Život u Srbiji posle teške povrede na radu: „Gazdi teže da izgubi točak, nego vozača“

Hiljade teških povreda na radu beleže se godišnje u Srbiji. Međutim, veliki broj povreda se ni ne prijavljuje inspekciji rada, dok se profesionalne bolesti sistematski ignorišu. Mali broj firmi snosi posledice, a teške povrede radnicima menjaju život iz korena – pored fizičkih tegoba, imaju i ozbiljne psihičke probleme. Zbog toga što država ne priznaje delimični invaliditet i teško dobijaju odštete od poslodavaca –  neretko im je ugrožena i finansijska egzistencija, pokazuje istraživanje BIRN-a

Nakon pada sa tri metra visokog kamiona, Dragan Nikolić iz Sremske Rače je zadobio ozbiljne povrede lobanje, ruke i vilice. Iako je operisan, ni danas nema punu kontrolu nad mišićima usta, hrana mu ispada tokom obroka, ima hronične glavobolje i ne može da obavlja ozbiljnije fizičke poslove. Ovaj, sada već 62-godišnjak, nije dobio pomoć države u vidu invalidske penzije, jer nije dovoljno invalid. Njegov slučaj nije prijavljen Inspekciji rada, pa protiv njegovog poslodavca nije podignuta optužnica zbog bezbednosnih propusta. Dragan je podneo privatnu tužbu protiv poslodavca i dobio na sudu – tek šest godina kasnije. Ipak, pošto je poslodavac ugasio firmu pre presude, izvršitelj ne može da naplati dug, ostavivši Dragana da, kako kaže, troši pare koje nema i, možda, nekad, dočeka neku pravdu.

—-

Zamislite da se jednog jutra probudite i ne čujete sopstveni glas? To se desilo 44-godišnjoj Marijani Mitrović posle dugogodišnjeg rada u zaglušujućoj buci mašina u jednoj italijanskoj tekstilnoj kompaniji u Valjevu. Padanja u nesvest na radnom mestu, nemogućnost da čuje šta joj kolege govore, suicidalne misli, operacija ugradnje implanta – ništa od toga nije bilo dovoljno da joj firma promeni radno mesto. Po povratku sa bolovanja, umesto drugog posla, uručen joj je otkaz – proglašena je tehnološkim viškom. Trenutno tuži firmu i nada se da će njeno stanje biti proglašeno profesionalnom bolešću.

—-

Za 27-godišnju Tijanu Olah činjenica da radi u firmi za proizvodnju zaštitne opreme, nije bila ni od kakve pomoći. Dva meseca pred svadbu, Tijani je mašina za tanjenje kože odsekla nekoliko prstiju na šakama. Obuku ni za jednu mašinu u fabrici u Vranju nikada nije ni prošla. Imala je pet operacija šaka, tri puta je bila hospitalizovana, a još uvek je na bolovanju. Sve ovo je ostavilo posledice i po njeno mentalno zdravlje – ima košmarne snove, plaši se da pogleda sopstvene ruke, posećuje psihijatra. Od firme je, kaže, dobila korpu cveća.

—-

Milan Milenković, 50-godišnji rudar iz Krepoljina, kaže da je samo „bio dobar“. Poslušao je šefa, krenuo da izbaci strujne sklopke, iako je znao da to nije njegov posao, i „zaradio“ tešku povredu kičme. Trenutno je na bolovanju i nada se da će izboriti invalidsku penziju, jer je izdržavanje petočlanog domaćinstva, kako kaže, potpuno na njemu. Tužio je firmu za odštetu, a proces je u toku. Bolovi su toliko snažni da je sa maloletnom ćerkom obrnuo uloge – ona njemu obuva cipele i vezuje pertle.

—-

Nadi Bekirović, 32-godišnjoj majci dvoje dece, drvena tabla pala je na ruku. Naizgled bezazleni udar, u prvi mah, samo ju je prepao, ali zbog povrede nerva, međutim, mesecima je na bolovanju. Pala je u depresiju i kroz dane prolazi pijući punu šaku lekova. Od poslodavca je tražila odšteti i promenu radnog mesta. Nije sigurna da će dobiti bilo šta.

—-

Ovo su samo neki od slučajeva radnika koji su doživeli teške povrede na radu ili imaju profesionalne bolesti, a sa kojima su novinari razgovarali.

Prema zvaničnoj statistici Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO), prošle godine u Srbiji je 3.661 osoba teško povređena na poslu. To znači da u proseku svakoga dana 10 radnika i radnica doživi tešku povredu, a njihovi i životi njihovih porodica zauvek se promene. Do povreda dolazi, između ostalog, zato što radnici ne prolaze obavezne obuke i nemaju neophodnu zaštitu.

Istraživanje koje su zajedno uradili BIRN, 021, Južne vesti, Glas Šumadije, Bujanovačke i OzonPress, pokazuje da se teške povrede na radu često ne prijavljuju, radnici posle povreda ostaju bez posla, ali pošto često nisu potpuni invalidi – ne primaju pomoć od države. Krivičnih postupaka zbog smrti ili povrede na radu je malo, a postupci po privatnim tužbama mogu da traju godinama.

Značajan problem predstavlja i to što država u praksi praktično ignoriše profesionalne bolesti – oboljenja nastala trajnijom izloženošću negativnim uticajima na radu – i o njima maltene ne vodi statistiku, uprkos zakonima i pravilnicima koji to propisuju.

Primera radi, u Nemačkoj se na godišnjem nivou registruje više desetina hiljada profesionalnih bolesti, u Hrvatskoj je 2022. godine registrovano preko 1.300 profesionalnih oboljenja, dok Srbija ne beleži niti jedno.

