Tragedija jednog naroda (2)

Telegrafiskinja, koja je spavala na krevetu za dežurne, diže se i pođe udarati u aparat tražeći Čačak, ali se otud niko ne odazva.

– Ne odaziva se? – upita kapetan nestrpljivo.

– Od sinoć se, gospodine, ne odaziva. Zvala sam nekoliko puta. Mora da su naši već napustili telegraf i neprijatelj valjda…

– Biće da se vode borbe, pa je linija zauzeta! – preseče je kapetan, ne želeći joj dozvoliti da kaže ono što je i sam u tome trenutku pomislio i što mu je novom i teškom brigom osenčilo čelo.

On pođe naglo iz telegrafa i uputi se tamo gde je baterija bila već sva na nogama i u pokretu spremajući se za polazak. Za malo i on uzjaha konja, a momci sedoše na svoja sedišta.

Za noći baterija je prešla dragačevsku ravnicu, od Guče do Jelice, a sa zorom se već pela uz Jelicu, te kad osvoji dan ona se poče spuštati ka Čačku. Pretpostavljajući da neprijatelj mora biti negde u blizini, kapetan, jašući daleko ispred baterije, učetvorostruči pažnju. On još od rane zore posla u izvidnicu jednog podnarednika sa dva vojnika koji daleko izmakoše i trebali su se već vratiti. Pod njim se razvila serpetinska džada koja obavija kao zmija Jelicu, te je daleko pod sobom mogao sagledati delove druma, što mu je olakšavalo da sa izvesnim pouzdanjem kreće napred, pribojavajući se ipak iznenađenja na prevojima, u toliko pre što na ovome strmome putu ne bi mogao sa baterijom operisati, niti bi je na uskome drumu mogao krenuti za povratak, niti bi je premorena stoka mogla uzneti natrag na Jelicu sa koje se spušta.

Jednoga trenutka zaustavi kapetan bateriju i izjaha napred do jednog zavoja sa kojega se daleko dogleda povijena pantljika jeličkoga druma i, tamo pod Jelicom, Čačak koji broji poslednje sate slobode. Daleko pod sobom spazi kapetan na dogledu izvesno kretanje. Njega taknu nešto, ali, kad ponova zagleda, poznade po broju ljudi da se to njegova izvidnica vraća te joj pohita u susret. Podnarednik, koji je slazio čak do Čačka, raportira kapetanu, da su još Čačak napustile sve naše vlasti i da  su obe ćuprije na Moravi bačene u vazduh. Neprijatelj još nije ušao, ali se zna da slazi s Ljubića i ukopava se s one strane Morave. Varoš je spremna za predaju i očekuje se ulazak neprijatelja svakog časa. Opasnost je velika za bateriju da nastavi put za Čačak, jer može neprijatelja zateći već u varoši.

Saslušavši ovaj raport, kapetan se za trenutak zamisli, pa obode konja i hitno se vrati bateriji te izdade naređenje da se žurno kreće ka Čačku ne bi li se ugrabilo proći kroz varoš pre no što bi neprijatelj ušao i zarobio bateriju. I mada je stoka već bila potpuno klonula od silnog umora, put koji je bio strm i pod nogom, olakša te baterija življe krete.

Bilo je deset i po časova pre podne 18. oktobra, na sam dan Svetog Luke, kada ova baterija naiđe ivanjičkim sokakom na čačansku kaldrmu i kapetan na konju pred njom. U varoši tišina, mrtvilo. Iz kućeraka sa zastrtim prozorima proviruju preplašene oči stanovnika, koji su se već predali sudbini te su još radi samo da vide kako izgleda ta njihova sudbina. Sa po gde-koje kapije izviruje žensko čeljade, ljudi su se izvesno povukli u kuće, jer nisu radi u prvim trenucima ulaska neprijateljske vojske pojavljivati se. Na jednoj kućici visi beli barjačić, a pred kućom  ostarija žena prestravljeno pogleda neprijatelja koga očekuje. Zagleda dobro i kad u vojnicima poznade svoje, srpske vojnike, ona se preobrazi iznenađenjem i oseti se sramna, te grčevito zdera beli barjačić s motke i utrča u kuću, odakle malo čas iskuljaše čitave gomile žena i dece radoznalo i sa ushićenjem posmatrajući srpsku vojsku koju nisu očekivali. Malo dalje, opet pred vratima jedne kućice, žena spazila srpsku vojsku i srpskog oficira, pa stidno sakrila za leđima belo barjače i sikirče kojim ga je trebala da prikuca na kapiji. Kapetan spazi, bolno ga teknu i uzviknu joj s konja:

– Zar nije, sestro, rano da dižeš taj sramni barjak?

