Urušeni sistem vrednosti

Na osnovu brojnih istraživanja, koja su vođena još sedamdesetih godina prošlog veka na prostoru bivše Jugoslavije, utvrđena je velika heterogenost vrednosnih orijentacija. Prema tim istraživanjima, ovim prostorima dominirale su tradicionalno konzervirajuće vrednosne orijentacije, koje su se, pre svega, ogledale u tradicionalizmu, autoritarnosti i holizmu, i bile dodatno obogaćene socijalističkim kolektivizmom.

Od početka devedesetih godina prošlog veka i tokom prve decenije dvadeset prvog veka, uočavaju se izvesna vrednosna pomeranja u smeru postepenog usvajanja (neo)liberalnih vrednosti, iako su istraživanja na tu temu ređa i skromnijih rezultata. Krupan nedostatak u prodoru liberalne vrednosne orijentacije jeste samo delimično usvajanje individualizma kao društvene vrednosti. Nasuprot njemu i dalje se održava kolektivizam kao komponenta još uvek dominantne tradicionalne svesti, što može biti značajna prepreka sprovođenju procesa modernizacije društveno-ekonomskih odnosa.

–Ulazak Srbije u proces tranzicije doneo je promene na polju vrednosti. Proces privatizacije iznedrio je privrednike (biznismene), koji su brzo došli do velikog bogatstva, dok su sa, druge strane, stručnjaci u međuvremenu postali višak radne snage. Takav raspored snaga kao da je slao poruke mladima da biti stručnjak nije poželjno, a da je dobro brzo i lako bogaćenje, uglavnom na nečastan način i preko noći. Osim razorenosti u materijalnoj sferi, sveopšta razorenost društva posebno se ogledala u politici, sferi kulture i duhovnosti, a mladi su u takvom okruženju oblikovali svoje vrednosti i usmeravali vrednosne prioritete koji su često nosili negativan predznak – objašnjavaju dr Dragana Dulić, mr Svetlana Stanarević, Dragana Matović i mr Vesna Nikolić autori istraživanja Bezbednost mladih u Srbiji.

To je bilo primereno vladajućem stilu života devedesetih, ali nažalost takav trend je uočljiv i danas, četvrt veka kasnije. Sistem vrednosti koje određuju profesionalna opredeljenja sasvim se izmenio, dok su se autoriteti poput porodice, države, škole i crkve  postepeno urušili, zbog čega se jedno od pitanja u istraživanju Katarine Dunjić Mandič i Rade Karanac upravo odnosilo na školu kao jedan od svojevremenih stubova vrednosnog sistema svake države.

– Svoj odnos prema školi učenici su mogli da iskažu odgovorima u okviru pitanja: Koliko voliš da ideš u školu?: („Nimalo ne volim da idem u školu“, „Uglavnom ne volim da idem u školu“, „Uglavnom volim da idem u školu“ i „Veoma volim da idem u školu“). Najveći broj ispitanih učenika „uglavnom voli da ide u školu“ (53,4%) i samo 6,2% veoma voli da ide u školu. Uglavnom ne voli da ide u školu 31,6% i nimalo ne voli da ide u školu 7,8% ispitanih učenika. Postoji značajna polna razlika, koja ukazuje da devojke više vole da idu u školu od mladića. Po svim drugim ispitivanim varijablama (OŠ/SŠ, razred, opšti uspeh) nisu utvrđene značajne razlike u odnosu prema školi. Istraživanje UNICEF-a i Instituta za psihologiju iz Beograda iz 2012. godine na uzorku od 116 škola u Republici Srbiji, pokazuje da 73% učenika voli da ide u školu, a 27% je onih koji ne vole školu, pa možemo zaključiti da mladi Čačani manje vole da u idu u školu u odnosu na njihove vršnjake iz drugih gradova – naglašavaju Katarina Dunjić Mandić i Rada Karanac, autorke istraživanja Procena mladih Čačka o bezbednosti u gradu.

Tekst objavljen u sklopu projekta “Bezbednost mladih u Čačku“ koji je na Konkursu za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja dobio podršku Ministarstva kulture i informisanja.