Tragedija jednog naroda (4)

Tek što se zabrinuti kapetan posadi, da se odmori, premišljajući o sutrašnjem teškom danu i borbi koja mu predstoji, a dojuri jedan podoficir i raportira mu, da se drumom čuje brzi hod konjica.

            – Kojim drumom? – skoči kapetan.

            – Iz Kraljeva.

Kapetan se umiri, ali ipak pođe napolje, jer mada otuda ne može doći neprijatelj, ko zna da ne bude kakve zablude.

Drumom je stizala naša konjica, kao što je kapetan i predviđao. To je odeljenje koje je lično vojvoda Mišić uputio, da se uveri o stanju stvari i, kako vođa odelenja u raportu izjavi, da se u nevolji nađe. Kapetan zadrža ovo odelenje da prenoći u selu te da ujutru načini raspored sa njime.

Sutra osvanu devetnaesti oktobar, sumoran i vlažan. Nebo hladno i mračno kao čelo zločinčevo. Iz močvara isparava vlaga i čisto natapa dušu zlovoljom. Ne mili ti dan, ne mili ti život. Biva da se u borbi takvih dana sa većim samoodricanjem ide u smrt no inače.

Patrole javljaju da je već sa prvim svanućem, dole kod Trnavske mehane, otpočelo čarkanje. Plane ovde ili onde puška sa neprijateljske strane, a odgovara joj naša. Kad dan malo više osvoji, poče i češća čarka, te glas puščane praske dopire čak do slatinskih položaja.

Kapetan uzjaha konja i pođe prednjim, isturenim delovima svoje malobrojne vojske, da osmotri neprijatelja i da učini potrebne izmene u rasporedu, i ohrabri one, kojima je namenjeno da prime prvi sudar sa neprijateljem. Za kapetanom krete i ono odeljenje konjice, što je sinoć u mrak stiglo.

Na Ježevici s jedne i druge strane druma polegli po zemlji starci iz trećeg poziva i ono vojnika što su ih patrole juče pribrale; polegli po jarugama, po kukuruzu ili pohvatali zaklonita mesta i busije, zid, drvo i kamen i mirno i odmereno odgovaraju na puščane pozdrave sa neprijateljske strane. Ni neprijatelj još nije bio otvorio živu vatru, želeći verovatno najpre da odmeri snagu našu ili očekujući pridolazak svojih trupa. Komandir isturenih odeljenja iziđe kapetanu na raport i saopšti mu brojno stanje prikupljene pešadije, kao i sinoćnje i jutrošnje kretanje neprijatelja. Kapetan naredi da se vojnici, rasuti po njivama, priberu što tešnje i da najogorčenije brane drum, kojim će neprijatelj nastupati. Naredi još i češću paljbu, kako bi neprijatelj dobio utisak da je ovde veći broj vojske.

– Iz Armije imamo naredbu da izginemo svi! – dodade mirno kapetan na završetku svojih naredaba. – Razumete li?

            – Razumem! – odgovori mladi rezervni oficir i zatrese mu se ruka, koju je digao da salutira.

Mada ih je, prilikom ovoga razgovora, pozdravilo nekoliko puščanih zrna, koja im prohujaše oko glava i kapetan i mladi oficir ostaše ravnodušni, naviknuti već na takve pozdrave. Po svršenim naredbama kapetan krete među vojnike.

            – Možeš li, stari? – dovikuje čičica koji je polegao iza jednog busena.

            – Moram, gospodine! – odgovori čiča.

            – A umeš li da gađaš?

            – Znaš kako je, gospodine. Prislonim pušku uz obraz, pa na jedno oko zažmurim, a na ovo drugo ne vidim; al’ opet, zrno ode tamo među njih, pa ako pogodi koga dobro, a ako ne pogodi, toliko mu čini.

Drugog čičicu nađe kapetan u jednoj jaružici. Razvio na zemlju prljav peškirić pa jede sir i hleb i puca. Pojede zalogaj, pa uzme pušku i ispali je.

            – Ručaš, čiča?

            – Pa da se prihvatim, gospodine. Od rane zore nisam okusio.

            – Ako, ako, prihvati se.

            – A znaš kako je, ne valja s praznim trbuhom ni na onaj svet otići.

            – Samo čuvaj pušku! – veli kapetan.

            – Hoću, gospodine, i ona mene čuva! – dodaje čiča.

Na kapetanovim usnama razvuče se blag ali bolan osmeh. Njemu padoše na pamet sinoćne reči vojvodine: “Ako si ti onaj stari, održaćeš se!” S kim će se i s čim održati? – pitao se kapetan sam u sebi – zar sa ovim dobroćudnim čičicama, čiji životi ne doprinose uspehu već samo penju broj žrtava? Tešilo ga je ono nešto malo vojnika, koliko ih je sagledao, i malo mladih Crnogoraca, koje je on sobom čak sa Drine poveo. Ali je, prema izveštajima koje je već imao o snazi neprijateljovoj, uviđao kako je sve to ne samo nedovoljno, no upravo bedno.

