Prethodni članak
Tragedija jednog naroda
Objavljeno 02/01/2015
Devetstopetnaesta – povodom 150 – godišnjice rođenja Branislava Nušića (1864. – 1938.) i 100 – godišnjice Velikog rata (1)
Kapitalno delo Branislava Nušića Devetsto petnaesta: tragedija jednog naroda, knj. I, II (Beograd, Geca Kon, 1931.) je opširna memoarska ratna proza koja na 720 str. opisuje odstupanje srpske vojske i naroda preko Kosova i Albanije 1915. godine, pred najezdom Austrougarske. U spomen onima koji su dali svoje živote, u Devetstopetnaestoj, kroz autentične zapise i sećanja, Nušić potresno pripoveda tragediju celokupnog srpskog naroda. Knjigu posvećuje svom jedincu: Mesto trošne kamene ploče, sine, ovom knjigom tuge i bolova beleži ti otac grob.
Devetstopetnaesta – izdanje iz 1921. sa portretom Nušićevog poginilog sina jedinca
Nestaje smeha najvećem srpskom komediografu, u jesen 1915. godine, kada je na bojištu izgubio sina Strahinju – Bana. Sa ostatkom svoje porodice, suprugom Darinkom i kćerkom Margitom – Gitom (1894. – 1970.), “ujedinjeni tugom za grobovima” koji su ostali za njima, zajedno sa srpskom vojskom povlače se prema Albaniji i stižu do Peći. Odatle odlazi u izbeglištvo: u Italiju, Švajcarsku i Francusku.
U prvoj knjizi Devetsto petnaesta, poglavlje Jedna borba odnosi se na borbe u Čačku i okolini, u jesen 1915. godine. Po ispovesti jednog oficira, Nušić opsežno i plastično opisuje tok borbe, pad Čačka, ali i atmosferu u vojsci i među civilima:
– … Oficir tad poče da mi kazuje o borbi na Čačku. Kazivao je mnogo i ja, verovatno, nisam upamtio sve. Ipak sam sutradan zabeležio datume i pojedina mesta. Iz tih mojih beležaka i iz pamćenja, koliko sam ga sašuvao, ja danas prepričavam to kazivanje, prepričavam ga svojim rečima. Oficirevo kazivanje je bilo možda prirodnije i jednostavnije, ali sam ja samo celinu sačuvao u sećanju i kazujem je onako kako sam je sačuvao”.
JEDNA BORBA*
U Guču, na Bjelici, pod Jelicom planinom, stiže 17. oktobra s večeri jedna baterija, pred kojom je jahao oficir snažnih pleća i preplanula lica, i oštrih i tvrdih crta kao od bronze salivenih. Dan se već bio uveliko gasio, dućani i radnje ove male varošice bili su već zatvoreni i svako se povukao u svoju kuću. Kad glomazni topovski točkovi zatandrkaše mrtvom čaršijom, uznemiri se zabačena palanka i nasta uzbuđenje među njenim građanima. Baterija prođe i izbi na drugi kraj varošice, oficir zaustavi na jednoj čistini povorku, naredi voljno i sve ostalo za odmorište, te sjaha s konja i predade ga posilnom.
Odmah nastade u bateriji živ pokret momčadi koja poskaka sa sedišta i preduze sve da pripremi odmor. Jedni pođoše po seno i drva, drugi uzeše da stovaruju kare, treći da pobijaju kolje za koje će vezati stoku, a četvrti pođoše do reke po vodu, te da operu topovske točkove i poskidaju sa njih debelo blato koje su poneli sa druma od Arilja odakle su jutros krenuli. Umorni volovi koji vuku ovu bateriju, oslobođeni jarma, uzeše da dahću očekujući da im se položi hrana. A oficir, pošto je još neke naredbe izdao, krete natrag u varošicu da potraži telegraf.
