Затражено да се град изјасни око напуштених касарни: Може ли град да врати имовину?

Министарство за рад, борачка и социјална питања затражило је од локалне самоуправе у Чачку да се изјасни око напуштених касарни у Чачку  – „Ратко Митровић“ и „Танаско Рајић“, које Дирекција за имовину Републике Србије покушава да прода. Савет се обратио и Заводу за заштиту споменика културе у Краљеву са питањем зашто касарне нису под заштитом државе с обзиром на њивов историјски значај.

То је била једна од тема седнице Савета за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, а на захтев архитекте Милоша Радовановића и историчара Горана Давидовића који су подсетили  на историјске чињенице како су прављене касарне и да је војска земљиште добијала на поклон од стране града Чачка.

„Из Министарства је стигао допис у локалну самоуправу да се изјасне око касарни.  То је резултат расправе која је вођена пред Саветом за неговање традиција ослободилачких ратова Србије. Расправи су присуствовали и представници Министарства одбране пред којим је речено да се војска осрамотила због касарне у Ваљеву и да не би то смело да се понови у Чачку са касарном која је много значајнија. Такође је затражено мишљење и став Завода за заштиту споменика културе у Краљеву зашто се објекти не налазе под заштитом државе с обзиром на њихов значај и да су се својевремено касарне као симбол града налазиле на разгледницама“, наводи наш извор који је присуствовао састанку.

Међутим, локална самоуправа, као и до сада, показује слабу заинтеерсованост за велики комплекс касарни, што буди сумњу да се све намешта неким локалним моћницима који би за мали новац могли да дођу до вредне имовине.

Писмо професора Радовановића и историчара Давидовића преносимо у целости.

Заштита касарни X пешадијског пука „Таковски“ војске Краљевине Србије и 19. артиљеријског пука војске Краљевине Југославије у Чачку

Поштовани,

Обавештавамо Вас да је после једног века град Чачак остао без војске али како се догађаји одвијају, остаће и без војних објеката. Након коначног затварања (гашења) касарни 2005. године, Дирекција за имовину Републике Србије је у више наврата расписивала оглас за отуђење непокретности „које нису неопходне за функционисање Војске Србије“ у Чачку. У питању су две касарне, „Ратко Митровић“ и „Танаско Рајић“, како су се звали за време док су њима биле стациониране јединице Југословенске народне армије (1945-1991) и потом Војске Југославије. За сада бесуспешно. Зачуђујућа је чињеница продавање објеката/касарни који имају велику историјску и архитектонску вредност, не само за Чачак већ и Србију, као и да ти објекти нису стављени под заштиту државе од стране Завода за заштиту споменика културе.

Касарна „Ратко Митровић“ је некада била место сталног становања чувеног и прослављеног X пешадијског пука „Таковског“ војске Краљевине Србије. Земљиште за градњу касарне поклонила је Општина чачанска 1899. године, а финансијски је помогла и Скупштина рудничког округа. Одлука је донета на скупштини Рудничког округа одржаној у Чачку од 1/13. априла до 3/15. априла 1899. године.

Пројекат за изградњу касарне је израђен у Министарству грађевина у Београду, а његов аутор је познати српски архитекта. Драгутин Ђорђевић (1866-1933), дописни члан Српске краљевске академије (СКА) и један од аутора, са Андром Стевановићем, пројекта зграде САНУ у Београду. Радови на изградњи касарне уступљени су лицитацијом фирми „Петар М. Николић и компанијаˮ из Чачка, а предрачунска вредност износила је 303.616,77 динара. Већи део изградње касарне финансиран је из добровољних прилога који је дао народ Округа рудничког, а преостали део из државних и општинских извора. Грађена је од 1899. до маја 1902. године.

