Bogata država, siromašni gradjani

Generička nesigurnost je glavno obeležje radnog i društvenog statusa većine radnika u Srbiji danas, ocenjuje se u istraživanju rađenom u okviru projekta UGS Nezavisnost „Ka novoj strategiji sindikata“ koji je predstavljen na skupu u Medija centru.

Otvarajući konferenciju predsednica UGS Nezavisnost Čedanka Andrić je objasnila da je ideja vodilja projekta bila da se uz pomoć stručnjaka i istraživanja stavova radnika i sindikalnog članstva obnove strateške ideje i kapaciteti Nezavisnosti za rad „u svetu u kojem svakodnevno raste prekarnost radnika, gde su radničke inicijative malobrojne a kriza radničkog pokreta očigledna“.

Prema uvodnim napomenama sociologa Zorana Stojiljkovića, „iza priča o svetu nakon pandemije, digitalizacije i robotizacije i ekoloških promena stoje različite  kalkulacije i interesi“ koje sindikati moraju „provaliti“ i odabrati varijantu koja i u Srbiji čini mogućim demokratiju i socijalnu pravdu. Dobitnu formulu Stojiljković vidi samo u razvijenoj platformi „koja uspešno uvezuje borbu za uslove rada i zarade, za dostojanstvo rada sa, za mnoge još ‘luksuznim’ borbama za kvalitet i održivost samog pristojnog života u zelenoj, cirkularnoj, digitalnoj i socijalnoj ekonomiji u demokratskom društvu“.

Nezavisnost predstavila projekat: Ka novoj strategiji sindikata – Bogata država – siromašni građani

U zajedničkoj analizi stavova radnika i sindikalaca članovi projektnog tima Srećko Mihailović i Vojislav Mihailović su ukazali da sindikati u Srbiji danas deluju „u ne baš prijateljskom okruženju“.

Istraživači su napomenuli da „u fokusu ciljeva sindikata više nisu samo interesi i prava zaposlenih, već prava i interesa svih onih koji pretenduju da budu zaposleni i da za to primaju platu“.

Istraživači smatraju i da „povratak sindikata u politiku (a ne borba za vlast što im se stalno podmeće) jeste put sindikalnog preživljavanja, u svakom političkom poretku sultanizma ili demokratske oligarhije“.

Prema nalazima istraživanja, većina radnika (6 od 10) ne veruje sindikatima. Tačnije svaki peti radnik (21%) uopšte ne veruje sindikatima, dok gotovo dve petine (38%) uglavnom ne veruje. Nasuprot tome, svaki četvrti radnik (25%), ipak, ističe da ima poverenja u sindikate.

Gotovo identičan procenat članova sindikata ističe da ima poverenja u sindikate (46%), odnosno da nema poverenja (48%). Među onima koji imaju poverenja, svega 6% u potpunosti veruje sindikatima, dok 40% uglavnom veruje, a isto stanje je preslikano i sa druge strane – svega 9% da uopšte nema poverenja u sindikate, dok 39% navodi da uglavnom nema poverenja u sindikalne organizacije. 

Među idejama za obnovu poverenja u sindikate dve su dobile najveću podršku: zastupanje prava zaposlenih kroz socijalni dijalog sa Vladom i poslodavcima (radnici 39%, članovi sindikata 50%, sindikalni rukovodioci 45%); zastupanje prava zaposlenih kroz borbu za poštovanje kolektivnih ugovora (zaposleni 16%, članovi sindikata 23%, sindikalni rukovodioci 21%). Pri tome, zabrinjava to što skoro svaki peti sindikalni rukovodilac ne zna način kako da sindikati povrate poverenje radnika  i građana.

Socijalni dijalog i kolektivno pregovaranje su veoma važni sindikalni ciljevi, prema mišljenju tri petine ispitanih radnika. Njihov značaj ne umanjuje to što su radnici, u još većem postotku, naglasili važnost zaštite radničkih prava (82%) kao sindikalnog cilja, kao i zalaganje za dostojanstveni rad i život svih koji žive od svog rada (79%), za veće plate (78%), za bolje radne uslove (76%) i za sigurnost zaposlenja (75%).

