Eksploatacija šljunka

Preduzeća koja se u Srbiji bave eksploatacijom šljunka i peska duguju državi preko pet miliona evra zbog neplaćanja odgovarajuće naknade, pokazuju podaci Republičke direkcije za vode, u koje nisu uračunata dugovanja za Vojvodinu.

Od ukupno 370 dužnika, zaključno sa 14. julom 2014. godine, više od dve trećine navedenog iznosa otpada na tek 13 preduzeća koja pojedinačno duguju 100.000 evra ili više. Većina dugovanja nastala su u ranijim godinama, a na njih su kasnije obračunavane kamate.

Istraživanje Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) pokazuje da će značajan deo ovih iznosa teško biti naplaćen u skorije vreme s obzirom da se najveći dužnici uglavnom nalaze u lošem stanju – u stečaju su, restrukturiranju ili su ugašeni.

Među preduzećima koja svoje obaveze ne izmiruju redovno nalaze se i državna preduzeća. Neki od najvećih dužnika su međusobno povezani, što znači da su ukupni dugovi određenih grupa povezanih preduzeća zapravo veći nego se čini na prvi pogled.

Iako već godinama ne uspevaju prikupiti prihode, iz Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine, pod čijom je nadležnošću Direkcija za vode, navode da ipak očekuju naplatu

– Imajući u vidu da je cilj stečaja najpovoljnije namirenje poverilaca svakako je kod tih obveznika moguća (…) naplata duga (…) iz prodate imovine stečajnog dužnika ili u skladu sa planom reorganizacije – stoji u pismenom odgovoru Ministarstva CINS-u.

Međutim, sagovornici CINS-a koji dobro poznaju ovu oblast kažu da država mnogo više novca gubi nelegalnom eksploatacijom.

Da bi preduzeće dobilo saglasnost za eksploataciju mora da ispuni niz uslova, poput izrade projekta eksploatacije, dobijanja mišljenja Hidrometeorološkog zavoda i nadležnog vodoprivrednog preduzeća (Srbijavode,Beogradvode ili Vode Vojvodine) itd.

Saglasnost se dobija najduže na dve godine, a njom su određeni lokacija i dozvoljena količina materijala za iskopavanje. Oni koji dobiju saglasnost moraju da plaćaju naknadu koja se obračunava upravo na osnovu izvađene količine šljunka i peska.

Visina naknade određuje se svake godine. Za 2014. godinu, po kubnom metru izvađenog materijala, iznosila je: 57,21 dinara za eksploataciju iz korita vodotoka, 71,51 dinara sa zemljišta ugroženog erozijom i 111,56 dinara sa poljoprivrednog zemljišta.

Prihode od naknada prikuplja Republička direkcija za vode – osim za Vojvodinu gde to čine službe Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo.

Prema podacima Direkcije za vode, zaključno sa 14. julom 2014. godine, najveći dužnik je preduzeće Ivan Milutinović-PIM, koje je većinski u društvenom vlasništvu. Njihov dug na taj datum iznosio je 1.162.842 evra.

Još dva preduzeća članice PIM grupe – Bagerovanje i vodni transport i Vodni transport – dužni su zajedno još 1.094.006 evra. Međutim, oba preduzeća su ugašena još 2010. godine.

Nekada privredni gigant, Ivan Milutinović-PIM se u poslednje vreme nalazi u ozbiljnim problemima. Početkom godine suočili su se sa plenidbom imovine, a trenutno se nalaze u prethodnom stečajnom postupku jer, kako kažu, kroz reorganizaciju nastoje sačuvati preduzeće od propadanja.

Miodrag Milojević, generalni direktor PIM-a, kaže da sva dugovanja, uključujući i ona za šljunak i pesak, planiraju izmiriti tako što bi ih kroz reorganizaciju pretvorili u akcije. Dodaje da to verovatno i nije pošteno rešenje, ali je jedino moguće.

Iako PIM i dalje radi – učestvovao je u gradnji mosta Zemun-Borča preko Dunava – Milojević kaže da im prioritet nije bio izmirenje dugova već opstanak preduzeća i isplata zarada zaposlenima. Dodaje da su institucijama prijavili svaki kubik izvađenog peska i šljunka.

Ipak, CINS je otkrio i jedan slučaj u kome se terete za eksploataciju mimo propisa. Vodoprivredna inspekcija Beograda podnela je u avgustu 2012. godine prijavu za privredni prestup protiv PIM-a jer su, kako se u prijavi navodi, bez saglasnosti vršili eksploataciju iz Dunava, kod Velikog ratnog ostrva, od 24. juna do 03. jula te godine.

Postupak protiv PIM-a je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu a presuda je donesena u aprilu 2014. godine. Preduzeće je osuđeno na kaznu od 300.000 dinara, a tadašnji direktor Nikica Radoman, kao odgovorno lice na 35.000 dinara. U toku je žalbeni proces pred Privrednim apelacionim sudom.