To je bila jedna poljska pozicijska baterija Drinske Divizije koja stiže otud sa Drine, sa Suve Gore. Kad je 27. septembra neprijatelj, posle višednevne borbe, prešao Drinu, baterija je ova dobila naredbu da se odmah povuče na Dobrun – Vardište, odakle je preko Šargana stigla u Užice. Neprijatelj je tada već duboko bio ušao u Srbiju te se moralo i dalje odstupati, od Užica na Požegu, pa u Arilje, a odatle u Guču.
Oficir oborene glave, a zabačene kape iznad čela, lagano korača, nakaldrmisanom, oceditom ulicom varošice, ne obzirući se na radoznale poglede preplašenih stanovnika do kojih, preko visoke Jelice, jedva da dopre iz Čačka kakva vest o situaciji u zemlji, te koje dolazak jedne baterije sa Drine, čak ovamo u srce Šumadije, ispunjava teškom brigom i slutnjom.
Odstupanje ka Guči
Policijski pisar, koji se pridružio kapetanu, jedan ulopan i neizbrijan sreski tip, pokušao je usput i da postavi po gde-koje pitanje, ali je kapetan samo odmahnuo rukom ne odgovarajući mu. Pisar, videvši da na pitanje ne dobija odgovore, uze nepitan sam da priča šta zna, šta je čuo, šta je doprlo do Guče.
– Ovamo ne valja. Zvanično ništa nemamo, al tako kažu. Vele, neprijatelj je krenuo iz Valjeva, silazi preko Trbušana i Ljubića. Slali smo konjanike, a razgovarali smo i preko telegrafa sa Čačkom. Imam i jedno pismo od moga kolege, poslao mi po mom konjaniku, veli: mi evakuišemo. To još pre tri dana, a otad ne znam kako je. Nemamo nikakvih vesti.
Kapetan, neraspoložen da se upusti u razgovor, saslušao je sve ove vesti koje, ma koliko bile i nepouzdane, ipak daju nešto podataka da se situacija može bar naslućivati. On je, razmišljajući o dobivenim vestima, odbio onaj jedan procenat koji vojnici uvek pripisiju strahu, zbog kojega civilaši preuveličavaju vesti i izašlo mu je od prilike da se borbe vode verovatno negde oko Valjeva, recimo na položajima iznad Valjeva. Najviše još što bi se moglo dozvoliti, ako su Austrijanci jednovremeno sišli i Kolubarom i Jadrom preko Osečine, bilo bi to da je i Valjevo palo. Prema tome kapetan je sračunao da će u Guči završiti svoje odstupanje i tu sačekati naredbe koje će glasiti da sa baterijom krene na taj novi front.
Preplavljen tim mislima i ne slušajući dalja kazivanja pisareva, koji je tapkao za njim po blatu, kapetan se uvrati u sresku zgradu, iz čijeg je zida isticao čitav snop žica koji je prihvatao jedan direk pobijen ispred zgrade. U telegrafskoj stanici zateče on telegrafistkinju koja je besposlena čitala neki stari broj beogradskih novina. On naredi da potraži vezu i raspita gde se nalazi Komanda Užičke vojske. Sede zatim i napisa telegram kojim izveštava komandanta da se nalazi u Guči i ostavi potporučnika da čeka vezu i ispošalje telegram, a on ode da potraži malo odmora.
Prihvatio se u kafani gde mu je spremljen konak, pa se zatim povukao u sobu i ubrzo, umoran, legao. Bila je već prošla ponoć kad na kapetanova vrata neko zakuca, najpre tiho, a zatim jače. Bio je to potporučnik, koji je doveo sobom jednog ordonansa.
Čačak 1915. – Štab austrougarskih okupacionih snaga
Pokret za Čačak
Kapetan, još dovoljno neodmoren i neispavan, sede na krevet i pripali sveću u niskom limenom svećnjaku. Ordonans, koji sa potporučnikom uđe u sobu, predade mu jednu malu kovertu, koju kapetan hitro otvori i prinese list hartije sveći. Preleti ga jedanput i dvaput pa, ne govoreći ni reči, potpisa zavoj i vrati ga ordonansu koji salutira i ode. Kapetan se diže sa postelje i reče potporučniku koji je ostao u sobi:
– Idite odmah izbudite ljudstvo.