Radnici – potrošna roba

Radnici, predstavnici sindikata i stručnjaci za radno pravo navode da se država blago odnosi prema poslodavcima koji, dalje, profit i smanjenje troškova stavljaju ispred zdravlja i bezbednosti radnika. Oni navode da se ovo ilustruje kroz:

• Smanjena ulaganja u bezbednost, korišćenje starih i dotrajalih mašina i nedostatak obuka za radnike
• Previsoke radne ili proizvodne norme i prekovremeni rad u repetativnim poslovima koji radnike čine preumornim da bezbedno obavljaju poslove
• Pojedini poslodavci su uveli praksu nagrađivanja kontinuiranog rada, bez korišćenja prava na bolovanje ili plaćeno i neplaćeno odsustvo, što takođe utiče na povređivanje
• Niske plate zbog kojih, kako navode u sindikatima, radnici u Srbiji teže prekovremenom radu, što ih čini još podložnijim povredama. Prema podacima EUROSTAT-a, Srbija je zemlja sa najdužim radnim vremenom u Evropi.
• Manjak kvalifikovanih inspektora, kao i neefikasnost pravosuđa kada je reč o postupcima radnika protiv poslodavaca, što kreira atmosferu nekažnjivosti

Novinari iz šest medija širom Srbije su razgovarali sa desetinama radnika i radnica koji su doživeli različite telesne povrede. Njihova iskustva otkrivaju niz sistemskih propusta u zaštiti radnika i procesuiranju odgovornih. Trpi ne samo njihov profesionalni, već i privatni život. Pored fizičkog bola, javljaju se i brojni mentalni problemi – anksioznost, depresija, pa čak i pomišljanje na samoubistvo.

Njihovi poslodavci, prevashodno oni koji su strani investitori, često su subvencionisani od strane države, odnosno poreskih obveznika.

BIRN u ovom tekstu predstavlja priče pet radnika i radnica koji su o povredama – njihovim uzrocima i posledicama – bili spremni da govore pod imenom i prezimenom.

Dragan Nikolić

Dragan: Pad bez policije, inspekcije i odštete

Bio je 5. mart 2018. godine. Kišan i vetrovit dan koji Dragan Nikolić nikada neće zaboraviti. Kao vozač kamiona firme Trans Seed iz Sremske Mitrovice, vozio je prikolicu krcatu vrećama veštačkog đubriva u selo Crepaja, u južnom Banatu.

Nije ni trebalo da radi – tog dana je menjao kolegu koji je odsustvovao zbog smrtnog slučaja u porodici.

Nakon što je roba istovarena, trebalo je vratiti ciradu na prikolicu kamiona. Za postavljanje cirade potrebne su merdevine. Njih, međutim, nije bilo. Dragan je na to ranije bezuspešno upozoravao poslodavca.

Kako bi spustio ciradu, a zatim je pričvrstio i zategao sajlama, morao je da se popne na krov kamiona, hvatajući se za metalnu konstrukciju i koristeći svu svoju fizičku snagu, kaže on.

Međutim, metalna konstrukcija je bila prepravljana. Kamioni sa visokom prikolicom teško ulaze u stare haustore, pa ju je gazda skratio. To, pak, nigde nije bilo zavedeno u atestu o ispravnosti kamiona. Dragan je upozoravao poslodavca da se sa prikolice zbog toga može lako pasti.

Upravo to se i dogodilo. Srušio se sa tri metra visine.

– Pošto nisam imao oslonac, odozgo sam pao direkt na glavu – priča 62-godišnji Dragan.

Dijagnoza: prelom leve jagodične kosti, gornje vilice, prelom frontalnog sinusa lobanje, prelom palčane kosti ruke.

Neposredno posle kobnog pada nije pozvana ni policija, ni inspekcija rada.

Željko Veselinović, predsednik sindikata Sloga, kaže za BIRN da je to daleko od izuzetka.

– Postoji mnogo više povreda od onih koje se prijavljuju. Veliki broj poslodavaca pokušava da se nagodi sa zaposlenim da on ne prijavi tu povredu, nego mu se daju različiti bonusi, nagrade ili slobodni dani.

Inspektorat rada beleži gotovo tri puta manje teških povreda na radu od RFZO-a što ukazuje na to da se povrede ne prijavljuju. To je i zaključak koji se navodi u zvaničnoj državnoj Strategiji o Bezbednosti i zdravlju na radu za 2024-2027. koji je Vlada Srbije nedavno usvojila.

Strategija Bezbednosti i zdravlja na radu za 2024-2027. Vlade Srbije: „Podaci Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje i Inspektorata za rad ukazuju da je broj povreda sa različitim ishodima znatno veći od broja dobijenog na osnovu izveštavanja poslodavaca. Razlika ukazuje na problem u izveštavanju, odnosno neprijavljivanja povreda što ograničava upotrebnu vrednost podataka koje prikuplja Uprava za bezbednost i zdravlje na radu.“

INFOGRAFIKA 1 Broj povreda

Nakon Draganove povrede, utvrđeno je da poslodavac, firma Trans Seed, uopšte nije imala osobu zaduženu za bezbednost na radu, niti je Dragan ikada prošao bilo kakvu obuku za bezbednost.

Odmah posle pada, Dragan je morao na hitnu operaciju vilice, a oporavak je trajao mesecima – kako fizički, tako i psihički. Danas ima hronične glavobolje, teško obavlja i osnovne životne radnje, kao što su briga o ličnoj higijeni, oblačenje i svlačenje. Zbog trajne oduzetosti pojedinih mišića lica, hrana mu ispada iz usta, dok zbog bolova u zglobu ruke više ne može da radi kao vozač – posao od kog je živeo.