Za sindikalne funkcionere najvažnija sindikalna aktivnost je kolektivno pregovaranje (29%), a zatim slede: zalaganje za dostojanstveni rad i život (23%), zalaganje za veće plate (21%), za socijalni dijalog (18%), za radnička prava (15%), za bolje radne uslove (11%) i za sigurna radna mesta (11%).

Na rang listi najvećih sindikalnih problema, za većinu radnika (56%) „veoma veliki“ ili „veliki“ problem je upravo neefikasan socijalni dijalog i slabo kolektivno pregovaranje. S druge strane, samo 9% ispitanih sindikalnih funkcionera stavilo je na prvo mesto neefikasan socijalni dijalog i slabo kolektivno pregovaranje. Za njih, veći problemi od ovog su „pasivni radnici nezainteresovani za sindikate“ (24%), „loši međusindikalni odnosi“ (13%) i „sindikalna nemoć“ (12%).

Projektni tim

Istraživanje pokazuje veliki raskorak u stavovima radnika i sindikalnih funkcionera o savezništvu „socijalnih partnera“ – države i poslodavaca. Da je vlada na strani poslodavaca misli 10% radnika i 68% sindikalnih funkcionera, a da vlada nije na strani poslodavaca misli 53% radnika i 18% sindikalnih rukovodilaca, dok je neodlučno 37% radnika i 14% sindikalnih funkcionera. Međutim, veliki deo, gotovo trećina radnika (32%) i polovina sindikalnih funkcionera (48%) smatra da ne postoji spremnost vlade za učešće u socijalnom dijalogu; da ta spremnost vlade postoji misli tek 18% radnika i samo 10% funkcionera, dok je neodlučno 27% radnika i 30% sindikalnih funkcionera (bez odgovora 23% radnika i 12% funkcionera). 

Da li je sindikat, u vašoj firmi, učinio nešto za radnike? Na ovo pitanje ispitani radnici su birali sindikalni učinak među šest mogućih. Zaključivanje povoljnog kolektivnog ugovora je kao sindikalni učinak navelo 16 % ispitanika, dok je za 13 % uspešna zaštita radnih prava. Ispred kolektivnih ugovora našli su se: dosledno zastupanje interesa zaposlenih 28 %, nabavka jeftinijih namirnica 26 % i organizacija rekreativnih odmora 17 %. Četvrtina radnika (24%) ustvrdila je da sindikat nije ništa učinio za radnike.

Istraživači navode i rezultate istraživanja agencije Ipsos iz septembra ove godine koje je pokazalo da najveće poverenje među pet najvećih sindikalnih organizacija u Srbiji uživa Nezavisnost sa 16,2 odsto, dok je u Asocijaciju slobodnih i nezavisnih sindikata poverenje imalo 14,5 procenata ispitanika. Nešto niži procenat ispitanika iskazao je poverenje Savezu samostalnih sindikata (13,2%), dok su na začelju bili Sloga (10,8%) i Konfederacija sindikata (8,3%).     

Stav da „sindikat ne treba da se meša u politiku”, za radnike i članove sindikata, pre svega, znači da ne žele da prave svoju stranku, ocenjuju istraživači Mihailovići. 

Da direktno učešće sindikata u političkoj sferi nije dobra ideja smatra polovima radnika (47%) i članova sindikata (51%), kao i gotovo dve trećine sindikalnih rukovodilaca (64%). Nasuprot tome, stav da „sindikat treba da sarađuje sa partijama koje štite interese radnika“ podržava takođe blizu polovine radnika (46%) i članova sindikata (57%), kao i skoro dve trećine sindikalnih rukovodilaca (64%). Ovakav nalaz se može učiniti konfuznim, ali istraživači smatraju da on zapravo navodi na zaključak da sve tri grupacije veruju da sindikati ne treba neposredno da se bave politikom, ali treba da imaju jak politički uticaj kroz saradnju sa istinskim partnerima unutar političke sfere.

Takvu konstataciju potpomaže i činjenica da stav da „sindikat treba da bude opozicija svakoj vlasti“ podržava samo oko četvrtine radnika (27%) i članova sindikata (24%). Nasuprot tome, više od polovine sindikalnog rukovodstva je saglasno sa pomenutim stavom (59%), što se čini kao antisistemski stav koji je, kako ocenjuju istraživači, verovatno posledica izneverenih očekivanja koja su sindikati imali od svojih „partnera“ iz političke sfere u prethodnom periodu.

