Za nama je najtoplija jesen u Srbiji

Prema podacima Republičkog hidrometeorološkog zavoda, jesen za nama je najtoplija od kada postoje merenja u Srbiji, a u slučaju Beograda to je od 1888. godine.

Period od 1. septembra do 30. novembra, što je period jeseni prema klimatološkim standardima, bio je za 2,9 °C  topliji u odnosu na prosek iz perioda 1981-2010, dok je odstupanje temperatre u Beogradu, iznosilo 3,5 °C.

U sećanju će nam sigurno ostati i oktobar i novembar ove godine, tokom kojih su neretko beležene temperature koje više priliče prolećnim i letnjim, nego jesenjim danima. Evo još nekoliko kurioziteta koji ovo ilustruju.

Kada su u pitanju maksimalne dnevne temperature oktobar je bio najtopliji u Srbiji od 1951, piše portal Klima101.

Drugi deo oktobra bio je izuzetno topao, tako da je na skoro celoj teritoriji zabeležen toplotni talas koji je trajao od 12. do 28. oktobra, što je ujedno i najduži oktobarski toplotni talas zabeležen od 1888.

U Beogradu je bilo 15 dana sa temperaturama većim od 25 °C, koji se u klimatologiji nazivaju letnjim danima, jer su tipični za letnje mesece. Inače prosečan broj ovakvih dana za oktobar je 3. Novembar ove godine bio je najtopliji u Srbiji kada su u pitanju srednje dnevne temperature, a odstupanje od višegodišnje srednje vrednosti iznosilo je +5 °C! Takođe u većem delu zemlje to je bio i najtopliji novembar kada su u pitanju minimalne dnevne temperature.

Od 20 najtoplijih novembra u Srbiji, 11 se dogodilo posle 2000. godine. Tokom većeg dela jeseni vladali su i izuzetno sušni uslovi, tako da je u pojedinim periodima, na snazi bila suša koja se može okarakterisati kao ekstremna.

Kvalitet vazduha i klimatske promene

Pored toplog vremena, oktobar i novembar ostaće upamćeni i po lošem kvalitetu vazduha. Ovo je inače na našim prostorima problem više godina unazad, ali koji je u fokus javnosti došao tek ove godine uglavnom zbog jasno prikazanih informacija koje su lako dostupne preko različitih internet sajtova i aplikacija za mobilne telefone, koje ove podatke prikupljaju iz celog sveta.

Inače, kvalitet vazduha i klimatske promene, odnosno globalno zagrevanje su dve strane jedne iste medalje. Oba problema su na prvom mestu posledica sagorevanja uglja, nafte i gasa.

Sagorevanje fosilnih goriva, za potrebe proizvodnje električne energije u termoelektranama, toplotne energije u toplanama, tokom razlicitih industriskih procesa, ali i u privatnim objektima prvenstveno za grejanje, kao i njihovo sagorevanje u najrazličitijim vozilima za prevoz i transport, glavni je izvor praškastih čestica (P2.5 i PM10), oksida sumpora i azota, ali i niza drugih supstanci čija prevelika koncentracija u vazduhu narušava njegov kvalitet.

Tokom istog procesa, sagorevanja fosilnih goriva, oslobađa se i ugljen-dioksid gas koji ne narušava kvaliteta vazduha, ali je drugi najznačajniji kontributor u efektu staklene bašte. Zbog stalnog rasta emisije ovog gasa od početka industrijske revolucije do danas njegova koncentracija se povećala za 45%, zbog čega je efekat staklene bašte postao „jači“ što je u konačnom dovelo do zagrevanja Zemlje od oko 1 °C.

Šira slika

Kako je 2019. već pri kraju, do sada prikupljeni podaci iz svih delova sveta pokazuju da će globalno 2019. biti druga najtoplija godina od kada postoje organizovana instrumentalna merenja. Takođe ova godina će biti peta za redom koja će imati odstupanje prosečne globalne temperature veće od 1 °C, u odnosu na period sa kraja devetnaestog veka.

Za nama je inače najtopliji petogodišnji period, a prema najavama Svetske meteorološke organizacije i najtoplija decenija. Gledano na dužim geološkim skalama, ovako veliko odstupanje, apsolutno izlazi iz okvira klimatskih uslova koji su vladali na Zemlji hiljadama godina u nazad.

Ono je značajno veće i od temperaturanih uslova koji su vladali u mnogima dobro poznatim periodima klimatskih anomalija kao što su malo ledeno doba i srednjovekovni topli period, koji se često pogrešno navode kao dokazi da se klima menjala i u prošlosti i da ljudi sa sadašnjom promenom nemaju nikakave veze. Tokom ova dva perioda, odstupanje srednje globalne temperature je bilo tek nekoliko desetih delova stepena, a značajnija odstupanja od toga su bila samo regionalnog karaktera.

Sve ovo nedvosmisleno ukazuje da je emitovanje ugljen-dioksida glavni krivac za promenu klime i da smo sve bliži granici od 2 °C koja je Pariskim sporazumom, koji su potpisale sve zemlje sveta, definisana kao granica koje ne sme biti pređena. Granica koja se pominje kao još ambiciozniji cilj od 1,5 °C, skoro da nam je na samom pragu.

Ovakva situacija ne čudi s obzirom da preliminarna analiza za 2019 pokazuje da i pored iskazane volje svih zemalja da učestvuju u Pariskom sporazumu, i rade na smanjenu svojih emisija, akcija definitivno izostaje jer globalne emisije ugljen-dioksida i dalje rastu, odnosno u 2019. one su bile veće nego u 2018.

Planovi za budućnost

Da bi globalno zagrevanje bilo zaustavljeno, veći deo rezervi fosilnih goriva koje su nam poznate moraće da ostanu pod zemljom, a primat moraju preuzeti obnovljivi izvori, na prvom mestu sunce i vetar.

Nove tehnologije koje su sve jeftinije za inplementaciju, inovativna rešenja i stalni porast u broju novih postrojenja koja energiju proizvode iz obnovljivih izvora sve jasnije ukazuju da je ova transformacija moguća, i da je trenutno osnovna prepreka nedostatak volje da se u ovaj proces krene još odlučnije.

Pored zaustavljanja klimatskih promena i daljeg zagrevanja planete, prelazak na obnovljive izvore energije, biće ključni i da se kvalitet vazduha u svim gradovima sveta dramatično poboljša.

Tekst preuzet sa portala Klima101.