Anksioznost, bezvoljnost, poremećaj ritma spavanja – sve su to psihičke posledice tog događaja.

– Ne idem ni na veselja, ni na tugovanja, ni na šta. Jer ne može glava da podnese – objašnjava Dragan.

Prema procenama veštaka medicinske struke koje je angažovao, Dragan ima 20 odsto umanjenu životnu sposobnost, a 30 odsto radnu sposobnost. Srbija, međutim, od 2003. godine ne predviđa nikakva davanja u okviru PIO fonda za delimičnu invalidnost povređenih radnika.

To znači da hiljade povređenih radnika sa ozbiljnim stepenom invalidnosti, ali koja nije 100 odsto, ne može računati na finansijsku podršku države, i biva prepušteno sebi, odnosno surovom tržištu rada.

– Ovo je usled ideje da delimično radno sposobna lica treba što duže držati u radno-aktivnom statusu iliti u procesu rada – kaže za BIRN Mila Petrović, stručnjakinja za radno pravo i docentkinja na Fakultetu Union u Beogradu.

Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom predviđa zapošljavanje pod posebnim uslovima, podsticanje zapošljavanja i socijalne uključenosti. U praksi, međutim, poslodavci često nalaze načine da izbegnu te obaveze.

Invaliditet – samo 100 posto

Za vreme SFRJ građani sa invaliditetom imali su određena prava u odnosu na stepen invaliditeta koji su imali.

Prva kategorija invalidnosti obezbeđivala je sticanje invalidske penzije, druga kategorija je obezbeđivala prilagođeni rad od četiri sata dnevno, dok je treća kategorija omogućavala promenu radnog mesta ili prekvalifikaciju i dokvalifikaciju.

Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju koji je donet 2003. godine ta prava su ukinuta.

– To pravo je bilo idealno postavljeno u bivšoj Jugoslaviji i toga više nema. Usled raspada zemlje i drugih okolnosti, materijalnih i politički, ostalo je samo pravo u slučaju gubitka radne sposobnost – objašnjava za BIRN bivša zaposlenica PIO Fonda koja je želela da ostane neimenovana.

Ona ističe da je sada ključan Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, navodeći da ljudi tu mogu da obezbede različita prava.

– Ima raznih benefita samo što čovek mora da se interesuje, i ne može niko umesto njega to da odradi.

Ipak, priznaje da je prethodni sistem bio povoljniji za radnike.

– Tu se izlazilo u susret, bilo je dobro za ljude, a to u ovom trenutku deluje kao utopija.

Pravnica Mila Petrović kaže da je jedan od razloga zbog čega je ukinuta delimična invalidska penzija jeste i to što je tokom u Srbiji tokom bio veliki procenat invalidskih penzionera, a što se desilo usled „slanja“ viška radne snage u invalidsku penziju devedesetih godina.

– Lično se ne slažem sa time što ova lica više nemaju prava na određeni iznos invalidske penzije, u zavisnosti od procenta njihovog zdravstvenog oštećenja, iako mi je jasno zašto je ovakav korak načinjen – kaže za BIRN.

Iako slučaj nije završio u sistemu Inspektorata rada, Dragan je podneo privatnu tužbu protiv firme za nadoknadu štete nekoliko meseci nakon povrede. Tek ove godine, šest godina kasnije, sud je presudio u njegovu korist. Međutim, poslodavac je ugasio firmu i prebacio imovinu na drugo pravno lice, pa izvršitelji ne mogu da namire Draganovo potraživanje.

– Ništa nisam dobio. Izvršitelji nemaju od čega da mu zaplene – kaže on za rezignacijom.

– Država ko država. Mene nađu za 10.000 duga za struju iz 2011. da mi pošalju izvršitelja, a njima ne mogu da nađu, bez obzira što toliko ima.

Kaže da neće odustati, što znači nove troškove za angažovanje izvršitelja. Trenutno radi kao čuvar u jednom preduzeću, jer je to jedini posao koji može da obavlja.

Poučen svojim iskustvom, Dragan je imao i poruku za, kako je rekao, mlade momke koji su tek na početku životnog i radnog puta.

– Moraju da znaju da je u Srbiji gazdi teže kad izgubi rezervni točak, kad mu pukne guma, nego kad mu nastrada vozač. Isto i onaj na građevini. Teže mu je kad mu prospe kolica betona nego ako on [radnik] padne, pa nastrada – zaključuje.

Marijana: Fabrika za proizvodnju gluvih

Zamislite da se probudite i ne možete da čujete ništa – čak ni sopstveni glas.

To se desilo 44-godišnjoj Marijani Mitrović jednog jutra 2020. godine. To je bila kulminacija postepenog gubitka sluha tokom godina rada u valjevskom pogonu italijanske firme Valy koja proizvodi ženske čarape.

Marijana svoju priču nije ispričala, već ju je otkucala u porukama na Viber aplikaciji. Sluh joj je toliko oštećen da je pisana komunikacija za nju najjednostavnija. Već nekoliko godina nosi kohlearni implant, aparat za osobe sa teškim ili totalnim oštećenjem sluha koji se operativnim putem postavlja ispod kože.

Kada je počela da radi u firmi 2005, zdravstveni test nije pokazao nikakve probleme sa sluhom. Međutim, postepeno, tokom godina rada na pakovanju robe u fabričkoj košnici gde istovremeno bruji tridesetak bučnih mašina, započeli su njeni problemi, objašnjava Marijana.

