Crna berza rada prkosi državi

Ko se još seća posebnih sudova za radne sporove, tačnije sudova udruženog rada uvedenih u pravosudni sistem bivše SFRJ 1974. godine? Da li je sa njihovim gašenjem u krvavom raspadu zajedničke države u Srbiji prestala potreba za specijalizovanim sudovima nadležnim za sporove u vezi radnog odnosa, plate, prekovremenog rada, zaštite na radu i drugih sporova iz sveta rada? To su pitanja kojim je portal Nezavisnost.org započeo članak o neefikasnim merama i mehanizmima za suzbijanje sive ekonomije, posebno “rada na crno” u Srbiji.     

Predsednica Nezavisnosti Čedanka Andrić podseća da je taj sindikat još 2011. godine inicirao uvođenje sudova rada koji postoje i u nekim zemljama Evropske unije, ali da to nikada nije naišlo na podršku nijednog od ministarstava nadležnih za rad i pravosuđe.

– Sada smo tu gde smo – već nekoliko godina nas Međunarodna konfederacija sindikata u svom Indeksu globalnih prava ocenjuje kao zemlju u kojoj se sitematski krše radnička prava. A ja bih dodala i bez odgovarajuće sankcije za one koji to rade – naglašava predsednica UGS Nezavisnost.     

Redakcija regionalnog portala Jugpress.com. je u anketi sa građanima Leskovca saznala, između ostalog, saznala za “novi izum leskovačkih poslodavaca”: angažuju radnike, legalno ih prijave, isplaćuju dogovorene zarade i odgovarajuće poreze i doprinose. Onda ih poslodavac “nakon dva meseca odjavi… oni i dalje primaju platu, ali im se ne uplaćuju doprinosi”. Radnici to ne znaju, sve dok ne odu kod lekara ili im  istekne ugovor o radu pa se prijave službi za zapošljavanje da bi ostvarili pravo novčanu nadoknadu za nezaposlene. Tada im saopšte da oni, zapravo, nisu bili osigurani, već su “radili na crno”.

Prema Zakonu o radu, radnika koga je inspektor zatekao da radi na crno poslodavac mora da prijavi u roku od tri dana. Predviđene kazne za preduzeća koja izbegavaju da plate poreze i doprinose kreću se od 800.000 do dva miliona dinara, za rukovodioce od 100.000 do 150.000, a za preduzetnike od 300.000 do 500.000 dinara.

Obaveza o pomenutom trodnevnom roku sa navedenim zaprećenim novčanim sankcijama kaznama uvedena je izmenama Zakona o radu krajem 2017. u vreme kada je statistika ukazivala da u Srbiji svaki četvrti zaposleni radi na crno, čak i u tzv. fantomskim firmama koje ni same nisu registrovane. Više od 630.000 ljudi u Srbiji radilo je bez ugovora, a 220.000 zaposlenih nije imalo zdravstveno osiguranje. Koliko je danas takvih, to niko ne zna, ali se procenjuje da su brojke i dalje visoke. Smatra se da je najviše takvih radnika u ugostiteljstvu, trgovini, građevinarstvu, proizvodnji tekstila, kože i obuće, prehrambenoj proizvodnji… Bezobzirni poslodavci se nisu uplašili i nastavili su po starom angažujući ljude da za njih rade ne samo za bedne plate, već i bez ikakvih radnih prava. Takođe, državni budžet ostaje uskraćen za poreze iz radnog odnosa. Da je reč o velikim gubicima lako je pretpostaviti kada se uzme u obzir razlika između prosečne bruto zarade u novembru 2021. (95.312 dinara) i prosečne neto zarade bez poreza i doprinosa (69.136 dinara).

Pravni stručnjaci koji su ovim povodom govorili za portal Nezavisnost.org kažu da pomenuti poslodavački “marifetluk” zapravo nije leskovački izum, niti je nov kako to misle ondašnji prevareni radnici. Naprotiv, takva nezakonita praksa poodavno se odomaćila širom Srbije.

Mario Reljanović, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union je rekao da je isplata zarada u gotovini bez uplate poreza i doprinosa i dalje česta. U analizi koju je prošle godine radio za Međunarodnu organizaciju rada Reljanović je takvu praksu naveo kao jedan od uobičajenih načina angažovanju radnika.

