Zaslužni prosvetar i blagorodni ratnik
Име Јован се одмила пише као Јово. Деминутив од Јово гласи Јовић. То је понекад и крштено име код Срба.
Донедавно, Градски одбор СУБНОР-а у Чачку имао је једног Јȍвића, с презименом Ђукић и надимком Ђука. Организација се таквим човеком могла само поносити, баш као и сва његова фамилија. У дотичном одбору био је подпредседник. Отишао је из живота летос, првог августовског дана, оборило га срце.
Ђука беше родом Парменчанин, годиште тридесет и осмо. Дечјим очима видео рат. Стасавајући, посматрао зеленило и удисао ваздух подјеличких страна. А и силазио на Мораву, изнајпре као дечак риболовац. Као младић – тих давних педесетих – вероватно залазио у воду на Талпама, па поред Мићовића јабучњака и његових разгранатих будимки, спуштао се све до Растока.
Играо фудбал за ФК Парменац, био врло добар центарфор. Једно време наступао за ФК Таково (Горњи Милановац). Био пристојан момак, честит.
Након гимназијског школовања у Чачку постао учитељ. Онда, војска, ЈНА. Завршио Школу резервних официра у Билећи. Са службом се обрео у Босни. Декрет га бацио у општину Теслић, учитељевао у месту Блатница. Напоредо се дошколовавао – на Београдском универзитету стекао педагошко звање дипломираног дефектолога. Постао директор блатничке Основне школе Загорка Илић (доцније ОШ Доситеј Обрадовић). Са учитељицом Миланком засновао породицу, добио потомка Синишу. Ревносно и узорито обављао просветарске дужности, у радном окружењу уживао поштовање.
А онда, сви они белаји и несреће из деведесетих. Не премишљајући се ни часа, као родољуб и правичан човек, Јȍвић приступа војним снагама Српске. Обављао командне и оперативне дужности у Теслићкој бригади. Знао је добро да његов народ никога није напао и да су неславне заслуге за отпочињање непријатељстава на ратној просторији Босне и Херцеговине припале оним другим двема странама, непријатељским. Осећао је свим бићем да се укључује у одбрамбену борбу. Српски народ се морао изборити за опстанак на тим просторима, како не би доживео стравична поништавања и ужасе, налик онима из Другог светског рата. Био Ђука у рату стабилан и сабран старешина.
У очима виших штабова, али и својих бораца, важио за поузданог војног руководиоца. Није касније много говорио о рату, али набацио би погдекад понеку о томе како је тешко изгледало то војевање по Босни, где су се у саставу Алијине војске појављивали муџахедини и други фанатици, плаћеници, пси рата. Командовао батаљоном. Био у чину мајора. Неко време руководио подручним саставом за обавештајни рад. Задобио одликовања за војне заслуге. А човек добар, предобар – тај Ђука – по природи благ, душеван, миран. Но, све се то ратно време морало издурати и некако претурити преко главе. Праве људе је волео и поштовао независно од њихове националне припадности. После несрећних ратних догађања на простору Босне и Херцеговине, ранија лична пријатељства са немалим бројем припадника бошњачке или хрватске нације није карабосио нити ништио – штавише, обнављао их и понеговао.
Након Дејтона, поткрај века и миленијума, доспео Јовић поново у завичај. На наваљивање мештана Парменца прихватио се председниковања Саветом месне заједнице. Велика је Ђукићева заслуга што је село 1999. године добило амбуланту. Онда, ето га где у Гучи, као дефектолог, води Специјалну школу. Убрзо је у Чачку преузео сличну просветну установу – Школу за основно и средње образовање „Први новембар“. Руководио је њоме до пензионисања (2000. године).
А какав дух и разбор је Ђука проносио и ширио у Борачкој оранизацији? Само дух племенитости, расудности, правичности, алтруизма. Притом, ранија сопствена гледања на разделнице и трагичне антагонизме унутар српског народа у новијој нашој историји – то јест на мотивације и ратне учинке појединих снага у Другом светском рату – није променио ни за јоту. На пиједесталу човечности и слободарства видео је партизане. Ненаметљив, увек доброхотан и уздржљив, али веома духовит, те на дискретан начин склон шали, Ђукић је у борачком чланству словио за саговорника, саветодавца и сарадника какав се само пожелети може. Сви су га у СУБНОР-у уважавали и волели. Као мало кога.
Памтићемо Парменчанина доброг срца, Јовића Ђукића Ђуку.
Братислав Јевтовић
_________________________________________________________________
Ko je ’44 i ’45 streljao ugledne domacine?! Nije zeka nego partizani.
Dok su partizani se borili u Bosni,neki gibaničari i jalovičarjalovičari su išli po kućama i uzimali šta im se svidelo,ko nije imao dati ili se suprotstavio,dobio je nož pod grlo
Niko vas iz Bosne ovamo nije zvao,već ste nas okupirali vi i vaš austrougarski kaplar tito.
Јовић Ђукић Ђука је требао бити председник СУБНОР а не овај Лукић који није видео рата нигде него је политички отпад рециклиран.Ђука легенда поштен и частан човек нек му је лака црна земља. СУБНОР може да се угаси после Јовића.
Sad su i deca titovih komunističkih okupatora članovi njihovog subnora,samo da otimaju narodu,da žive na grbači ovog naroda.Ratovali su (u stvari sve vreme se krili po šimama Bosne i Hrvatske),na silu ušli da okupiraju Srbiju,niko ih ovde nije zvao,za pare bili paravojska,a sve to debelo naplatili,pa još i deca im postali članovi tog njihovog subnora,znači da smo od 1941 okupirani od nemaca do 1945,a posle od tita i njegovih komunista do danas.E Srbijo,dobro još postojiš.Premda nam masovno dovode arape,pa će se uskoro zvati islam država.Eto Đukinog doprinosa.