Tragedija jednog naroda (3)

Kapetan im obećava i njegov konj raskrčuje gomilu, te polazi putem van Čačka, kojim njegova baterija već izmiče. Ali na kraju su tamo, van varoši, još i kasarne, koje su pretvorene u bolnice, pretovarene ranjenicima, koji su se načestili na prozore i izmilili ispred bolnice pa dovikuju otud:

– Odakle, gospodine kapetane? Kuda, gospodine kapetane? Je li daleko neprijatelj, gospodine kapetane? Hoćete li primiti borbu, gospodine kapetane?

Kapetan  odmahuje rukom i okreće glavu da ne vidi ovo nesrećno buduće roblje među kojima ima i njegovih drugova, i udara mamuzu u slabine konju ne bi li što pre stigao bateriju koja je već izmakla drumom.

Ispred trnavske mehane više Čačka, iziđe vodnik pred kapetana i saopšti mu da je stoka toliko malaksala, da već posrće i pada. Mesec dana ta stoka, neishranjena, bez odmora, tegli od Drine do Čačka. Kapetan naredi da se tu, kod trnavske mehane, iznad samog Čačka, ostane na odmoru, ali pred podne već on dobi izveštaj da se neprijatelj brzim maršem spušta ka Čačku i naredi brzo kretanje, jer tu, na trnavskoj mehani, i kad bi mogao sa ciglo jednom baterijom da primi borbu, ne bi to učinio radi varoši i onoga sveta, koji ga je molio i kome je dao reč da će izbeći borbu iznad same varoši.

Mada je drum bio zakrčen beguncima i starcima iz trećeg poziva, koji su se rasprštali još ispred Čačka, kod sela Trbušana, ipak se pred baterijom svuda otvarao put i ona je lagano izmicala ka selu Ježevici. Posmatrajući starce iz trećega poziva kako gegucaju kaljavim drumom, kapetan poumi u jednom trenutku da ih pribere oko svoje baterije, za slučaj da bude prinuđen primiti borbu, ali, videši ih onako iznurene i nemoćne, odustade od te namere u toliko pre, što kod sela Ježevice natrapa od nekud jedan polueskadron konjice trećeg poziva, sa rezervnim kapetanom  kao komandirom. Kapetan odmah stavi ovaj polueskadron pod svoju komandu i isturi ga ispred neprijatelja.

U samo podne, patrole ovoga eskadona javiše kapetanu da je neprijatelj ušao u Čačak i kreće dalje da goni njegovu bateriju. U isto vreme stiže kapetanu i glas da se negde na drumu, idući Kraljevu,  nalazi još jedna baterija debanžova i jedan vod krupnih topova kojim komanduje jedan docent Univerziteta, rezervni kapetan. Kapetan razasla konjanike, poručujući ovima da zastanu gde su, i da se postaraju dobiti vezu s njim, a sam odmah krete ka selu Slatini, sad već sa namerom da se tu zadrži, pa da u ime Božije i borbu primi, osećajući se sad već koliko toliko jači ili bar ne više usamljen.

Da bi se mogao za borbu pripremiti, kapetan naredi patrolama da po drumovima počnu zbirati rasturenu pešadiju, pa čak i one trećepozivce koje je malo čas zapostavljao; i nastade da se odmah  veže telefonom sa Kraljevom, ne bi li ma s kim, ma s kojom komandom, dobio veze.

Malo čas i telefon zazvrča. Kapetan je tražio Kraljevo da pita gde se nalazi štab Prve Armije. Telefon mu donese vest da se štab Prve Armije nalazi u Vitanovcu i on zaprepašćeno ispusti slušalicu.

– Dakle na levoj obali Morave? To znači da vojvoda Mišić ni pojma nema da je neprijatelj izmanevrisao klisuru Ovčara i Kablara i da je zauzeo Čačak. Traži hitno Armijski štab! – dreknu on na podoficira telefonistu.

Telefon je očajno zvrčao, telefonista je činio sve moguće pokušaje i napore, ali je do te veze nemoguće bilo doći. Svakoga časa javljale su se nenadležne komande, vojne stanice ili su se ukrštali razni glasovi, razna brujanja i telefonista je umoran prekidao vezu, da mučan posao iznova počne. Kapetan je nestrpljivo hodao, pušeći grčevito i nervozno cigaretu za cigaretom i psujući telefon i onoga ko ga je izmislio.

Posle čitavoga sata napora, telefonista klonulo ispusti slušalicu na kolčeno.

– Ne može se dobiti veza, gospodine kapetane!

