Tragedija jednog naroda (5)

Na novim položajima borba nastaje još ogorčenija, jer neprijatelj kao da se, potisnut, dočepao sad boljih pozicija no što ih je malo pre imao, a baterija još ćuti prikovana na drumu u marševoj koloni, nemajući ni levo ni desno prostora da se razvije. Paljba već gusta kao kiša i čitavi mlazevi tanadi zasipaju bateriju. Oseća se da se neprijatelj dočepao boljega položaja od naših.

            – Ovo bije iz bliza?-uzvikuje kapetan.

            – Iz bliza, gospodine kapetane!- odgovara podnarednik sa prednjeg topa.

            – Ama odakle, po Bogu, gde se skrio?

Uzeše svi da osmatraju po pravcu i po zvuku. Kapetan spazi prvi kako sa zvonare ježevičke crkve lije kiša tanadi. On naredi da se čelni top skine, namesti i, ne govoreći ni reči da je pronašao zasedu, on tempira top na sto metara pred ustima, a zrna se rasuše kao karteč. Jedan metak, drugi i treći je već bio dovoljan da neprijateljska zaseda na ježevičkoj crkvi ućuti.

Topovski metci, u tako neposrednoj blizini pešadije, učiniše da se borba na jedan mah osveži. Pešaci digoše glave i narastoše im srca, te viknu neko među njima: “Brže, ljudi, evo nas stigoše topovi!”

Svi poskočiše voljni na juriš, očekujući netremnice komandu i osvrćući se za sobom odakle bi im ova imala doći. Ali pukovnik obustavi dalju borbu, jer je noć već bila pala, pa se ne može znati gde se može naići na neprijatelja, a naročito što su se borbe vodile preko samih šljivika te, ko zna gde se sve po vrzinama može skriti neprijatelj.

Prekidajući borbu, pukovnik naređuje da svako ostane na svome mestu, da zadrži svoj položaj kako bi, čim zora svane, mogli nastaviti borbu. I tako je gotovo ceo front tu noć proveo na mrtvoj straži, a odmah, neposredno iza mrtve straže, na dvesta do trista metara pred neprijateljem, šest topova položenih cevi, spremljenih za kartečku vatru, stoje mirno i nepomično, kao gvozdena straža koja bdi nad umornim pešacima.

Vatre se nisu smele ložiti, ali se malo i spavalo. Sve je bilo na oprezu, tim pre što je izgledalo kao da ima nekog pokreta kod neprijatelja.

Pukovnik sa svojim štabom zanoćio je u Ježevici, u seoskoj školi, gde je veliki deo noći proveo u razgovoru o sutrašnjem danu, pridremao malo obučen i oružan i još daleko pre zore krenuo na položaje.

Sa prvom zorom planula je i prva puška i ona otkri da neprijatelj nije ostao na položajima na kojima je bio kad se sinoć borba završila. On se povukao na Ježevičku kosu i to je bio onaj noćašnji pokret neprijateljev, koji su naše straže zapazile. Naši su otpozdravili neprijateljev puščani pozdrav, ali prema naredbi pukovnikovoj, sa izvesnom uzdržljivošću, sve dok dan malo ne osvoji. Čim se razdani, naši osuše učestanu i snažnu vatru, tako da je neprijatelj brzo oteran i sa te kose, koju zauze baterija i postroji se u jednom šljiviku blizu druma. Po istoj kosi, levo od druma idući Čačku, postrojavaju se odmah i ostali topovi, dva poljska brzometna, koji su došli sa sedmim pukom, šest poljskih Debanžovih i dva Krupova. Tako se Ježevičkom kosom postavila baterija koja je sad već brojala šesnaest topova.

Na taj način, naši su već bili spremni da prime i veću borbu, koja se odista od tog časa i razvila.

Kao da se neprijatelj na novome položaju više pribrao, jer naša pešadija, potiskujući ga, sad već nailazi na jači otpor. Mitraljezi grokću sa svih strana i seju smrt, a puščana vatra se ukršta i plamti ceo front. Razvija se smrtonosna borba. Sad već i topovi ulaze u dejstvo, te se razleže grmljavina od koje zadrhta Čačak i preplašeno stanovništvo u njemu. Da bi suzbio dejstvo naše artiljerije, neprijatelj izvlači dva teška, velika kalibra topa, kod barutnoga magacina, više Čačka i, vešto skriven, tuče otud našu artiljeriju.

Posle nekoliko hitaca, neprijateljski topovi nađoše metu i tačnom vatrom zasuše naša dva brzometna topa tako, da oni namah zaćutaše da ne bi bili uništeni.

