300 година од оснивања Вајфертове пиваре у Панчеву – није обележено

Вест која је јуче обележила дан у Панчеву је да је изостала државна прослава великог јубилеја везаног за привреду овог града. Разлог непознат, а свакако нису ни корона, ни снег.

11. јануара 1722. године, Абрахам Кепиш предузетник тог доба из Пожуда (Братислава), добио је од Земаљске администрације из Темишвара концесију за „кување пива“ у Панчеву. Тада је то била војна насеобина са четрдесетак кућа у мочварном подручју, које су и Турци избегавали. Визионар Кепиш је имао добру процену да ће се пиво примити у таквом месту, али није могао знати да ће нека нова поколења Панчеваца бити апсолутно немарна према великом не само индустријском него и културном наслеђу.

Из времена када је Абрахам Кепиш из Пожуда стигао у Панчево

Након Кепиша власници пиваре су се смењивали све до средине XIX века када је постала власништво породице Вајферт, те су је отац и син Игнац и Георге, унапредили и модернизовали то те мере да је радила све док у време социјализма није изграђена нова. Од тада препуштена је немару, пропадању и девстирању свих врста. Један мањи део од пропадања је сачувало предузеће ТМБ Диамонд . Пре шест година покренута је и мини производња пива на знатски начин. А то је тек један мали део могућности које комплекс пружа.

Таква традиција, културно наслеђе, знамените личности и јубилеј ретко се коме укажу, а Панчевцима су се указале. Њихова реакција је једнака оној коју народ има у изреци „као према Турском гробљу“.

Поводом три века најстаријег индустријског објекта у Србији, требало је да у Панчеву буде уприличена свечаност на државном, па и међународном нивоу. Требало је да је комплекс годинама уназад у функцији. Требало је да се традиција и културна баштина чувају и негују. Требало је да комплекс буде извор зараде.  Све је то и много тога још доброга требало да буде, али није.

У комплекс познат као стара Вајферова пивара требало је годинама уназад улагати и створити културни, привредни, здравствени и туристички производ, који би био познат у свету, а посебно у подунавским и земљама немачког говорног подручја. Требало је то да буде српски „Октобер фест“ који би трајао целу годину. Благодети домаћинског управљања неведеним ресурсима осетиле би се и шире од Панчева.

Међутим све је то изостајало деценијама уназад. И онда је Панчевце одједном изненадила тристота годишњица. Ухватила их неспремне и са девастираним спомеником културе под заштитом државе. А у пар месеци, тешко да се може ишта урадити, осим на срамоту припремити. На 300-стоту годишњицу у Панчеву нема ни свечаности, ни изложбе, ни концерта, ни бројних иностраних гостију. Панчевци су преокупирани својим свакодневним обавезама, али остаје им прилика да обележе четири стотине година. Брзо ће то.

Нема ни једног рационалног разлога за такво и толико одсуство свести у погледу заштите културног добра и традиције великог значаја. Новац свакако није разлог небриге, јер га је Панчево имало и трошило на много мање вредне па и скоро безвредне потребе. Ту би негде  могао да се тражи разлог небриге за традицију. Бојимо се да је на делу једно неписано, али јако ефектно правило, по коме се ништа не ради уколико „неко“ нема лични (групни) а најчешће и противправни интерес. Да ли је то случај и са обележавањем три века традиције и мултикултуралности у Панчеву, видећемо у неко будуће време.    

Синиша Јанковић

______________________________________________________________