Zeleni zid – Aktivizmom gradimo narušeno poverenje

Donosimo vam priče o aktivnim građanima koji su rešili da deo svog vremena posvete da naprave neku promenu nabolje u svojoj ulici, mestu, gradu. Saznajemo od njih kako oni doživljavaju aktivizam i šta ih motiviše da rade za kolektivno dobro.

Sledeća takva priča dolazi nam iz Niša, od Marije Peternel iz Udruženja „Zeleni Zid“.

Marija Peternel, Zeleni zid Foto: MRCN

Sa željom da napravi prvi park u svom naselju Durlan, Nišlijka Marija Peternel alarmirala je, prvo komšiluk, a potom i na hiljade Nišlija da potpišu peticiju kako bi ovaj veliki deo grada konačno dobio zelenu površinu – mesto u kome je moguće predahnuti, uživati u zelenilu, pružiti deci zdrav prostor za igru i razonodu.

• Zbog čega je aktivizam važan?

– Biti aktivista/kinja znači proizvoditi promene. Ukoliko želimo da gradimo demokratske institucije i demokratsku državu, jedini način je da budemo angažovani, aktivno učestvujemo u procesu donošenja odluka, kreiranju javnih politika, iniciramo, motivišemo druge, radimo na procesu transparento i dosledno, uporno, a sve u cilju poboljšanja kvaliteta života građana i zajednice. Osvešćujemo svoje potrebe i potrebe drugih građana sa kojima delimo iste vrednosti, prevazilazimo osećaj usamljenosti, postajemo deo organizovane grupe koja javnim zagovaranjem i akcijom, promoviše i širi svoje ideje i zahteve, ukazuje na probleme i nudi rešenja. Aktivizmom se gradi nestalo poverenje, komunikacija i solidarnost. Aktivizmom osnažujemo jedini druge, motivišemo, povezujemo se i delujemo zajedno, kroz sinergiju. Aktivizam vraća nadu građanima da je promena moguća, da je svako od nas važan, da se pita i da su donosioci odluka samo servis građana. Aktivizmom edukujemo sebe i druge o osnovnim ljudskim pravima.

• Koja je bila inicijalna kapisla da pokrenete ovu inicijativu?

– Inicijativa je pokrenuta kada smo kao građani javno poniženi. To je bio trenutak kada je nam je rečeno javno, putem medija, da se građani ništa ne pitaju, kada nam je umesto dijaloga i kompromisnog rešenja, poslata policija uz pretnju krivičnim prijavama. Bilo ih je više od okupljenih komšija. Povod su bili podzemni kontejneri postavljeni na javnoj, zelenoj površini, pored samog dečijeg mobilijara sa jedne strane i parkinga sa druge strane, bez obezbeđenog prilaza za njihovo pražnjenje, bez prethodne kosultacije sa stanarima i profesionalnim upravnicima, bez potrebne dokumentacije i obezbeđene lokacije….I pored molbe i peticije da se pronađe kompromisno rešenje, podzemni kontejneri su postavljeni i tako proizveli samo nove probleme sa kojima se i danas svakodnevno borimo, kao što su deponije koje se stvaraju na zelenoj površini gde se igraju deca, nemogućnost redovnog pražnjenja kontejnera zbog parkiranih automobila, narušena higijena i bezbednost dece i građana i veći troškovi javno komunalnog preduzeća  Mediana. Problemi su postali očigledniji u periodu kovid epidemije, kada su komšije i stanari svo svoje slobodno vreme provodili ispred svojih zgrada i kuća, a umesto uređenih travnatih površina, čistog vazduha, negovanog zelenila i drveća, uređenih staza i igrališta, svakodnevno su se susretali sa smradom, urušenim stepeništem, neorezanim drvoredom, nepostojanjem travnatih površina, parkiranim automobilima na „zelenim“ površinama, otpadom i đubretom koje niko iz komunalnog preduzeća ne čisti niti odnosi…. Jednom jadnom, zapuštenom i poražavajućom slikom njihovog životnog prostora. Pored već ruiniranog stanja međublokovskih površina, nastavljeno je sa postavljenjem i montažnih kioska, što je dodatno narušilo izgled i higijenu čitavog prostora. Sve manje je prostora za igru dece, igrališta su pretvorena u parkinge, travnjaci u deponije. To je bio trenutak kada smo morali da preduzmemo nešto i ukažemo glasno, da je takva situacija neodrživa i da mora da se pronađe rešenje.

Zeleni zid

Pokrenuli smo inicijativu kao neformalna grupa, sastavljena od komšija, građana i eko-aktivista da naša međublokovska javna površina, dobije status gradskog javnog parkića. Naš aktivizam, na rešavanju ovog problema, traje godinu dana.

