Bajka o zlatnom dobu na dnu Evrope

Za one koji još nisu osetili – zlatno doba Srbije je počelo i trajaće naredne četiri godine, najavio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u Azerbejdžanu.

Nije precizirao da li „život bolji nego ikada“ počinje za sve građane Srbije, te i za onih 300 radnika smederevskog Kajzena koji ovih dana rade za minimalac kod turskog investitora stiskajući se da ne idu u toalet i ne zatraže čašu vode više. Ili za hiljade onih koji džedže na birou jer su oterani iz neke od stotinu privatizacijom uništenih firmi. Ili je predsednik mislio i na sve one, a više ih je od polovine u Srbiji koji rade – ne za prosečna 422 evra – nego za minimalac, koji tek malo prelazi 200 evra. Ili na nekoliko desetina radnika Gumoplastike u Bujanovcu koji sanjaju i taj minimalac jer ih država kao većinski vlasnik plaća ispod zakonskog minimuma – od 8.000 do 15.000 dinara mesečno.

Naravno, i ovu Vučićevu najavu života boljeg nego ikada treba uzeti sa rezervom, kao i sve prethodne. Statistika koju je nedavno objavio Demostat, a Danas preneo, pokazuje da smo na dnu evropske lestvice po iznosu prosečne neto plate. U regionu su od nas lošiji jedino Albanija sa 378 i Makedonija sa 376 evra prosečne zarade mesečno. O razvijenim evropskim državama da ne govorimo. Norvežani rade mesečno za prosečnih 3.332 evra, Britanci za 1.990, Francuzi, Nemci, Finci rade za više od 2.000 evra, a komšije Hrvati za 832 evra. U BiH je prosek plata, prema podacima Demostata, 440 evra, a bolji od nas su i istočni susedi Bugari i Rumuni.

Zato je Vučićeva bajka o zlatnom dobu puna rupa, kao i sve njegove dosadašnje o boljem životu koji u Srbiju samo što nije stigao.

Tako je decembra 2013, tada kao premijer, Vučić građanima u Ripnju pred lokalne izbore u beogradskoj opštini Voždovac rekao kako „od mene imate samo jedno obećanje – da ćete već od 2014. videti i osetiti da možemo da živimo bolje, da smo napravili ozbiljne reforme“. U tom trenutku prosečna plata u Srbiji je 387 evra. Tri meseca kasnije, marta 2014. prosečna plata pala je na 374 evra, što naravno Aleksandra Vučića nije sprečilo da nastavi sa obećanjima ne obazirući se na to da je jedno već prekršio.

„Svim ljudima u Srbiji garantujem da će već na polovini mandata nove Vlade živeti bolje i da će drastično biti smanjen broj nezaposlenih, a trenutno spremamo čitav niz zakona koji će nam pomoći da stvorimo bolji ambijent za investicije“, rekao je marta te godine. Bolji uslovi za investitore svakako su stvoreni, jer su stranci pohrlili da ulažu u Srbiju, napredovali smo na Duing biznis listi, otvorila su se radna mesta, jula 2014. plata je „skočila“ na prosečnih 390 evra, ali ne i standard građana. Bila su to radna mesta za jeftinu radnu snagu.

Predsednik države je u autorskom tekstu za Politiku jula te godine, izrazio uverenje da će se „posle dve ili tri godine sprovođenja reformi u državi stvoriti uslovi da svaki građanin radom obezbedi bolji život sebi i svojoj porodici“.

Međutim, dve godine kasnije, novembra 2016, plata u Srbiji je niža nego 2013. godine. Prosečni iznos zarade u novembru 2016. bio je 372 evra, dva evra manje nego tri godine ranije kada je Vučić na predizbornom skupu u Ripnju obećao bolji život za narednu godinu. To ga, međutim, nije sprečilo da 2016. oceni kao „dobru godinu“ u kojoj Vlada Srbije „nije imala deficit“.

Onda će aprila prošle godine, otvarajući 15 kilometara obnovljene železničke pruge na deonici Vinarce – Đorđevo, još jednom ponoviti svoju čuvenu mantru „da će svi građani do kraja godine živeti bolje i da će biti povećane plate i penzije“. Obećao je da će i minimalna zarada u privatnim firmama biti povećana, a da će cela Srbija biti premrežena putevima i železničkim prugama.

Prosečna plata prebacila je tog aprila 400 evra, ovog i 420 evra, ali većina u Srbiji to nije osetila. Naročito ne oni koji rade u privatnim firmama, bilo domaćih ili stranih investitora. Ista priča se ponavlja, investicije dolaze, a vlasti ostavljaju utisak da i dalje više brinu kako da dovedu investitore i zadrže ih po, bukvalno, svaku cenu, nego što vode računa o tome kako se oni ponašaju prema svojim zaposlenima. Za Vladu i državu je bitno da stopa zaposlenosti raste, ali u kakvim uslovima će raditi i za koje plate građani Srbije za njih očigledno nije prioritet. Zato i ovu poslednju izjavu predsednika države, izrečenu pre neki dan u Bakuu da će „budemo li čuvali suficit u budžetu novca biti više nego ikada“, i da ćemo „živeti bolje nego ikada“, treba posmatrati kao ništa više do predizborno obećanje, klasični populizam kojim želi još jednom da zadivi svakog svog glasača u Srbiji, domaćina koji ga je ugostio, ali i prevashodno, čini se, samog sebe.

Danas