Tokom sudskog procesa, Radoman je priznao da nisu imali saglasnost ali su krenuli sa eksploatacijom jer su zahtev za njeno dobijanje podneli osam meseci pre toga. Kako je rekao, saglasnost nisu dobili „jer je u tom postupku uključeno nekoliko institucija koje imaju suprotstavljena mišljenja.“

Prema Zakonu o vodama iz 2010. godine, za područje Beograda saglasnost daju službe gradske uprave, za Vojvodinu – Pokrajinski sekretarijat, dok je za ostatak Srbije nadležna Direkcija za vode. Na isti način raspoređeni su i vodni inspektori – u Beogradu i Vojvodini ih po dvoje kontroliše ovu oblast, dok Direkcija ima 19 inspektora.

Inspektori kažu da proces dobijanja saglasnosti može trajati i duže od godinu dana ali da zabranjuju rad onima koji šljunak i pesak vade bez nje. Ipak, objašnjavaju da postoji i tolerancija, u zavisnosti od toga koliko je izvesno hoće li preduzeće dobiti saglasnost i da li je to preduzeće već kršilo propise.

Ukoliko otkriju nelegalnu eksploataciju, inspektori preduzeću nalažu da prijavi iskopane količine radi obračunavanja naknade. Međutim, sami nemaju načina da utvrde koliko je materijala stvarno izvađeno, osim kroz ono što preduzeća navedu u svojim knjigama.

„Oni izdaju (dozvole) na jedne količine a ko zna koje se količine stvarno vade. (…) Pretpostavka je da se mnogo više vadi nego što je pokriveno dozvolama“, kaže Miodrag Jovanović, penzionisani profesor Građevinskog fakulteta u Beogradu. Prema njegovim rečima mora postojati kontrola nad eksploatacijom.

Međutim, Branislav Đorđević, član Akademije inženjerskih nauka Srbije i međunarodno priznati stručnjak iz oblasti upravljanja vodama, kaže da institucije, pre svega inspekcije, nisu dovoljno osposobljene da deluju operativno protiv nelegalne eksploatacije. Dodaje da je u ovoj oblasti raširena i korupcija.

Sami inspektori kažu da imaju ograničenja u radu. Navode da moraju zateći nekoga da krši propise kako bi mogli izreći kazne, dok Zakon o vodama ne reguliše situacije kada fizička lica vrše iskopavanja, pa ih samim tim ne mogu ni sankcionisati.

Ipak, Ljiljana Anđelić, načelnica Odeljenja vodne inspekcije Direkcije za vode, kaže da je stanje na terenu pod kontrolom. Dodaje da je eksploatacija manje profitabilan posao nego ranije i da je potražnja za šljunkom i peskom manja zbog problema u građevinskoj industriji.

Obilazeći mesta sa kojih se šljunak i pesak eksploatišu širom Srbije, novinari CINS-a su razgovarali sa ribočuvarima, ekolozima, meštanima i lokalnim funkcionerima koji su uglavnom navodili da im nekontrolisana eksploatacija i dalje pravi probleme.

Novinari su se i sami uverili da se mesta sa kojih su pesak i šljunak vađeni često pretvaraju u divlje deponije i da se teren posle eksploatacije retko sanira. Osim toga, na području Kruševca, Obrenovca i Loznice eksploatacija šljunka i peska pogoršala je efekte poplava ili oštetila nasipe.

Takođe, primeri otkrivene nelegalne eksploatacije i količine izvađenog materijala pokazuju da se ovaj posao ipak isplati onima koji to čine mimo propisa.

Kada otkriju nepravilnosti, inspektori preduzećima zabranjuju eksploataciju i protiv njih podnose prijavu za privredni prestup, ali i prekršajnu prijavu – ako ne postupe po nalogu i ne dostave tražene informacije. Moguća je i krivična prijava ako npr. dođe do oštećenja nasipa ili mosta.

Inspektori Direkcije za vode i Pokrajinskog sekretarijata iz Vojvodine kažu da je izvršenje krivičnog dela teško dokazati na sudu, zbog čega se uglavnom i odlučuju samo na podnošenje prijava za privredni prestup. Međutim, navode da sudovi sporo rešavaju po njihovim prijavama i izriču niske kazne, što im umanjuje efikasnost.

Na primer, inspektori Direkcije za vode su u 2011. godini podneli 90 prekršajnih i četiri prijave za privredni prestup. Te godine rešen je jedan privredni prestup i samo devet prekršaja za koje su kazne iznosile između 10.000 i 30.000 dinara.

Tokom intervjua u Direkciji za vode, Ljiljana Anđelić je novinaru CINS-a pokazala dokument koji je dobila dan ranije i kojim Privredni sud u Beogradu obustavlja postupak po prijavi koju su inspektori protiv preduzeća Inter-export podneli još 2008. godine.

