od osnovnih vrlina ljudskog roda, učiniti da pasivni i inertni, nazainteresovani građanin ove zemlje shvati da njegova lenjost urušava njega lično. I da njegov angažman neće biti u službi dovođenja na vlast drugih političkih aktera, već njegova lična borba za bolji život zajednice. Znam da to zvuči utopistički, ali duboko verujem da će narod kad-tad prepoznati kolektivni interes kao imperativ. U suprotnom ćemo nestati i to će biti potvrda da bolje nismo ni zaslužili.

Izvor: Nezavisnost

_____________________________________________________________________________________