Skupljene potpise građana i peticiju predali smo nadležnim donosiocima odluka u maju 2021. godine. Situacija na parceli je i dalje ista – i pored nezvaničnih obećanja, sastanaka, pa čak i nekih pokrenutih projekata koji su za cilj imali pronalaženja najboljih rešenja za uređenje ove međublokvske površine, a u realizaciji nekih gradskih i republičkih institucija i organizacija.

• Da li ste nekada (i kada) poželeli da odustanete?

– Kada ste aktivista, često vam se dešavaju trenuci da pomislite da je sve uzaludno, prenaporno, da vas niko ne čuje u sveopštoj buci… Da sistem toliko ne funkcioniše da je problem nerešiv. No, tada shvatite da vi niste deo takvog sistema i da su svi problemi rešivi. Od nepoštovanja osnovne Odluke o komunalnom redu do primera dobrih praksi u drugim gradovima i državama. U trenutku kada shvatite da su građanima važniji njihovi automobili od zdravog i zelenog prostora za igru dece, da ste ponekad usamljeni dok skupljate otpad sa travnjaka, da su kiosci i profit važniji od čistog vazduha i zdravlja građana. Da vas komšije baš i ne shvataju u potrebi da istrajete i kada deluje beznadežno.

• Koji su Vam bili najveći izazovi tokom aktivističke borbe?

– Najveći izazovi su, kao i uvek u pokretanju građanskih inicijativa, kako animirati druge, okupiti tim, motivisati ih da poveruju da je promena moguća. Komšije i građane koji su izgubili poverenje, koji ne veruju institucijama, koji su prevareni hiljadu puta, koji se svakodnevno bore po čitav dan za egzistenciju svojih porodica,  najmanje primećuju jedni druge, a još manje u kom stanju je drveće i trava ispred njihovih stambenih jedinica, da cveća odavno više nema, a ni ljuljaški ni klupa. Klupe odavno ne koriste i ne sećaju se kada su poslednji put seli na jednu od njih i popričali sa komšijama. Kako ih uključiti u akciju čišćenja, kako ih ohrabriti da se javno izlože i stanu za štand i zajedno sa vama učestvuju u prikupljanju peticije, razgovoru sa sugrađanima. Da shvate da zajedno mogu da se izbore za svoj životni prostor, da imaju pravo na to.

Marija Peternel, Zeleni zid: Aktivizmom gradimo narušeno poverenje, komunikaciju i solidarnost

• Najznačajniji trenutak, odnosno trenutak u kom ste pomislili da je vredelo truda?

– Trenutak kada shvatite da niste sami je trenutak kada stanete za štand i počnete da razgovaravate sa velikim brojem ljudi. Kada vidite da stoje strpljivo da potpišu zahtev za svoj parkić, za pravo da sačuvaju malo zelenila i zdravlja koje im je preostalo. Kada čujete sve njih koji vam se obraćaju, jer nemaju kome drugom, sa svim svojim problemima i strahovima, nedoumicama i dilemima. Kada shvatite da delite iste probleme i da niste sami, da bi i oni želeli da reše svoje problem, ali ne znaju kako. Kome da se obrate, kako da se organizuju, kome da se jave, organizuju? Onda shvatite da vaš mali tim to radi za sve njih, u njihovo ime, da ne može drugačije, već baš tako i ako je teško, naporno i naizgled beznadežno. Nekog smo ohrabrili, temu uređenja javnih zelenih površina, uspeli smo da vratimo u javni prostor. O rešenju su najviše razmišljali upravo oni čiji će jednog dana to biti i poziv – studenti arhitekture, budući mladi urbanisti. To i jeste najveći benefit naše incijative, 21 rad kao rezultat rada studenata u toku jednog semestra, njihova kreativna i inovativna rešenja za uređenje i revitalizaciju naše međublokovske javne zelene površine. Oni su se bavili našim problemima i zdravijom životnom sredinom i njihov rad biće javno izložen aprila u prostoru Opštine Pantelej, uz podršku Lokalne fondacije Niš.  Tako će sve naše komšije i stanari, moći da vide kako bi mogao da izgleda „Prvi durlanski parkić!“

• Po(r)uka budućim aktivistima…

– Neke posebne, nove poruke i nema…Vi znate, ukoliko ste aktivista!

• Podrška kroz promeni.rs nam je značajna zbog…

– Osećaja da ste deo tima, da imate podršku, stručnu savetodavnu posebno, kao i da zajedno prolazite kroz čitav proces korak po korak, nimalo lak i da podrške nema, možda bismo i odustali.

Izvor: MiRCN

Foto: MiRCN

____________________________________