U tekstu „Skice za socijalni portret Srbije“, takođe pisanom za potrebe projekta „Ka novoj strategiji sindikata“, koautori ekonomista Mihail Arandarenko i sociolog Zoran Stojiljković zastupaju tezu da je današnja Srbija „selektivno slaba ‘lukava’ država, partokratska tvorevina zarobljena u mreže klijentelizma i političke korupcije“, i da Srbijom danas „upravlja demokratski deficitaran, hibridni režim“.

Učesnici konferencije

– Samo na prvi pogled paradoksalno, ta država je bogata, mada njeni građani, pa i direktni uposlenici, u velikoj većini, to nisu. Ključne karakteristike su, danas, populistička vladavina sa promenljivim (neoliberalnim, narodnjačkim, nacionalističkim) akcentima i cezaristički poredak sa kvarenjem vrlina, moralnim kolapsom i  politizacijom kriminala. Na političko-kulturnoj ravni, radi se o društvu konfuzije i anomije i apatije, bez šireg konsenzusa…

Profesori Arandarenko i Stojiljković navode da je na globalnom planu, Srbija danas „zemlja višeg srednjeg nivoa razvijenosti“, odnosno da je 2020. godine prema statistici Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, ona zauzimala 92. mesto na listi zemalja po veličini bruto društvenog proizvoda (BDP) po stanovniku, izraženom prema paritetu kupovne moći. Međutim, u evropskim razmerama, Srbija spada u najsiromašnije i najmanje razvijene. Otežavajuća je i činjenica da je Srbija izvan Evropske unije, „sa neizvesnim izgledima punog pridruživanja“.

Dvojica autora ukazuju da postoje brojni faktori koji objašnjavaju ovakvu putanju Srbije, a da je „na prvom mestu fenomen ‘zarobljene države’, u kojoj su javne institucije pod kontrolom i uticajem krugova koji se, uglavnom, rukovode kratkoročnim interesima“.

Profesor Božo Drašković u tekstu pod naslovom „Rezultati i posledice tranzicije“ piše da je neodrživa doktrina po kojoj će slobodno, „ničim ne sputano tržište, samo po sebi rešiti sve razvojne, ekonomske i socijalne probleme u većini zemlja u tranziciji“. On navodi da se skoro tridesetogodišnja društvena i ekonomska reforma pokazala ekonomski i socijalno neefikasnom, „a jedini nivo efikasnosti je imala u preraspodeli bogatstva sa njegovom dugoročno neodrživom koncetracijom“.

Profesor Drašković zaključuje da postoji dovoljno stručnih dokaza „da je neophodno: odustati od sprovođenja strategije dalje rasprodaje državnih, javnih i prirodnih dobara“, kao i da treba „preispitati i korigovati postojeći nivo ekonomske liberalizacije i deregulacije; razraditi i primeniti moguće aspekte modela socijalno-tržišne privrede sa participacijom zaposlenih“.

Iako ocenjuje da „povratak na prethodni pred tranzicioni socijalistički ekonomski sistem ne bi bio moguć bez teških društvenih lomova i posledica“, Drašković primećuje da „istorija verovatno nije završila i sa mogućnostima teških socijalnih zbivanja u svetu“, naročito ukoliko se nastave trendovi bogaćenja malobrojnih i siromašenja mnogobrojnih slojeva društva.

Na današnjem skupu najavljeno je skorije objavljivanje publikacije sa rezultatima projekta čiju realizaciju je podržao Međunarodni centar Ulof Palme. Za potrebe projekta, pored istraživanja stavova radnika i sindikalnog članstva, urađeni su i dubinski intervjui sa deset stručnjaka različitih profesija (autor Svetozar Raković). Pored pomenutih autorskih tekstova Stojiljkovića, Arandarenka i Draškovića, biće objavljeni i tekstovi Marije Martinić, Čedanke Andrić, Zorana Ristića, Dragice Mišljenović i Slađane Kiković.

Izvor: UGS Nezavisnost Foto: Medija centar

________________________________________________________________________