Дужина касарне је 120 метара, са два крила од по 60 метара. Састојала се од приземља и спрата и својом дужом страном је окренута дуж старог пута Чачак – Краљево (ул. Др Драгиша Мишовић). Зидана је од тврдог материјала са каменим темељима од трепчанског камена и зидовима од опеке. Касарна је конципирана као спратни објекат, са симетричном развученом основом у облику ћириличног слова „П“, са још једним попречним крилом на средини. Предњи део грађевине је по ширини рашчлањен на пет маса, из које се издвајају средњи – главни и два бочна ризалита на угловима. Бочна крила су рашчлањена троделно, са средњим пољем и два ризалита на крајевима, при чему је наглашен ризалит уз угао са предњом фасадом, а задњи је обрађен плитко, више декоративно. Средњи ризалит, на предњој фасади је посебно истакнут већом спратношћу, формом и богатијом обрадом. Сви главни архитектонски детаљи на овом ризалиту прозорски оквири, врата, скулптуралне декорације и медаљони на задњој етажи смештени су у плитке нише. На врху средњег ризалита налази се и главни мотив зграде у виду атике, са наглашеним централним троделним елементом на чијој се средини налазио и грб Краљевине Србије.

Ризалити на угловима зграде нижи су од средњег ризалита и наглашени су са две стране декоративним атикама и лименим завршетком крова у виду кратког торња. Крила између ризалита на предњој фасади третирани су симетрично, са наглашеним плитким више декоративним ризалитом на средини.

Приземље објекта и спрат главног ризалита обрађени су рустично, са хоризонталним фугама у малтеру које асоцирају на ренесансу, а спрат и задња етажа средњег ризалита су омалтерисани равно. На главној фасади је примењен симетричан ритам отвора, а на бочним крилима асиметричан. Детаљи око прозора на објекту обрађени су на академски начин, али се разликују по карактеру и примењеним елементима зависно од свог места и значаја. У приземљу објекта они су скромни и састоје се од равног оквира наглашеног само за горње стране кључним каменом. Прозори на спрату добијају богатији архитектонси оквир са парапетом и наглашеним монументалним венцом са горње стране.

Посебно су монументално обрађена три прозора изнад улаза на средњем делу спрата средњег ризалита. Они добијају богатије оквире, парапетни венац и тимпанон са горње стране. За разлику од приземља и спрата архитектонска пластика на задњем спрату средњег ризалита има слободније форме ослобођене класичних елемената и медаљоне изнад њих. Главни улаз у објекат је посебно наглашен избаченим правоугаоним порталом и скулптуралном декорацијом изнад њега.

По својим архитектонским карактеристика зграда касарне представља вредно дело зреле фазе српског академизма, чији је аутор један од значајнијих српских архитеката тога доба.

Зграда касарне је убрзо постала симбол Чачка, о чему сведоче и бројне сачуване разгледнице.  Али много већу симболику и историјску тежину за Чачак и Србију има чињеница да је у њој био смештен X пешадијски пук „Таковски“, формиран 27. марта 1897. Настављао је традицију истоименог батаљона стајаће војске, формираног после Другог српско-турског рата (1878). Године 1899. добија име „Таковски“.

Био је стациониран у Горњем Милановцу, а на стално становање у Чачак прелази 1902, након изградње касарне. Славни синови Чачка (трнавци, љубићани), Горњег Милановца (рудничани, таковци) и Лучана (драгачевци) су у ратове за ослобођење 1912- 1918. године полазили из касарне X пука, као војни обвезници сталног кадра, првог, другог или трећег позива. Да поменемо битке, успехе …. ослобађање Новог Пазара, борбе на Ђурђевим ступовима, ослобађање Призрена, Ђаковице, излазак на приморје, Брегалница, Дренак, Власински фронт – Грамада, Босиљград, Царица (1912-1913); Дрина, Хан-Пијесак (1914); одбрана Београда са преко 1.500 губитака, борбе на Смедеревском отсеку, борбе на источној граници (1915); Солунски фронт – борбе на Голом Билу, Ветренику (1916); Облој Чуки и Западном Ветренику (1917); Добро поље 15. септембар 1918, пробој фронта….. На крају рата само је прошао кроз већ ослобођен Чачак октобра 1918. на путу за Сарајево, где ће остати до краја свога постојања.