– Traži! – dreknu ovaj – Moraš dobiti, po cenu života je moraš dobiti!

Nov sat napora, ukrštanja raznih glasova, javljanja nenadležnih komanda i, najzad, kapetan ču gde telefonista nekoliko puta ponovi:

– Je l’ to štab? Alo, je l’ to štab Prve Armije?

– Je li? – učini kapetan i u jednom skoku nađe se kraj telefona te zgrabi slušalicu.

– Alo! Alo! – nasloni kapetan slušalicu na usta i na uvo – Alo! Je l’ to štab Prve Armije? Ovde komandir poljske baterije Drinske Divizije Kapetan… Alo, jest! Molim saopštite gospodinu načelniku štaba, da se, sa jednom poljskom pozicijskom baterijom Drinske Divizije, nalazim na Slatini, više  Čačka; da se u mojoj okolini i u vezi sa mnom nalaze – i kapetan nastavi ceo raport o dvema baterijama, o eskadronu konjice, o rasutoj pešadiji, za koju je izdao naredbu, da se pribere i završi ovim:

– Ja sam jutros u deset i po časova prošao kroz Čačak i ustavio se ovde; neprijatelj je ušao u Čačak u samo podne i nastavio put za mnom…

– Kako, kako, ponovite! – dreknu glas Armije.

Kapetan ponovi:

– Neprijatelj je ušao u Čačak u samo podne i nastavio…

– To je nemoguće! – preseče mu reč glas iz Armije.

– To je moguće i tako je! – odgovori kapetan.

– Ostanite na telefonu! – naređuje glas i prekide govor.

Jasno je bilo, da je glas o padu Čačka morao izazvati zaprepašćenje u Armiji, koja se još nalazila na levoj obali Morave. Malo čas, javi se na telefonu sam načelnik štaba i kapetan ponovi vest o padu Čačka.

– Ama, je si li ti lud, znaš li šta govoriš? – zgranjava se na telefonu načelnik.

– Nisam lud, gospodine pukovniče, govorim vam samo ono što pouzdano znam i što je tačno i, molim vas lepo, da o tome odmah obavestite gospodina vojvodu i izdate mi potrebna naređenja.

– Ostanite na telefonu, zvaću samoga vojvodu. Odista, malo čas, javi se sam vojvoda Mišić.

– Je li tačna vest, kapetane, da je Čačak od podne u neprijateljskim rukama – zapita vojvoda, koji je kapetana lično poznavao i znao ga iz borbi, koje su se 1914. godine vodile kod Priboja u Sandžaku, na Crnom vrhu, na Glasincu kod Pobratca i pred Sarajevom. Kad mu kapetan pouzdanim glasom ponovi sve, što je ranije rekao, vojvoda mu naredi da ponovi raport o stanju stvari i o snagama kojima raspolaže, a kad to izvrši, zazvoni kroz telefonsku slušalicu vojvodin odlučan glas:

– U moje ime stavi pod komandu sve, što ti do ruku dođe. Ostani ti gde si i, ni stopu dalje! Primi borbu i upotrebi sve, da neprijatelja zadržiš. Samo preko tebe mrtvoga sme neprijatelj dalje!

– Učiniću kao što naređujete, gospodine vojvodo – odgovori kapetan – Ali se bojim neću moći zadržati neprijatelja; nedovoljne su mi snage kojima raspolažem, a naročito nemam pešadije!

– Drži se kako znaš i umeš! – odgovori vojvoda – ako si ti onaj stari, održaćeš se. Šaljem ti u pomoć najbolji puk pešadije, a poslaću ako treba i celu diviziju. Samo, neprijatelj ni stope dalje, razumeš li?

– Razumem, gospodine vojvodo!

Kad se odvoji od telefona, kapetan se živo dade na posao. Pregleda najpre okolinu sela, izabra položaj kod slatinskog groblja i naredi, da se tu plasiraju topovi: pribrane delove pešadije isturi napred put Trnave, prema neprijatelju i posla ordonanse sa potrebnim naredbama i saopštenjima krupovoj i debanžovoj bateriji.

Malo zatim stiže i konjanik o’zdo iz Trnave i saopšti kapetanu, da je konjica već u kontaktu sa neprijateljem, tu oko trnavske mehane, i da se tu zaustavilo neprijateljsko odstupanje, jer je noć već nastala.

Nasta noć mračna i oblačna. Vojnici naložiše vatru u zaklonima, kako se ne bi otkrili neprijatelju, a kapetan se povuče u slatinsku školu, koju je odredio za svoj štab i u koju su se pribrali i bolesnici.

Prethodni tekstovi