Životna priča mlade Čačanke i jaka životna poruka

Kao na filmu – ovako bi se ukratko mogao opisati život Kristine Đorđević (32), mlade majke iz Čačka. Ona je u svega dva meseca izgubila supruga, koji je bolovao od kancera, a potom je doživela saobraćajnu nezgodu u kojoj je teško povređena, nakon čega počinje njena borba.

Kristinin suprug i otac njihove ćerke Magdalene, preminuo je 40 dana nakon što je saznao da boluje od kancera.

„Miran, bezbrižan i skladan porodični život koji sam vodila okrenuo se za 180 stepeni juna meseca 2016. godine. Saznajem da suprug boluje od kancera. 25 godina mog života, koje su pratile samo lepe stvari, od bezbrižnog detinjstva, lepih tinejdžerskih dana, uspešnog školovanja, ostvarivanja u najlepšoj ulozi – ulozi majke, preko noći se pretvorilo u borbu za preživljavanje, prvo suprugovo, a ubrzo zatim i moje“, kaže Kristina za Nova.rs.

Kristina nije mogla ni da sanja da će samo dva meseca nakon gubitka supruga početi njena borba za život.

Početkom oktobra 2016. godine u saobraćajnoj nezgodi zadobila je povrede opasne po život.

„Magdalena koja te večeri nije htela brzo da zaspi što nije bilo tipično za nju, i kvar na drugovom autu možda su mogli biti nagoveštaji da se to veče neće dobro završiti. Ipak nakon sto je Magdalena zaspala i nakon što je drug uzeo auto od brata otišla sam“, Kristina započinje svoju priču.

Nakon večeri provedene sa prijateljima, sa drugom se automobilom uputila kući.

Usled neprilagođene brzine, koja je procenjena na oko 170 km/h i bespotrebnog preticanja po klizavom kolovozu, automobil u kom se Kristina nalazila sa svojim drugom udario je u betonski šaht, nekon čega su se isprevrtali nekoliko puta.

Kristina je završila sa polomljenom kičmom, probijenom plućnom maramicom, jakim potresom mozga i prelomom četiri rebra.

Borba za goli život

Kristina je iz Čačanske bolnice hitno transportovanana u Beograd, gde je ujutru i operisana.

„Sećanja pre moje saobraćajne nezgode bila su isprekidana, poslednje čega se sećam je pogled u telefon pri povratku kući, a posle saobraćajne nezgode, buđenje u šok sobi na Banjici, posle operacije“, navodi sagovornica Nove.

Nakon operacije, prvo lice koje je Kristina ugledala bio je njen otac – vidno zabrinut.

Jedino što je mogla u tom trenutku je da mu pruži ruku.

„Ubrzo se pojavio i doktor koji je došao da mi saopšti da zbog preloma kičme nemam pokret i osećaj u nogama. Ni tog ni bilo kog sledećeg trenutka ja nisam postavljala nikakva pitanja. Meni je već tog dana bilo jasno da ja više neću moći da hodam“, kaže Kristina.

Osam dugih meseci

Pred Kristinom je bio dug put oporavka, odnosno rehabilitacija koja je trajala osam meseci.

Lekari nisu davali konkretne prognoze, a kako Kristina kaže, shvatila je da mora da nauči da živi u invalidskim kolicima.

„Nakon osam meseci vratila sam se kući, srećna, jer sam pored Magdalene koja je bila i ostala najveći motiv za svaku borbu u životu“, navodi sagovornica Nove.

Sasvim normalan život

Punih šest godina nakon udesa i gubitka supruga, uprkos teškim povredama sa kojima se lavovski izborila, Kristina ističe da živi život poput drugih ljudi.

O svojoj ćerki Magdaleni danas sama vodi računa, naravno, uz pomoć prijatelja i porodice.

Kristina kuva, vozi, usisava, bavi se sportom i ima volju za životom.

„Izborila sam se za potpunu samostalnost. Vozim auto, radim, bavim se sportom, a sve to zahvaljujući nesebičnoj podršci moje porodice, Magdaleni, ali i mojoj volji za životom. Danas sa Magdalenom živim sama, uživam u roditeljstvu, u njenom odrastanju, u poslu koji radim, u svakom danu koji je preda mnom“, navodi Kristina.

Ono što ne mogu – mogu

Ona je i aktivstkinja u Savezu paraplegičara i kvadriplegičara Srbije, predavač na projektu „Još uvek vozim“, koji za cilj ima povećanje bezbednosti u saobraćaju za mlade.

Osim toga, Kristina je i polaznica Akademije mladih lidera pri Nacionalnoj organizaciji osoba sa invaliditetom, trenira stoni tenis za reprezentaciju Srbije, a i ambasador je jedne nemačke ortopedske kuće.

„Kada bi trebalo da vam odgovorim šta vidim kao barijeru u svom životu, ne bih znala šta bih navela… Sve ono što ne mogu, nikada me nije deprimiralo, uvek sam nalazila načine da i ono što ne mogu – mogu, možda samo na drugačiji način od uobičajenog“, ističe Kristina.

U moru svakodnevnih obaveza, naša sagovornica kaže da je jedina barijera koju čovek napravi, zapravo ona u glavi.

„Moja povreda mi je mnogo više dala nego uzela“, zaključuje Kristina.

nova.rs