Počelo je 2011. kada nije mogla da čuje zvono koje oglašava početak i kraj radnog vremena, a 2015. već ne uspeva da razume šta joj ljudi govore, iako čuje njihove glasove.

– Kako sam se osećala? Kao da mi je tlo potonulo pod nogama. Prestala sam da se družim, da izlazim iz sobe – piše Marijana.

Marijana 2018. počinje da nosi slušni aparat, i dobija lekarski nalaz u kome piše da ne sme da radi u buci; 2020. desilo se da nije čula sopstveni glas – događaj koji ju je potpuno izmenio. Trebalo je da ide na hitnu operaciju ugradnje kohlearnog implanta, ali je, zbog pandemije korona virusa, operisana tek 2022. godine. Kako kaže, zbog dobrote jednog lekara, uspela je nekako da ode na tu operaciju, jer je ona daleko iznad njenih finansijskih mogućnosti.

– Završila sam kod neuropsihijatra. Htela sam da se ubijem, bila sam pod jakom terapijom – opisuje Marijana.

Kaže da firma nije imala nikakvu proceduru za zaštitu od buke i da su tek 2015. dozvoljeni čepovi za uši, ali da firma ni na koji način nije kontrolisala korišćenje.

Ni kada je 2018. prvi put dobila lekarski nalaz o oštećenju sluha, ali ni kada je potpuno izgubila sluh i operisala se, firma nije htela da joj promeni radno mesto. Šest meseci posle ugradnje kohlearnog implanta, počela su i padanja u nesvest na radnom mestu.

– Kad mašina pisne, osetim kako mi mozak zavibrira i kako me zaboli, kreću padanja. Kad mašina pisne, ja izgubim svest i padnem, tri puta se tako dešava i oni i dalje ništa ne rade…U jednom trenutku su ih iz Hitne pomoći pitali zašto mi se ne promeni radno mesto. Ostali su bez odgovora – prepričava Marijana.

Nacionalna služba za zapošljavanje Marijanu vodi kao osobu sa invaliditetom koja se zapošljava pod posebnim uslovima, i to na mestima koja se smatraju administrativnim, gde nema buke i velike komunikacija sa drugim ljudima, bez dugotrajnog stajanja i hodanja, i sa radnim vremenom prilagođenom njenom ritmu, navodi se u rešenju u koji je BIRN imao uvid.

Vally, firma u kojoj je provela 18 godina, to joj nije omogućila.

Prvog dana na poslu nakon bolovanja, 4. jula 2023, u kadrovskom odeljenju joj je uručeno rešenje o otkazu zbog toga što je, kako su naveli, tehnološki višak, odnosno nemaju mesto prikladno njenom stanju.

Posle trećeg pada u pogonu fabrike, tužila je firmu zbog gubitka sluha, a sudski proces je još uvek u toku.

– Ja sam 18 godina svog života ostavila u toj firma i bila sam među najboljim radnicima. Hajde sve to što nisu zakonski ispoštovali, ali gde je tu ljudskost, da ne mogu da me prebace [na drugo radno mesto] da mi zaštite zdravlje – kaže Marijana.

Ona smatra da je njen slučaj klasičan primer profesionalne bolesti, što je bolest nastala zbog dugotrajnije izloženosti određenim negativnim uticajima na radnom mestu.

PIO Fond je prvobitno odbio Marijanin zahtev za invalidskom penzijom, navodeći da njeno stanje nije proglašeno za profesionalnu bolest. Ipak, nakon žalbe, uzeto je u obzir svedočenje drugog veštaka koji je naveo da je njeno oštećenje do 70 odsto, zbog čega je vraćeno na ponovno odlučivanje, može se zaključiti iz dokumentacije u koju je BIRN imao uvid.

Međutim, Marijani se iz PIO Fonda niko nije javio duže od godinu dana.

– Ne znam kakav oni papir očekuju da bi to proglasili profesionalnom bolešću, čekam da se završi suđenje i, ako bude u moju korist, da se raspitam za dalje – navodi.

Marijanin slučaj je paradigmatičan za odnos države prema fenomenu profesionalnih bolesti.

– Ukoliko pogledate izveštaje inspekcije rada za proteklih par godina nećete naći ni jedan slučaj registrovanog profesionalnog oboljenja – kaže Mila Petrović.

Profesionalna oboljenja – samo teorijski

U Strategiji o Bezbednosti i zdravlja na radu za 2024-2027, i država priznaje problem sa profesionalnim oboljenjima, ističući da ona ostaju neevidentirana.

U ovom dokumentu, koji je Vlada Srbije nedavno usvojila, navodi se da se i dalje se ne poštuju zakonske obaveze o pojedinačnom prijavljivanju i registrovanju profesionalnih bolesti, kao i da se mnoge profesionalne bolesti i ne tretiraju kao takve zbog neprepoznavanja veze bolesti i uslova rada.

– Ukoliko se ove bolesti i prijavljuju, to se čini sporadično, nesistematski, nepotpuno i neadekvatno, pa su podaci i evidencija o njima veoma nepotpuni. Broj utvrđenih profesionalnih bolesti na osnovu broja zaposlenih je daleko ispod očekivanog.

U Strategiji se navodi i da se u uporednoj praksi zemalja, u kojima je razvijena služba medicine rada, registruje daleko veći broj utvrđenih profesionalnih bolesti.

– Na osnovu podataka Instituta za medicinu rada Srbije „Dr Dragomir Karajović” o profesionalnim bolestima u Srbiji u periodu od 2013. do 2021. godine postoji trend pada, koji je daleko izraženiji ako se uzme u obzir i period koji obuhvata dve decenije. S druge strane, u posmatranom periodu došlo je do porasta zaposlenosti, kao i rasta privredne aktivnosti, te je pad moguće objasniti samo neprepoznavanjem i neprijavljivanjem profesionalnih bolesti – navodi se u Strategiji o Bezbednosti i zdravlja na radu za 2024-2027.