По завршетку Првог светског рата зграда касарне је била уступљена Америчкој мисији која је у згради 1920. отворила основну школу за ратну сирочад. Школа је носила назив „Дом Американаца“ до 1. фебруара 1921, када Америчка мисија одлази из Чачка.

Школу потом преузима Министарство за социјалну политику и мења јој назив у „Државни Дечји Дом“, под којим је радила све до септембра 1924. Након тога се поново враћа под ингеренцију Министарства војске и морнарице и једно време између два светска рата носила назив „Војвода Степа“. Након Другог светског рата преузима је ЈНА и добија назив „Ратко Митровић“, по политичком комесару Чачанског партизанског одреда и народном хероју социјалистичке Југославије. Распадом државне творевине СФРЈ, прелази у власништво Војске Југославије, а одлуком савезног министра одбране Србије и Црне Горе касарна је угашена и напуштена августа 2005. године. Део касарне је продат и у њој су подигнути војни и цивилни станови (градња започета након НАТО агресије), а сама зграда касарне пропада већ скоро две деценије.

Зграда је једини видљиви траг о постојању чувеног X. Таковског пука и нажалост се данас од потомака и тзв. „наследника“ славне српске војске предаје на „лицитацију“ (добош) јер није неопходна „за функционисање Војске Србије“.

Друга касарна у Чачку, „Танаско Рајић“, такође је изграђена на земљишту које је поклоњено од локалне самоуправе. На предлог општине чачанске да се у корист државе отуђи општинско имање ради подизања зграда и осталих објеката XIX артиљеријског пука, који је у Чачак требао да се пресели из Краљева, одржано је 23. маја 1928. године и гласање на коме су Чачани подржали предлог. Државни савет Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС) 3. октобра 1928. године одобрио је одлуку збора Општине чачанске о уступању држави 10 хектара општинског земљишта ради подизања зграда и осталих објеката за XIX артиљеријски пук.

Касарна је, као двоспратна зграда, завршена и усељена 1932. године, и налази се са десне стране старог пута Чачак-Краљево, преко пута данашње болнице. Радовима на изградњи руководио је и Валериј Владимировић Сташевски (1882 – 1945/1950), један од најпродуктивнијих руских архитеката у Краљевини Југославији. И тај податак свакако даје касарни „Танаско Рајић“ на тежини и значају.

Касарна XIX артиљеријског пука има сложену основу у облику ћириличног слова „П“ са главним издуженим делом и бочним крацима. Главни део касарне се састоји од подрума, приземља и спрата, а бочни делови су без подрума. Улаз у објекат је на средини главног дела са платоа уоквиреног са три стране деловима грађевине, Поред главног улаза који је посебно наглашен касарна има и три споредна улаза, на средини главног дела са спољне стране и на бочним деловима према дворишту. Објекат је у функционалном погледу организован по коридор систему, са ходницима окренутим према платоу и унутрашњој страни и просторијама према задњој и бочним странама објекта. Архитектура је релативно скромна и рационална, али су присутни сви главни архитектонски елементи који објекту дају озбиљност и јавни карактер. Главне масе објекта су симетрично постављене и рашчлањене крилима, а средњи део са улазом је посебно наглашен јачом масом и већом спратношћу. Спољни делови фасада према дворишту су рашчлањени ризалитима и атикама изнад споредних улаза. Архитектонска пластика је скромна и уздржана, али су присутни класични елементи: пиластри, венци, атике и солбанке које објекту дају озбиљност и наглашавају карактер.

Поштовани, да би се сачувао вечити спомен палим и преживелим борцима у ратовима 1912-1918. и оставио будућим поколењима видан доказ, колико су војници X пука били верни и одани Отаџбини и колико су дали крви за нашу слободу, да би се сачувало и вредно архитектноско наслеђе Чачка и Србије, апелујемо и молимо Савет за неговање традиција ослободилачких ратова Србије да утиче на надлежне државне органе да се обе касарне сачувају у изворном облику и приведу адекватној намени, поклоне-врате или продају локалној самоуправи.

С поштовањем,

Проф. др Милош Радовановић,  архитекта

Горан Давидовић, историчар-архивски саветник Међуопштински историјски архив Чачак