– U praksi, ima radnika koji odmah na početku angažmana svesno pristaju da budu uskraćeni za poreze i doprinose, kao i onih kojima poslodavac stalno obećava da će tu obavezu ispuniti u stilu ‘evo, samo što nije’, ali to veoma retko i uradi. Međutim, veoma često su radnici žrtve prevare jer na početku radnog angažmana budu legalno prijavljeni da bi uskoro bili odjavljeni sa osiguranja a da toga nisu svesni – naveo je Reljanović.

Dodao je da poslodavci koji grubo krše zakonske propise i radna prava s takvom praksom nastavljaju i nakon što budu otkriveni, čak i više puta. Inspekcija rada utvrdi prekršaj i naloži poslodavcu da osigura radnika, ovaj to uradi po nalogu a onda kasnije istog zaposlenog ponovo skine sa osiguranja.

– Naime, poslodavac izračuna da mu se i u slučaju sudskog spora više isplati da plati novčanu kaznu i nastavi sa kršenjem propisa nego da zaposlenom omogući legalan radni status – objašnjava Reljanović.

Slađana Kiković, šefica Odeljenja za zakonodavnu regulativu i pravnu pomoć UGS Nezavisnost takođe potvrđuje da je rad na crno i dalje veoma veliki problem srpske ekonomije, iako poslodavac prilikom isplate zarade putem tekućih računa ili na blagajni preduzeća ne može da izbegne uplatu poreza i doprinosa.

– Ta pojava nije nepoznata, nezavisno od toga da li je radni odnos na određeno ili neodređeno vreme. Tome pribegavaju i neka javna komunalna preduzeća, što znači da to radi i država kao poslodavac, koja je, inače, najviše kriva i odgovorna za sivu ekonomiju – kazala je Kiković.

Objasnila je da izbegavanje uplate poreza i doprinosa treba prijaviti poreskim organima koji vrlo brzo reaguju, jer ukoliko se prijavi inspekciji rada ona neće da reaguje dok se slučaj prvo ne utuži. A takvi sudski postupci, navodi Keković, traju do tri godine, s tim što radnik ukoliko dobije spor mora zatim da pokrene i postupak izvršenja.

Profesor Reljanović podseća da je predviđena i krivična odgovornost poslodavca koji krši zakon, ali da su u sudskoj praksi to veoma retki postupci. Krivičnim zakonikom u članu 163 propisana je povreda prava po osnovu rada i prava iz socijalnog osiguranja: “Ko se svesno ne pridržava zakona ili drugih propisa, kolektivnih ugovora i drugih opštih akata o pravima po osnovu rada i o posebnoj zaštiti na radu omladine, žena i invalida ili o pravima iz socijalnog osiguranja i time drugom uskrati ili ograniči pravo koje mu pripada, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine”.

Reljanović smatra da je pomenuto krivično delo definisano previše uopšteno što delom može uticati na “oštrinu” tužilaštva u podizanju optužnica, ali i suda prilikom odmeravanja odgovornosti i izricanja blažih novčanih sankcija. Približno trećina takvih postupaka zastari, a veliki broj se okonča opomenom ili izricanjem novčane kazne koja je, po pravilu, ispod minimalnog iznosa koji je zaprećen zakonom.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u poslednjih deset godina (2011-2020.) ukupno su podnete 1.804 prijave krivičnih dela protiv prava po osnovu rada, a najmanje 2020. kada ih je evidentirano samo 128 od kojih su odbačene čak 103. Stručnjaci smatraju da se broj oštećenih radnika koji se odvaže da prijave svoje nesavesne poslodavce iz godine u godinu smanjuje zbog straha od gubitka kakve takve egzistencije, ali i usled nepoverenja u efikasnost nadležnih institucija, posebno tužilaštva i sudstva. 

Tokom analizirane decenije, na osnovu pristiglih prijava, tužilaštvo je podiglo ukupno 568 optužnica za krivična dela protiv prava po osnovu rada. Najmanje takvih optužnica protiv poslodavaca “aktivirano” je u pretprošloj godini – tek 20. 

U pomenutom razdoblju od pune decenije sudovi su doneli ukupno 298 presuda u krivičnim postupcima za dela protiv prava po osnovu rada: Osuđenim poslodavcima izricane su novčane kazne – pretežno znatno niže od iznosa propisanih Krivičnim zakonikom. Portal Nezavisnost.org nije saznao ni za jednu zatvorsku sankciju. 

Izvor: Nezavisnost.org

________________________________________________________________________