Lista profesionalnih oboljenja u Srbiji takođe je gotovo duplo kraća od preporučene liste Međunarodne organizacije rada (MOR) – kod nas se prepoznaje 64 oboljenja, dok MOR navodi 104 profesionalne bolesti.

– Ovakva situacija ne samo da utiče na obim prava na koji oboleli radnici mogu računati u okviru obaveznog socijalnog osiguranja, već svakako mora uticati i na preventivnu politiku – kaže Petrović, navodeći da Srbija dugo vremena izbegava da reši ovaj problem.

Marijana je samohrana majka, živi sa sinom, dok joj je ćerka studentkinja na Pravnom fakultetu u Beogradu. U teškoj životnoj situaciji, podršku joj pružaju roditelji.

– Moj mozak se sad brzo umori i treba mi mnogo više energije nego normalnom čoveku, a gde ću ja da nađem posao od četiri sata i još da mogu da preživim od te plate…Toliko sam razočarana u ceo sistem ove države, da ne znam šta bih rekla.

Ona kaže da je više radnica izgubilo sluh tokom rada u Vally-ju. To je potvrdila još jedna radnica kojoj je oštećen sluh, a koja je za BIRN govorila pod uslovom da ostane anonimna.

Marijana se nada da će se sudski potvrditi da je Vally odgovoran za njeno stanje, ne zbog novca, već da bi konačno neko reagovao na slučajeve kao što je njen.

– I dalje sam na terapiji, jer mislim da se nikad neću pomiriti sa gubitkom sluha. Ne može meni više niko ništa da plati, niti da mi vrati sve ono vreme u bolu u patnji. Nadam se još uvek da ima bar malo pravde – kaže ona.

Država takođe, do sada, nije bila ni od kakve pomoći Marijani, zbog toga što nije potpuni invalid.

Vally je u vlasništvu italijanske kompanije Golden Lady koja proizvodi čarape, donji veš, kupaće kostime i druge tekstilne proizvode.

U fabrikama u Valjevu i Loznici trenutno je zaposleno 1.850 radnika, a najavljeno je otvaranje pogona i u Ljigu. Italijansko-srpska privredna komora dodelila je ovoj kompaniji nagradu za najbolju italijansku kompaniju u Srbiji za 2016 godinu.

Iz ove kompanije nisu odgovorili na pitanja novinara do objavljivanja teksta. Na pitanja nisu odgovorili ni iz Inspekcije rada.

Tijana Olah

Tijana: Bez zaštite u fabrici zaštitne opreme

Nemačka firma Haix posluje u Vranju od 2022. godine i bavi se proizvodnjom zaštitne opreme za radnike.

Međutim, za 27-godišnju Tijanu Olah to može biti samo ironična okolnost. U maju 2023, dva meseca pre nego što je trebalo da se venča, Tijana je doživela tešku povredu na radu kada joj je mašina za tanjenje kože uvukla ruke, odsekla nekoliko prstiju i ostavila trajne posledice na šakama.

Ima bolove pri svakom pokušaju fizičke aktivnosti i promeni vremena. Ne može da drži čak ni olovku, ne može sama da koristi escajg, zaveže pertle, zakopča dugmiće, da se lepo očešlja.

Okolnosti same povrede su dodatno traumatične, pokazuje dokumentacija u koju je BIRN imao uvid.

Naime, mašina se, zbog toga što je bila neispravna, nije odmah ugasila, već je prestala sa radom tek kada je Tijanina koleginica prišla i isključila je. Krvareći i trpeći izuzetno jak bol, Tijanine obe šake su ostale uvučene i zaglavljene u mašini oko 40 minuta, sve dok majstori nisu uspeli da razmontiraju mašinu i oslobode je.

– Nakon 20-ak minuta od tog događaja je došla i ekipa Hitne pomoći, i dok je još uvek bila tako zaglavljena, dali su joj neku injekciju. Seća se da je vrištala od bolova – piše u izveštaju veštaka sa Medicinskog fakulteta u Nišu u koji je BIRN imao uvid.

Tijana kaže da je tog 9. maja 2023. smenu započela na mašini za prikupljanje otpada, na kojoj je inače radila. Ubrzo su je prebacili na drugu mašinu, koja joj je promenila život.

– To je bila mašina za špaltanje kože, odnosno za tanjenje kože i na njoj nikada nisam radila. Majstorica je naštelovala mašinu, počela sam da radim. Nakon par odrađenih komada, zaštitnik koji sprečava da prsti sa radne površine prođu u unutrašnjost, podigao se naviše i mašina je uvukla i moje ruke – kaže Tijana.

Objašnjava da je prilikom zapošljavanja morala da potpiše niz dokumenata, među kojima su i oni da je prošla neophodne obuke za rad na određenim mašinama, uključujući i tu koja je za nju bila kobna. Tijana kaže da obuku ni za jednu mašinu nikada nije ni prošla.

Do avgusta 2023. godine imala je pet operacija šaka, tri puta je bila hospitalizovana i još uvek je na bolovanju.

– Za to vreme joj je jedan prst 21 dan bio zašiven u trbuh, što je bilo praćeno izuzetnim tegobama i ograničenjima. Zbog psihičkih tegoba odlazi redovno i kod psihijatra i uzima redovnu terapiju propisanu od njega. Ima česte košmarne snove, loše se psihički oseća, krije ruke od pogleda, pre ovog povređivanja su zakazali svadbu koja je zbog cele situacije i lečenja otkazana – navodi se u izveštaju veštaka.