– Pokret? – upita potporučnik iznenađen jer on još nije bio ni legao da se odmori.
– Pokret! – odgovori kapetan suvo.
– Hitan? – pita dalje potporučnik.
– Odmah, još noćas!
– Na koju stanu?
– Videćemo, kazaću!
– Stoka je premorena! – usudi se da primeti potporučnik.
– Znam! Učinite kao što sam vam naredio! – odgovori kapetan i okrete se bunovnom i dremovnom posilnom, koji je pao u sobu te mu naredi da poskida s čizama koliko toliko sinoćno blato i spremi ostali prtljag.
Potporučnik salutira i ode, a malo zatim, dok se kapetan još navlačio i opremao, pisnu trubni znak tamo kraj reke i proseče noćnu tišinu koja je ležala nad palančicom.
Kad je već navukao i šinjel i opasao revolver, on uze još jednom naredbu koja je ležala na stočiću, da je ponovo pročita. Naredba je bila od Komandanta Užičke vojske, u njoj mu se naređuje da odmah krene za Čačak i da gleda da se probije kroz varoš, inače mu je baterija izgubljena, jer je Čačak pred padom.
Ipak, ona sinoćna obaveštenja pisareva nisu bila netačna! – sinu kroz glavu kapetanu, strpa naredbu u džep od šinjela i natuče kapu na nezačešljanu glavu, pa pođe kroz noć telegrafu da potraži Čačak te da se raspita kakva je situacija tamo, ne bi li saznao nije li već dockan krenuti na tu stranu.
Nastaviće se…
ма колики патриоти били морамо признати да је човек највеће богатство. и онда чему та пропаст, чему толике борбе. зашто се данас тиме поносимо уместо да се запитамо да ли је требало да изгине трећина становништва зато што су велике силе између себе намиривале своје рачуне.
ја сам чуо да су они који нису хтели да иду у тај рат стрељани. мислим да је данас о свему томе депласирано говорити. поготово ако се види да се и друге силе мире с тим да је немачка имала већег удела у истини него што се то мислило током борби. дражи ми је живот и дражи ми је живот деце него да они изгину па макар и као хероји. ја очито можда и не треба да сматрам себе делом овог народа. не знам ал оно што је битно јесте да и већи део света који се нешто пита мисли као ја и не знам колико далеко и где ће нас одвести ово слављење победа и слично томе. земља је у дубокој дубокој кризи. сличној онима које су разрешене великим ратовима. треба ипак потражити одговоре на другој страни, јер чини ми се нисмо толико спретни и спремни ратници колико наш војни лоби и тајна служба то обзнањују. колико богаља, колико радно неспособних. србија је после рата имала скоро осамдесет посто неписмених. а то је двадесети век. и какве победе рекламирамо. хоћемо ли се освестити и признати себи самима да живимо у двадесет првом веку. када се свет окренуо наглавачке неколико пута а ми причамо приче с београдске калдрме пред балкански рат. не знам мислим да чачак заслужује боље. да чачак може да се избори и да стане уред градова двадесет првог века, да се подсети надежде петровић или диса или нечег сличног. ратова је било поготово светски ратови они су у бити кризе светских размера које се преносе с великих великих сила на читав свет… и сада је велика криза.
од нас се не тражи да је решимо. али можемо да учинимо бар мали допринос решавајући своје проблеме. а они су велики, велики, а не само да чекамо велика разрешења…
Gorane, samo moraš da shvatiš da nikad mi nismo nikog napali i ubijali. Moj deda je bio stolar i došli su Bugari i odveli ga i streljali. Šta traže Bugari u Čačku i šta im je nažao učinio moj deda da ga streljaju. I onda kada vidiš da ima još čudnih ljudi koji bi da ratuju i da opet osvajaju Čačak i Srbiju i danas, onda formiraš neku vojsku i braniš se, jer ne želiš da budeš baš stoka za klanje. Ja sam miroljubiv, ali nisam blesav da ne vidim da drugi nisu evoluirali i da bi i dalje nešto ratovali.