Pukovnik, komandant sedmoga puka, koji se nalazio među svojim pešacima, požuri ka topovima koji su zaćutali. On uze i sam, sa komandirom brzometne baterije, da osmatra odakle ih to tuku neprijateljski vešto skriveni topovi.

            – Sa one kose, ali su tako skriveni da ne mogu da ih nađem! – veli kapetan, komandir brzometnih.

            – Moramo ih naći, inače će nas pokositi! – odgovara pukovnik a u tome grunu, nadaleko na desnom krilu, gde su poljski topovi.

            – Bog i duša, ovaj ih je našao! – uzviknu pukovnik i krenu tamo ka poljacima. U tom zastenja kroz vazduh i tresnu, a zemlja, koju diže teško razorno zrno, i dim koji se razvi iz eksplozije, zavi pukovnika i njegove pratioce.

Kapetan poljske baterije, koji je bio na svome levome krilu, pretrnu i potrča mestu gde je mislio da prihvati mrtvoga pukovnika, ali se dotle, iz razređenog dima, pomoli pukovnikova simpatična figura.

            – Spasavajte se, ovamo, brže ovamo!- viče kapetan.

            – Dobro je, veli, svi smo na broju!

Zatim priđe poljskoj bateriji.

            – Nađe li ih? – pita kapetana.

            – Eno ih kod barutnog magacina!

            – Udri!

I kapetan prokontrolisa najpre još jednom topove, pa raspali jedno za drugim. Zatreska tamo granata, diže se zemlja u vis – neprijateljska baterija ućuta, ni jednim se metkom više ne odazva.

            – Umuče! – kliknu kapetan.

            – Prolajaće on opet! – odgovara pukovnik, uveren da je nađeni neprijatelj spustio svoje baterije sa visa, na kome je bio, da potraži nov položaj i požuri pešadiji da sa njome iskoristi ovu artiljerijsku pauzu.

Pošteđena artiljerijske vatre, za vreme dok je neprijatelj tražio nove položaje a, osokoljena pukovnikovim prisustvom, pešadija grunu jače napred, potisnu snažno neprijatelja i zauze trnavsku mehanu i položaje oko nje. U tom se ponova javi grmljavinom neprijateljski top.

Nađe našu poljsku bateriju i ubaci u nju nekoliko teških zrna.

            – Odakle bije?- viče kapetan da bi nadvikao tresak.

            – Ne znam, gospodine kapetane! – odgovara vodnik.

            – Gledaj, pazi!

Svi obratiše pažnju na onu stranu odakle vatra bljuje.

            – Eno, riknu! – i svi spaziše kako sinu vatra.

            – Eno ih, tamo su! – kliknu kapetan.

Vodnik uze brzo da udešava top da bi ućutkao neprijatelja.

            – Šta ćeš?- pita ga kapetan.

            – Da bijem! – odgovara vodnik.

            – Čekaj, ne žuri!

            – Satreće nas.

            – Čekaj, ne smemo ga tući.

Kapetan se predomišljao. Neprijatelj je spustio bateriju s visa kod barutnoga magacina i postavio je kod kasarne. Kasarne su pretvorene u bolnice i prepune su naših ranjenika. To su oni nesrećnici što su se juče, kad je kapetan izlazio sa baterijom iz Čačka, načetili bili na kasarnske prozore i očajno posmatrali odstupanje poslednje srpske baterije i bolno uzvikivali: “Ima li kakve nade?”

Tući neprijateljsku bateriju, koja se iza bolnice sakrila, značilo bi izložiti vatri iz srpskih topova srpske ranjenike. Ko je taj koji bi hteo i smeo taj zločin povući na svoju dušu? Ko je taj kome ne bi duša zaigrala, a ruka zadrhtala pri pomisli da paleći   top šalje zrno koje će pokositi čitave čete ranjenih boraca i drugova svojih?

A neprijateljska baterija bije, bije sad bešnje no ma kad dosad, jer se oseća zaklonjena, jer zna da joj srpski topovi ne smeju, tamo gde je, baciti svoje vatrene otpozdrave. Neprijateljska zrna jedno za drugim padaju među naše  i kose, a naši trpe i ćute i – razmišljaju.

Najzad kapetan planu.

            – Udrite, pa šta Bog da! Ali, čekaj, na svaki top oficir, sam oficir da kontroliše i da nišani. životom plaća ko udari u bolnicu. Četvore oči otvarajte!

Priredila: Milica Baković

Nastaviće se …