Trideset godina od prve televizije u Čačku

Тачно пре три деценије, у Чачку је током десет дана вредно радила експериментална тв-станица. Њен програм здушно су поздравили бројни гледаоци са градског подручја.

Бато Јевтовић

Десетодневна телевизија је носила назив Ти-Ви-Си. Из разговора са њеним главним уредником Братиславом Јевтовићем, издвојили смо за овај напис извесне податке као и нека сликовита уредничка сећања.

* У којих десет дана је, почетком далеке 1991. године, експериментални тв-сигнал у Чачку имао прилику да се програмски испроба и потврди?

– Реч је о десетодневљу од 28. јануара до 6. фебруара 1991. године.

* Откуда уопште идеја о некаквој чачанској телевизији у то време?

– У тај мах, то није толико била овдашња идеја колико је посреди био одговор на понуду једне панчевачке дружине младих предузетника која је имала одговарајућу франшизу за пружање техничке основе за рад пробних телевизија у Србији.

* Значи, понуда са стране. Уједно и својеврстан изазов?

– Управо тако. Премда, ваља рећи да су неки конкретнији покушаји на успостављању чачанске телевизије постојали и раније. Сећам се да сам – у својству главног и одговорног уредника Радио Чачка – негде у фебруару-марту 1984. године, ишао у Телевизију Београд и у Студио Б, а ради испиивања могућности за боље опремање овдашњег тв-дописништва, то јест ради евентуалног заснивања једног мањег студија, а што би била добра база за покретање некакве пионирске телевизије. Са мном је у Београд путовао Предраг Ђорђевић Ђоко, наш Чачанин, који је у то време био студент на одсеку за камеру на београдској Академији, и који је, као истински заљубљеник у фотообјектив, горљиво заступао идеју о оснивању телевизије. Са господственим инжењером Александром Лујом Тодоровићем, који је фактички био алфа и омега за технику РТБ-а, а и са челним играчима у Студију Б, скоро да смо били направили финасијски провизоријум за куповину две половне камере класе бета, под веома повољним условима. Наравно, то није могло да прође у Радио Чачку (то јест у новинско-радијској кући Чачански глас), а што је унеколико и разумљиво с обзиром на пословично танка примања у бранши, то јест на штрецање запослених од било каквих инвестиција.

* И, онда, дан иза Савиндана 1991, наступила је пред гледатељством Ти-Ви-Си.

– Ваља рећи да се поменута панчевачка компанијица изнајпре обратила чачанском Дому културе. У то време, директору Дома Милијану Милошевићу Црном истицали су неколики узастопни мандати и требало је да на чело установе дође Стојан Марковић. Био је некакав инеррегнум јер се Марковић тих дана нашао у Јапану, ваљда у посети код Јадранке Стојаковић, одличне јаранице из сарајевских дана. Обратио ми се Црни, са идејом да се прихвати понуда Панчеваца и да се у простору домскога Клуба започне телевизијски програм, а који бих био у обавези да обликујем и уређујем ја. Договорили смо се лако, прихватио сам посао, без динара хонорара.

* И какав је то програм био? Заправо, какве је садржаје сигнал дотурао до гледалаца?

– Прво нешто о предајнику. Једва ако је имао килограм-килограм и по. Налазио се уврх бока оне Дому наспрамне зграде, онде изнад некадашњег малог паркинга хотела Београд… тачно наспрам ондашњег научног одељења Градске Библиотеке… А програм сам конципирао савесно. Имао је неопходну структуру, све по правилу о занату, то јест заступљеност свих неизоставних рубрика – од привредно- -економских и друштвено-политичких питања, преко просвете и здравства, све до садржаја из области културе, спорта и економисања слободним сатима. 

* Сећате ли се програмске шеме?

– Поседујем сву архиву, али није ми при руци. Стога, говорим по сећању. Програм је почињао у 17 сати и завршавао се у касним сатима, негде око 23 часа. Изнајпре је ишла двочасовна магазинска емисија, а потом тематска „Сат и четврт са“ у којој су покретана разна актуелна друштвена питања. Наравно, биле су посреди теме које су се у општинској заједници наметале по свом значају и важности. Ту сам емисију водио ја. Остале сам програмске делове усмеравао, садржински спецификовао, па и надзирао, колико је то било изводљиво, јер дан је и тада имао само двадесет и четири сата. Веома мало спавања, све у свему. Ваља рећи да сам средином осамдесетих повремено дописивао за РТБ и да сам неко телевизијско искуство већ имао… а стекао сам и нешто сниматељске праксе, правећи својеручно филмске и репортажне записе са пајар и арифлекс камером од 16 милиметара у Тунису, Алжиру и у Француској. Уосталом, сетимо се да је и београдска телевизија почела рад, тамо негде концем педесетих, тако што се програмски ослањала углавном на испраксоване и окретније посленике са радија.

* Морали сте имати тим сарадника. Како сте га укомпоновали, ко је сачињавао екипу?

– У то време је у Радио Чачку, на пробном раду, група сарадница започињала да тече своје новинарско позвање. Група младих и образованих репортерки и водитељки се ту нашла. Све су наступиле ентузијастички и усрдно. Не бих волео да неке изоставим, а ако тако ипак испадне, унапред се извињавам. Упамтио сам ова имена: Мира Лекић, Весна Ковачевић, Лела Крџић, Милева Александрић, Снежана Софронијевић, углавном те девојке. Доносиле су репортаже с терена… а онда и водиле разговоре у импровизованом студију, трудећи се да на задатке одговоре што боље… Две савесне и поуздане сараднице веома су помогле као агилне секретарице у редакцији: Биљана Бојовић, а са њом и једна девојка из Ивањичког сокака, презименом Ћурчић, а именом, мислим, Љиљана. Са посебним професионалним и уредничким сентиментом сећам се најављивачице програма, то јест презентерке вести, Биљане Василијевић. Одликашица из Чачанске гимназије је изврсно обављала посао. Сећам се да ју је препоручио и довео професор Миливоје Склопић, па сам старом прóфи биологије на таквом кадровском освежењу морао бити захвалан.

* Какав је одзив долазио из гледатељства на Ти-Ви-Си-јев програм?

– Без икакве самохвале, и без икаквих заслађивача, био је супер. Многи су се јављали, неки радозналији су навраћали у редакцију, посматрали шта се и како ради. Било и таквих који су васцеле дане проводили у Клубу. Да смо палили фланелске крпе, поједине знатижељнике не бисмо могли да удаљимо. Госте смо у програму имали свакоразне, увек довољно релевантне. Трудио сам се да демонстрирам и да сугеришем што слободнији, што лежернијји стил рада – никако онај уштогљен, сувопаран, одвише званичан. То није увек било лако постићи. Свих тих десет дана окушавања на телевизијским пословима за наш тим је представљало својеврсну професионалну првину. Све у свему, уверен сам да смо на изазов одговорили савесно и довољно добро, у понечему врло добро и одлично.

* Откуда баш назив Ти-Ви-Си?

– Такав сам немаштовит назив кандидовао из чисто локалпатриотских и родољубних побуда. Латинично написан, назив TVC је акроним од назива Телевизија Чачак. У духу енглеског језика требало би да гласи CTV. Нашао сам да је најбоље да слова поређам онако како се то ради у српском језику.

Разговор водио: Растко Радичевић   Фотографије: Драган Тодоровић Босанац

____________________________________________________________________________