Kapetan zastade malo na mestu obuzet tim mislima, pa se na jedan mah trže i obode konja da pođe dalje, ali u tome spazi drumom iz Slatine ordonansa koji je žurio k njemu. Kapetan priteže dizgine i konj ostade u mestu. Ordonans mu javi da su u Slatinu stigli neki oficiri koji ga traže.

            – Iz štaba valjda? – poumi kapetan i obode sad ponova konja te se u dva tri skoka dohvati druma pa se galopom uputi Slatini. Iz daleka, s druma još, dogleda on pred slatinskom mehanom jednu gomilicu oficira i konja koje su seizi vodili drumom. Kad se približi malo gomili, poznade on među oficirima uočljivu figuru komandanta sedmoga puka prvog poziva. Kad priđe još bliže, vide da se nije prevario i jasno vide  pukovnikovo crnom mašću obojeno lice, njegove pune crne brkove i topao osmeh očiju. On naglo sjaha i gotovo pritrča gomili iz koje mu je pukovnik već pružao prijateljsku ruku.

            – Šta je ovde? – predusrete ga pukovnik.

Kapetan ukratko i brzo izgovori svoj raport o jučerašnjem i današnjem danu, o  veličini svojih trupa i o situaciji u Ježevici, odakle je ovoga trenutka stigao, ne krijući ni svoju brigu za ishod borbe.

            – Ne brini! – uteši ga pukovnik – Stiže ti pomoć!

            – Ko? – zapita kapetan gotovo ushićeno i ako je već po prisustvu pukovnikovu i njegovih oficira slutio.

            – Mi. Sedmi puk prvoga poziva.

            – Ceo puk? – ponovi kapetan sav srećan, jer mu stiže čitav puk najbolje vojske.

            – Ceo! – odgovori pukovnik pokazujući na drum kojim su se već dogledali prednji redovi čelnoga bataljona.

Sa kapetanova lica iščeze domaločašnja briga i oči mu zasvetleše zadovoljstvom i pouzdanje,

Pukovnik uze komandu u svoje ruke i tu, pred slatinskom mehanom, otpoče odmah savetovanje. Znajući da sobom vodi jedan odmoran i prekaljen puk, pukovnik odmah naredi da se ne čeka napad neprijateljev već da se on, i to što pre, napadne. On izvrši odmah raspored i izdade sve potrebne naredbe. ^elni bataljon, koji je već dotle stigao određen je odmah u prethodnicu, a kapetanova baterija, koja je bila postavljena kod slatinskoga groblja, u sastav prethodnice. Pred podne stigli su već i ostali bataljoni i odmah im izdate potrebne naredbe.

Kad je prevalilo podne, prethodnica sa baterijom krete ka Ježevici u susret neprijatelju i čim mu stiže na dogled, izmeđ Slatine i Ježevice, otpoče puškaranje. Puškaranje ovo nije više bilo ono staračko puškaranje uz zalogaj hleba, paljba je bila u samom početku već živa i oštra.

Borba počinje.

            – Biće mesa! – veli pukovnik svome ađutantu, posmatrajući razvijanje prethodnice i predosećajući ozbiljnost borbe.

Dugim ratničkim životom razvio se u naših ratnika jedan instinkt, jedno predosećanje. Kao što mornar na lepom i sunčanom danu, kad nikakav pokret u atmosferi ne preti promenom, predoseća buru, tako i ratnik, posle prvih puščanih pozdrava sa neprijateljem, predoseća hoće li biti borbe ili će se ostati na običnom puškaranju.

Puščana vatra sve jača i gušća. Već prvi ranjenici padaju i povlače se ka Slatini. Topovi još ćute, jer su na drumu, u marševskom poretku, očekujući naredbu da se razviju. Neprijatelj već oseća da prema njemu nije sinoćna vojska, a Beograđani da je ova, u nizu njihovih slavnih borbi, možda poslednja. Njihov ih je ponos vodio u ovu borbu sa naraočitim raspoloženjem da dadu muški otpor neprijatelja da zaplače nad svojom pobedom.

I borba poče da raste, da se penje i da biva sve ogorčenija, te prednji naši počeše da potiskuju prednje neprijateljske delove, a za njima se i baterija pomiče sve do prvih ježevičkih kuća. Novi položaji koji bi zaustavili naši, bili su posejani bezbrojnim lešinama naših staraca. Čitava ih je četa sinoć izginula. Ta četa, iz užičke vojske, upućena je bila dockan sinoć sa Jelice kapetanu u pomoć, ali, rđavo vođena, zalutala je u neprijateljske redove, te ih ovi skoro sve pobili, a mali ostatak zarobili.

Prethodni tekstovi