Njene kolege iz Vojvodine imale su više uspeha ali su na pravosnažnu presudu čekali gotovo pet godina – nelegalnu eksploataciju na Savi su otkrili u septembru 2009. godine, a Privredni sud u Beogradu doneo je osuđujuću presudu tek u aprilu 2014. godine. Nju je Apelacioni sud potvrdio tri meseca kasnije.

Međutim, Inter-export se nalazi u stečaju, zbog čega ga sud, pozivajući se na Zakon o privrednim prestupima, nije osudio na novčanu kaznu, već samo na izmirenje sudskih troškova od 10.000 dinara. Tadašnji direktor preduzeća osuđen je na 30.000 dinara kazne, što je ispod zakonskog minimuma. Sud je u presudi naveo da će se ublaženom kaznom ipak „ostvariti zakonska svrha izricanja sankcije, te da će se okrivljeni ubuduće kloniti vršenja privrednih prestupa“.

Prema podacima Direkcije za vode, Inter-export je treći najveći pojedinačni dužnik za eksploataciju šljunka i peska, sa dugom od 255.824 evra. Još dva dužnika povezana su sa ovim preduzećem: Supper Slap sa dugom od 49.743 evra i SP Kapital Plus sa neplaćenih 3.109 evra.

Pre stečaja, vlasnik Inter-exporta bio je Slaviša Purić koji je sa saradnicima i članovima porodice upravljao većim brojem preduzeća u Srbiji. Oni su više puta privođeni i protiv njih se vodilo više sudskih postupaka po različitim osnovima – od nepoštovanja računovodstvenih procedura i preprodaja nafte do nelegalne eksploatacije šljunka i peska.

Inter-export je u novembru 2008. godine osnovao preduzeće SP Kapital Plus, a vlasništvo je samo mesec dana kasnije prebačeno na kompaniju registrovanu u of-šor zoni Delaver u SAD-u. Slavišina supruga Svetlana bila je direktorka u Kapital Plusu, dok je njihov sin Stevan bio osnivač preduzeća Supper Slap nad kojim je 2012. godine pokrenut prethodni stečajni postupak.

Poslednji put Slaviša Purić je priveden u julu 2014. godine, zajedno sa suprugom i Ljiljanom Jokić, trenutnom direktorkom SP Kapitala. Prema saopštenju MUP-a, oni se sumnjiče da su kao rukovodioci ovog preduzeća iz Save i Dunava bez saglasnosti izvukli oko 64.000 kubnih metara šljunka i oko 12.000 kubnih metara peska.

– Deo eksploatisanog i prodatog šljunka i peska evidentirali su u poslovnoj dokumentaciji, a istovremeno su neutvrđenu količinu eksploatisali i prodali bez dokumentacije. Na taj način su, sebi i Privrednom društvu, pribavili oko 56.600.000 dinara“ (blizu pola miliona evra) – navodi se u saopštenju MUP-a.

Inspekcije su u proteklim godinama više puta pronašle da SP Kapital plus vrši nelegalnu eksploataciju. U februaru 2014. godine, inspektori iz Vojvodine su otkrili da je ovo preduzeće plovnim bagerom iz Dunava vadilo rečne nanose iako nije imalo potrebne papire.

Istog meseca, njihove kolege iz Beograda su dva puta u deset dana zatekli ovo preduzeće u nelegalnoj eksploataciji zbog čega su podneli prekršajnu prijavu. Inspektori su konstatovali da je SP Kapital vršio eksploataciju i deponovanje materijala na desnoj obali Save, kod sela Zabrežje pored Obrenovca, „na udaljenosti oko 5-10 metara od nebranjene nožice desnoobalnog savskog nasipa“. Bagerista je inspektorima naveo da je za tri dana rada izvadio 1.125 metara kubnih.

Nešto ranije, u januaru 2014. godine, apelacioni sud je potvrdio presudu Prekršajnog suda u Beogradu, kojom je SP Kapital kažnjen sa milion dinara, a njegova direktorka Ljiljana Jokić sa 60.000 dinara, zbog nepribavljanja saglasnosti i neplaćanja naknade za eksploataciju koju su inspektori otkrili u 2012. godini.

Ratko Ristić, profesor Šumarskog fakulteta u Beogradu kaže da inspektori treba da imaju još veća ovlašćenja ali i zaštitu države, kao i da bi kaznena politika za nelegalnu eksploataciju morala biti oštrija, čime bi bila „najbolji faktor odvraćanja onih koji to rade.

Ristić dodaje da bi ostvarivanjem prihoda kroz potpunu kontrolu eksploatacije šljunka i peska država ostvarila značajna budžetska sredstva, koja bi po njemu trebalo da budu usmerena ka poboljšanjima zaštite od poplava.