Prvobitno je Osnovno javno tužilaštvo u Vranju zaključilo da nema elemenata krivičnog dela, ali je Tijana sa advokatima pribavila neophodna veštačenja i predmet je otvoren.

– Inspekcija rada nije ni radila stručno veštačenje, nego je na osnovu poslovne dokumentacije i izjava lica za bezbednost na radu zaposlenih kod Haix, zaključila da nema mesta vođenju istražnog i krivičnog postupka – kaže za BIRN Tijanin advokat Aleksandar Stamenković.

Ističe da su, posle bezuspešnog pokušaja da spor reše vansudskim poravnanjem sa Haix-om, odlučili da sami pribave veštačenja koja nedostaju i podnesu krivičnu prijavu i obnove predmet koji je Tužilaštvo odbacilo.

Veštačenje profesora sa Mašinskog fakulteta u Nišu je pokazalo da je Tijana zadobila teške telesne povrede, jer je mašina za tanjenje kože bila nebezbedna.

– Na mašini za tanjenje kože, špaltanje, postojeći rotacioni štitnik ne obezbeđuje fiksni zazor na mašini koji bi sprečio prodor prstiju šake u opasnu zonu ka valjcima i nožu. Na mašini nije označena opasna zona, što je bilo obavezno potrebno, time je sa ovog aspekta mašina bila nebezbedna – mišljenje je veštaka.

Krivičnu prijavu podneli su protiv odgovornih lica firme Haix zbog sumnje na krivična dela nepreduzimanje mera zaštite na radu i izazivanje opasnosti neobezbeđenjem mera zaštite na radu.

Iz Osnovnog javnog tužilaštva u Vranju kažu da su 24. maja zaveli krivičnu prijavu i dan kasnije uputili Policijskoj upravi u Vranju zahtev za prikupljanje potrebnih obaveštenja, ali do 12. juna policija nije dostavila izveštaj.

Izveštaji Uprave za zdravlje i bezbednost na radu pokazuju da vrlo malo broj firmi i odgovornih osoba odgovara zbog povreda, ali i smrti, na radu. Od 2018. zaključno sa 2023. godinom, u Srbiji je na radu stradalo 258 ljudi, a teško su povređena 21.352 radnika, prema podacima RFZO-a.

Ukupan broj povreda na radu u poslednjih šest godina je 133.599.

U istom periodu, podnete su 274 krivične prijave, podignuto 15 optužnica i na kaznu zatvora je osuđeno šest ljudi. Pred prekršajnim sudovima je rešeno 3.945 postupaka, a u samo oko 20 odsto ovih slučajeva kazna je iznosila više od 100.000 dinara.

GRAFIKA 2 PROCESUIRANJE POVREDA NA RADU

Iz Inspekcije rada i kompanije Haix nisu odgovorili na pitanja o Tijaninom slučaju do objavljivanja teksta.

Kompanija Haix Oprema u Srbiji posluje od 2022. godine i u vlasništvu je nemačke kompanije Haix Schuhe Produktions und Vertiebs. Ovoj firmi država je odobrila 2,6 miliona evra subvencija.

Njihova fabrika u Vranju je napravljena na mestu na kom je prethodno bio Geoks, italijanska kompanija koja je u julu 2021. zatvorila fabriku obuće, kada je bez posla ostalo oko 1.200 ljudi.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je u martu posetio fabriku Haix-a, ističući da je „veoma važno što je nemački investitor došao u Vranje, jer su se Nemci pokazali kao pouzdani partneri“, preneli su lokalni mediji.

Naveo je da su radnici, zbog drugačijeg odnosa prema zaposlenima, mnogo zadovoljniji u Haix-u, nego što su bili u Geoksu. Ne i Tijana Olah.

Milan Milenković

Milan: Ne isplati se biti „dobar“

– Ja sam imao više povreda. To su bile povrede – onako, a ova me je ubila doživotno – kaže Milan Milenković, 50-godišnji rudar, u intervjuu za BIRN koji je sniman u njegovoj kući u Krepoljinu, naselju u opštini Žagubica na istoku Srbije.

Milan je mišićav, torzo mu je nabijen i čvrst, što ne čudi, jer je pola svog života radio kao kopač u državnom rudniku uglja Jasenovac u Žagubici. U rudniku je prethodno radio i njegov otac. Kao mladić, u teškoj situaciji u državi 1999. godine, odlučio je da se i on zaposli u rudniku, poslavši molbu firmi.

– Pisao sam molbu i istog momenta su me primili. Bez para, kao što se sada prima – priča Milan.

Za vreme višedecenijskog rada više puta se povređivao – isekao je tri tetive ruku, povredio rame kada se ugalj sručio na njega, rascepao glavu – međutim, u januaru 2023. godine doživeo je tešku povredu leđa zbog koje je morao i na operaciju u Kliničkom centru u Beogradu.

U preduzeću postoje procedure za rad, ali Milan ističe da se one često ne poštuju, pre svega jer u rudniku radi mnogo nestručnih ljudi na odgovornim pozicijama. Do povrede koja ga je učinila nesposobnim za težak fizički rad, došlo je tako što je radio ono što mu uopšte i nije u opisu posla – po nalogu nadređenog.

– Kaže mi poslovođa: ‘Milane je l’ hoćete da izbacite te sklopke, da ne nosimo gvožđe’. Što nije naš posao, to je posao električara. Šta imam ja, kopač, sa strujom. Al’ hajde, ako ja kažem neću, oni će odmah kažu: ’Evo ga, Mića je najgori, neće ništa’. Ja, hajde, da budem dobar – priča Milan.

