Ekonomski zakoni su prirodni zakoni – o BDP-u je reč

Piše: Milić Popović

Od 2008. do 2018. godine  Srbija je imala najnižu stopu rasta bruto društvenog proizvoda medju zemljama u regionu. Šta mislite zbog čega?

Jedan od  najvažnijih faktora koji utiču na rast BDP i na rast životnog standarda  je povećanje izvoza.

Kada neka zemlja hoće da poveća izvoz, ona onda pomeri malo devizni kurs u korist deviza, čime stimuliše izvoznike da povećavaju izvoz. Da bi izvoznici povećali izvoz, moraju da povećaju proizvodnju što automatski dovodi do povećanja broja radnih mesta. Za povećanje proizvodnje potrebna su razna materijalna sredstva, što automatski stvara uslove za povećanje proizvodnje i usluga kod pratećih delatnosti. Pored materijalnih sredstava povećava se potreba za znanjem čime se stvaraju uslovi za aktivno angažovanje nauke. Jednostavno rečeno: nema harmoničnog razvoja zemlje bez konstantnog povećavanja izvoza.

Politika deviznog kursa koja se vodi od 2005. godine, do danas  je suprotna uslovima koji omogućavaju razvoj domaće proizvodnje, a pogotovo iz domaćih resursa.

Od 2005. do 2008. godine, disparitet rasta deviznog kursa i cena na malo bio je 28,82% u korist deviznog kursa, što znači da su cene na malo za toliko više porasle u odnosu na kurs € to jest  uvozni proizvodi su za toliko postali jeftiniji.

Od 2008. do aprila 2018. godine, dinar je ojačao za dodatnih 51,7%  što za period od 2005. do aprila 2018. iznosi 80,52%.

Funkcionisanje ovakve devizne politike je bilo moguće dodatnim zaduživanjem države, prodajom društvenog kapitala i crpljenjem sredstava od domaćih proizvodjača, kako onih izvozno orijentisanih, tako i onih koji su proizvodili za  domaće tržište, jer zbog otvorenog tržišta i nerealnog kursa  nisu mogli da prodaju svoje proizvode po ekonomskim cenama.  

Da bi stanje bilo još gore, u medijima se konstantno  stvarao privid da je politika stabilnog kursa u funkciji zaštite interesa gradjana.

Zadržavanjem nerealnog deviznog kursa i stimulativnim otvaranjem novih radnih mesta, preko stranih investitora i krupnih domaćih investitora, mali i srednji proizvodjači su prepušteni sebi samima da se u neravnopravnim uslovima bore sa domaćim i stranim  povlašćenim krupnim kapitalom.

Najveće posledice ovakve politike trpi poljoprivreda jer je kod nje učešće domaćih resursa najveće. Ako tome dodamo da su cene najznačajnijih proizvoda iz uvoza, goriva i sredstava za zaštitu, računato u € medju najvišiom u regionu, onda je slika o konkurentnosti  naše poljoprivrede kompletna.

Subvencionisanje stranih investitora se vrši na teret domaćih poreskih obveznika, tako da ispada da siromašna Srbija guši domaću proizvodnju, a stranu stimuliše. Niko nema ništa protiv stranih investitora, ali da investiraju i posluju pod istim uslovima kao i domaći privredni subjekti.

Da nevolja bude još veća, institucije koje bi trebalo da zastupaju interese privrednika kod sistema vlasti, a to su Zadružni savez i PK Srbije su pod jakom kontrolom vlasti, tako da slobodno možemo da kažemo da ove institucije služe interesima vladajućeg sistema, a ne interesima svojih članova.

Sektor malih i srednjih privrednih društava i preduzetnika učestvuje u stvaranju BDP sa oko 60% i zapošljava preko 1.000.000 radnika, a nema svoje mesto u  društvenim institucijama, izuzev kao statistička kategorija. Ako ovome dodamo i činjenicu da se ovaj sektor razvio svojim sredstvima uz simbolično učešće države, onda nije teško zaključiti da bi se ovaj sektor mnogo brže razvijao kada bi privredni ambijent bio ravnopravniji.

Ekonomski zakoni su prirodni zakoni. Nepoštovanjem prirodnih zakona ne mogu se izbeći posledice. Što je nepoštovanje prirodnih zakona duže to će i posledice  biti teže.

________________________________________________________