„Zemlja propada, mladi beže, a sa Vučićem na čelu – tu nema nade“

U članku pod naslovom „Mladi, hrabri, srpski“, ugledni nemački list Die Zeit piše da Srbija nikada ranije nije videla masovnije proteste, uz poruku da zemlja koja je izgubila nadu sada pokušava da povrati svoju budućnost.

„Srbija je zemlja koja propada. Stopa nataliteta je izuzetno niska, gotovo da nema doseljavanja, a mladi masovno odlaze u inostranstvo. Prema procenama Svetske banke, za četvrt veka broj stanovnika u Srbiji mogao bi pasti sa sadašnjih skoro sedam miliona na svega 5,4 miliona. Ništa ne ukazuje na to da će se ovaj trend preokrenuti“, navodi se u tekstu i dodaje se:

„Na čelu zemlje je predsednik Aleksandar Vučić, koji guši svaki oblik drugačijeg mišljenja, svaku ideju i san koji se ne uklapa u njegovu viziju. Srbija pod njegovim vođstvom delovala je kao zemlja bez nade – sve do 1. novembra 2024. Tada se, na železničkoj stanici u Novom Sadu, srušila nadstrešnica, pri čemu je stradalo 15 ljudi. Bio je to trenutak koji je zapalio iskru – protesti su započeli i traju i danas“.

Novinar Die Zeita, Ulrih Ladurner, opisuje kako su se protesti širili širom zemlje, oblikujući novi identitet Srbije.

„Na vidiku su obrisi drugačije, bolje Srbije. Pokretačka snaga promena su srednjoškolci i studenti – generacija za koju se verovalo da je nezainteresovana i politički pasivna. Ali iznenada, oni izlaze na ulice i pokreću mase. Na vrhuncu protesta, više od 300.000 ljudi izašlo je na ulice Beograda – što je gotovo pet procenata celokupnog stanovništva Srbije“, piše Ladurner.

U tekstu se dodaje i da Vučić raspolaže nizom destruktivnih „karta“ koje može da iskoristi. „Kada su protesti tek počeli, on je zapretio studentima, a režimski mediji su ih odmah napali. Tada se u mnogima probudio strah – ne samo od represije, već i od mogućnosti da se nasilje okrene protiv sopstvene mladosti. Ljudi su instinktivno osetili da moraju da stanu u zaštitu dece – dece koja su odrasla u zemlji čije su temelje potresali rat, siromaštvo i poniženje. Zato su širom Srbije vrata počela da se otvaraju upravo njima – učenicima i studentima.“

Zanimljivo je da ovi protesti nemaju vođu, što Vučiću onemogućava da primeni taktiku na koju je navikao – da protivnike uruši propagandom, uceni ih ili ih politički kupi. „Ovde to nije moguće“, navodi se u tekstu. „Studenti ga jednostavno ignorišu. Vučić? Ko beše taj? Time, gotovo nesvesno, postižu nešto ogromno – pokazuju svim građanima kako bi Srbija mogla izgledati bez njegove sveprisutnosti.“

Na kraju, Die Zeit zaključuje da je predsednik Vučić preživeo najveće proteste u modernoj istoriji Srbije. Ali, kako piše Ladurner – demonstranti nisu ni očekivali njegovu ostavku, niti im je to bio cilj. On je, formalno, i dalje na vlasti, ali zemlja za koju veruje da je drži pod kontrolom – polako mu izmiče iz ruku.

„Srbija počinje da leči rane koje su joj naneli rat, nacionalizam, siromaštvo i poniženje. Više ništa nije kao pre“, kaže starija žena koja se, u Beogradu, na velikom protestu priključila mladima. „Danas smo drugačiji!“, zaključuje ona.