Milan u rudniku

To što je „bio dobar“ i učestvovao u transportovanju sklopki, zaradilo mu je uklještenje pršljenova kičme. Naime, sklopke su se na kraju zaglavile, a njega priklještila traka.

– Najveća krivica je na rukovodiocima. Teraju te što ne smeš, a moraš da uradiš. Ako ne uradiš, ti si kažnjen – objašnjava Milan.

Kaže da je jednom odbio da da izvrši naređenje i „povukao ekipu“ iz rupe, nakon čega se desila tragedija u narednoj smeni.

– Dođe dečko u treću smenu, i tu je siroma’ i ostao. I za to niko nije odgovarao.

U firmi su njegovu povredu prvobitno okarakterisali kao lakšu, da bi tek naknadno, pošto je podneo tužbu za odštetu, kako kaže, povreda okarakterisana kao teška. Firma mu je saopštila da za njega – sa takvom povredom – više nema mesta i preporučila odlazak u invalidsku penziju, vidi se iz dokumentaciju u koju je BIRN imao uvid.

Međutim, u PIO fondu su u prvostepenom postupku utvrdili da kod njega ne postoji potpuni gubitak sposobnosti „s obzirom da lečenje nije završeno u cilju konačne ocene radne sposobnosti“. Kada završi lečenje, procena će ponovo biti urađena.

Država invalidnost prepoznaje isključivo kao trajan i potpun gubitak sposobnosti za rad. Za delimično radno sposobne ljude tu je Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom koji, od pogodnosti, predviđa zapošljavanje pod posebnim uslovima, podsticanje zapošljavanja i socijalne uključenosti.

Za sada, Milan nije video ništa od „pogodnosti“. Ostale su samo „neugodnosti“ –  bolovi u leđima, često utrnuće desne noge i, generalno, nemogućnost da obavlja bilo kakve ozbiljnije fizičke poslove.

Bolovanje mu je nedavno isteklo, pa je prinuđen da se vrati na posao, iako nije sposoban za ozbiljan fizički rad. Postupak za odštetu, koji je pokrenuo protiv firme, još uvek je u toku.

Živi sa suprugom i njenom ćerkicom, kao i ćerkicom iz svog prvog braka, a u okviru domaćinstva živi i njegova majka. Nada se da će do kraja lečenja izboriti invalidsku penziju, jer je izdržavanje petočlanog domaćinstva, kako kaže, praktično na njemu od kad mu je otac preminuo 2013. godine.

– Sve zavisi od mene. Majka mi je stara i bolesna. Supruga nigde ne radi. Dete je maloletno. Sve zavisi od moga prihoda i šta ću ja da uradim.

Kaže da mu je najteže to što ne može da obavlja fizičke poslove koje je radio čitav život i koji su ga oblikovali i kao čoveka i kao radnika.

– Ćerkica mi daje ruku da ustanem, kad ne mogu da se pomerim. Najgore mi je za obuvanje cipela, savijanje mi je najteže. Ne mogu da se pomirim sa sobom da ja to ne mogu da radim. Znači, to mi je najteže, da ne mogu da radim to što sam radio ranije – priča Milan koji sada redovno ide na fizikalne terapije u nadi da će se stanje popraviti.

Govoreći o bezbednosti i radu u rudniku, kao i tehnologiji koja se koristi, kaže da je situacija gotovo identična već decenijama.

– Znači, lopatu, običan neki lim, radnik treba da zapne da utovari ugalj, ta lopata puca. A tehnologija, mi radimo, iskreno rečeno, kao što se radilo za vreme rata [NATO bombardovanje 1999. godine].

Na pitanje da li firma ikada pokušava da zataška povrede na radu, odnosno da ih ne prijavljuje, Milan kaže da ima takvih slučajeva, da se nude različite beneficije da se povreda „ne piše”.

– Ja zato ovako i prolazim, što pričam otvoreno. Mnoge naše kolege imaju više da ispričaju od mene, ali ne smeju.

Njegov slučaj, kaže, jeste prijavljen Inspekciji rada, ali kaže da ga niko povodom povrede nije saslušao – ni inspektor rada, niti policija – tako da ne zna da li je vođena istraga. O Inspekciji rada, generalno, nema dobro mišljenje.

– Dođu oni na lice mesta, inspekcija, ali ima dobro homoljsko jagnje. Loj masan, dobar, podmaže, ode na oči i sve se zaboravi – kaže Milan.

– Mi više nismo radnička klasa, nego robovlasnička – zaključuje.

Iz rudnika Jasenovac i Inspekcije rada nisu odgovorili na pitanja o ovom slučaju.

Nada: Pokvarena mašina, povređena šaka i šaka lekova

Delovalo je da će to biti standardan dan u drugoj smeni za 32-godišnju Nadu Bekirović. Ona je već četiri godine radila kao operator na montaži elektro-instalacija u fabrici britanske kompanije Aptiv u Leskovcu.

Nada Bekirović

– Čitaš radnu instrukciju i prema instrukciji radiš. Koja žica gde ide. Nekad ide i gumica. Nekad ide i bandaža, klipovi, vezice… – objašnjava proceduru rada Nada.

Aptiv, kao dobavljač, te elektro-instalacije kasnije šalje u nemačke automobilske gigante Mercedes i Folksvagen sa kojima ima dugogodišnju saradnju.

Tog 13. februara 2024, dok je bandažirala kablove, oko 14:30, pet centimetara debela drvena tabla sa metalnim vijcima postavljena direktno ispred nje, otkačila se i pala joj na levu šaku.