Ona postiđeno baci barjak i sikirče i pobeže u kuću.

To sve na ulasku u varoš, među prvim kućama. Kad baterija uđe malo dublje, sagleda kapetan tek pravu sliku jedne varoši u agoniji.

Čačak je tada krcao od izbeglica i sve to, prestravljeno i zabrinuto, sabrano u gomilice, stajalo je pred kućama, pomireno sa sudbinom, šapćući među sobom sa izvesnim uzbuđenjem izazvanim nepoznavanjem opasnosti koja se približuje. Što dublje sredini varoši, bele zastave sve češće, naročito na zglednim kućama. Na opštini takođe bela zastava i pod ovom sabrao se naročiti odbor građana koji je obrazovan da izvrši predaju varoši. Kao naročitu značku lojalnosti i gotovosti na predaju, svaki je od ovih odbornika nosio još omotanu, na levome rukavu, i jednu belu vrpcu.

Svetina na ulici i pred opštinom, zajedno sa ovim belim odborom, očekujući sa izvesnim neodređenim strahom, slutnjom i nemilim predosećanjem ulazak neprijateljske vojske, koji ima da označi početak robovanja, sa neskrivenim iznenađenjem predusrete srpskog oficira sa baterijom. Na licima svih bilo je ispisano pitanje: “Otkud ti?”. Što je kapetan  bliže prilazio beloj opštinskoj zastavi i prestravljenoj gomili, sabranoj pod njom, iznenađenje se ovo pretvaraše u pravu zaprepašćenost. Izmireno već sa predajom, izmireno već sa robovanjem, stanovništvo je, gotovo sa negodovanjem, presretalo od nekud zalutalu srpsku bateriju, koja će navući borbu i sa njom gnev neprijatelja, smrt i razor varoši.

Kapetan je osetio to negodovanje u pogledu svetine i odbora, i u duši mu to izazva bolnu odvratnost i planuše mu obrazi srdžbom. On napusti bateriju, te ova nastavi put kaldrmom, a pritera konja pred opštinsku zgradu.

– Šta je to? – gromnu kapetan s konja sakupljenim odbornicima sa belom trakom oko rukava.

Niko mu ni reč ne odgovori.

– Ko obesi tu sramnu zastavu? – grmnu kapetan i potera konja u samu gomilu.

Odbornici se zagledaše među sobom i predsednik njihov priđe kapetanu ljubazno:

– Mi, gospodine kapetane, očekujemo neprijatelja svaki čas…

– Skidaj to! – prekide ga kapetan – Zar ne vidiš da su ono tamo srpski vojnici, zar ne vidiš da sam ja srpski oficir; zar ti hoćeš da ja srpsku vojsku, makar i u odstupanju, provodim belom zastavom?

– Molim lepo! – uze predsednik beloga odbora opet da se objasni – Mi smo napušteni i mi imamo pravo da se sami opredeljujemo prema daljoj sudbini.

– Opredeljujte se kad više ni jednog srpskog vojnika ne bude u varoši. Dok sam ja ovde, još niste robovi; imate kad to da budete. Naređujem da se bele zastave skinu!

 – Ja mislim…

On ne izgovori reč, jer kapetan planu i spusti ruku na revolver i prigušenim glasom ciknu:

– Skidaj, ili….!

Bela zastava pade sa opštinske kuće, poskidaše se i sa ostalih kuća ulicom kojom će poslednja srpska baterija proći. Kapetan obode konja i pohita za baterijom.

Ali, maločašnji slučaj nije bio i poslednji koji je kapetanovoj uzbuđenoj duši naneo bol pri napuštanju već izgubljene i zloj sudbini ostavljene varoši. Masa sveta, među njima najviše izbeglica iz drugih mesta, a među ovima veliki broj pojedinaca i čitavih porodica koje su ga poznavale, opkoljavale su ga, zaustavljale mu konja i, suznim očima i uzbuđenim glasom, koji je drhtao i grcao, zasipali ga pitanjima: odakle ide; ide li još vojske; ima li kakve nade?

Kapetan htede da ne odgovori, ili bar da prikrije istinu, ali gomila iza njegovog ustezanja i snebivanja poznade istinu i to ga nagna da joj je prizna.

– Ovo je poslednja naša baterija. Izmičem žurno da ne budem presečen – ali, da bi ih utešio, on dodade – ipak, čim uhvatim tamo položaje, zaustaviću se!

Mesto utehe, ta izjava kapetanova izazva još veći strah kod svetine.