Prvobitno nije mislila da je povreda opasna, više se uplašila od čitavog događaja. Na kraju se ispostavilo da je situacija daleko ozbiljnija – nervi leve šake su joj drastično popustili, pre svega srednji i domali prst koje do skoro nije mogla da pomera, a oštećena joj je i hrskavica u laktu.

Ruku do danas ne može da koristi u punom kapacitetu, zbog čega je na bolovanju na kom prima 65 odsto od plate. Smatra da je firma napravila propust, jer je tabla bila neispravno postavljena zbog čega joj je ugroženo zdravlje.

– Zašto koleginica nije primetila i prijavila održavanju? Zašto nije rekla šefici da nije u redu tabla? Ja sam čak zahtevala da vrate kamere da vide kako se sve odigralo. Mene zanima zašto nije prijavljeno. Ja sam mogla glavu tu da izgubim. Ni kriva ni dužna – vidno uznemirena priča Nada u njenoj kući u selu Jasenica, blizu Žitorađe.

Prema proceduri, kaže, tim koji je radio u trećoj smeni treba da prijavi kvar.

– Ja ne mogu da vidim šta se dešava iza. To nije moj posao da proveravam table. Da li su u falcu ili nisu.

Posle povrede, Nada je probleme imala i u zdravstvenom sistemu u Srbiji. Prvo joj lekar nije fiksirao ruku na adekvatan način, što je izazvalo dodatne zdravstvene probleme. Problemi sa štitnom žlezdom su joj se pogoršali, počela je da pati od nesanice i depresije, a stigli su i finansijski troškovi – zbog lečenja i kupovine lekova morala je da refinansira kredit.

– Ja sam uništila želudac sa lekovima. Znači, sve sam dala samo da nemam bolovi. Noći su bile katastrofa. Znači po celu noć. Kao da ste uzeli nož i u srce direktno. I sad imam bolove, ali ne kao što su bili – opisuje ona.

Nada u kući živi sa suprugom i dvoje maloletne dece, sinom od sedam i ćerkom od 14 godina. Dok pokazuje tuce različitih lekova, kaže da joj je ova situacija najviše uticala na mentalno zdravlje.

– Ja sam pala i u depresiju. Javila sam se psihijatru dva puta. Znači, postala sam agresivna, plakala sam. Svi rade nešto, a ja ne mogu da radim. Ja nisam od osoba koje sede. Imam malo dete, kako njemu da objasnim da ne mogu da radim to što on želi – priča ona.

Nada ne zna da li je njena povreda prijavljena Inspekciji rada, ali jeste davala izjavu u policiji i interno u firmi. Medicinska komisija u firmi ne smatra da je njena povreda toliko ozbiljna. Tražila je promenu radnog mesta, ali nije sigurna da će dobiti.

– Jer, ja to što sam radila – više ne mogu da radim. To je žica od 15, 20, 25 metara, da izvlačiš, da je koluješ. A kitovi su teški. A bilo koji posao da odradim meni trebaju dve ruke. Ja, ispada, imam jednu.

Nada je preko advokatske kancelarije zatražila odštetu od firme, navodeći da je poslodavac odgovoran za situaciju u kojoj se našla.

– Nismo još pokrenuli tužbu. Idemo mirnim putem. Ja tražim odštetu. Prvo za pretrpljeni strah. Za moje stanje do kog sam stigla od nervoze, koliko god se trudila da budem stabilna. Ja sam mlada. Imam i dvoje dece. Prvo o njima treba da razmišljam. To je jače od vas – naglašava Nada.

Ni iz firme Aptiv nisu odgovorili na pitanja novinara o ovom slučaju.

Krajnji vlasnik Aptiva je britanska firma Delphi. U Srbiji imaju dve fabrike – u Novom Sadu i Leskovcu.

Leskovački Aptiv koji proizvodi komponente za nemačke firme Mercedes i Folksvagen i zapošljava preko 3.600 radnika, više puta je punio novinske stupce zbog loših radnih uslova.

S druge strane, dobio je izdašnu podršku iz državne kase za svoju investiciju. Prema pisanju medija, Republika Srbija je Aptivu dala subvencije u vrednosti od 7,5 miliona evra za zapošljavanje radnika, grad Leskovac im je besplatno ustupio zemljište na kom se nalazi fabrika, dok je iz budžeta izdvojeno oko 150 miliona dinara za komunalnu infrastrukturu.

Grad Leskovac je 2021. firmi dodelio Oktobarsku nagradu – medalju, zbog velikog doprinosa poboljšanju poslovne i privredne klime, solidarnosti, društvene odgovornosti i promocije grada Leskovca.

Nada kaže da je plata u firmi oko 60.000 dinara, što je samo nekoliko hiljada više od minimalne plate u Srbiji. Slično je u većini fabrika stranih investitora na jugu Srbije.

– Sa ovom platom na jugu se ne živi, nego preživljava. Ne samo ja, nego svi – kaže Nada i poručuje svojim kolegama da ne ćute na loše uslove rada.

– Svim mojim kolegama, koji rade po istim fabrikama kao ja, preporučujem da ne ćute, jer mnogo se dešavaju povrede na radu i prećutimo. Evo, ja nisam ćutala, nije me strah. Nema potrebe, zato što sam obeležena za ceo život. Znači, sve dok ne umrem, imaću problem s tom rukom – zaključuje ona.

Autor: BIRN, 021, Južne vesti, Glas Šumadije, Bujanovačke, OzonPress   /   Izvor: BIRN

______________________________________________________________