Jahači magle

Beogradski Medija centar objavio je odgovor Mijata Lakićevića, ekonomskog novinara i publiciste, Miladinu Kovačeviću direktoru Republičkog zavoda za statistiku. Tekst prenopsimo u celosti:

Možda je vreme da se dr Miladin Kovačević za trenutak zamisli. Jer, kako sam kaže, toliki ekonomisti (i ekonomski novinari) na jednoj strani, a on sam na drugoj. Neću da kažem da u matematici ima mesta za demokratiju, nego da nije valjda da su svi oni (tj. mi) „politički ostrašćeni” a jedino on politički neiskvaren i nevin kao beba. I drugo, neće biti ni da je bruto domaći proizvod toliko komplikovan da samo jedan čovek zna da ga izračuna. U nedavnoj polemici, koju je sa g. Kovačevićem vodio na stranicama Novog magazina, profesor Ljubomir Madžar (na koga se i ja u svom pređašnjem tekstu pozivam) sve pokušaje metodoloških mistifikacija ubedljivo je razobličio.

U stvari, problem uopšte i nije u metodologiji, nego u – manipulaciji. Sledstveno tome, moje primedbe se zapravo i ne odnose na Zavod za statistiku i njegov obračun BDP-a. Otud mi je malo nejasno zašto se g. Kovačević uopšte javlja kada njega niko nije dirao, još manje optuživao za bilo kakvu „zaveru”, od koje se on sad, kao, brani.

Ono što sam napisao – i što direktor RZS i ne pokušava da demantuje – jesta da podaci o visini bruto domaćeg proizvoda – iako „knjigovodstveno” tačni – ne odgovaraju stvarnosti, tj. ne daju pravu sliku onoga što je zaista dobijeno, da tako kažem, na terenu. I to dvostruko.

Prvo, kada je reč o iskazivanju BDP-a u evrima – a što političari na vlasti, Siniša Mali i Aleksandar Vučić pre svega, isključivo koriste – zato što se tada u BDP uračunava i inflacija. Zbog toga BDP u evrima poslednjih nekoliko godina raste po 10-15 odsto što je čisto računski tačno ali, kao što sam i napisao, nema veze sa istinom. Inače bi po rastu BDP-a Srbija bila svetski šampion čemu, nažalost, nije ni blizu. Indikativno je da ovu „računsku malverzaciju” g. Kovačević u svom članku ne pominje iz čega zaključujem da se sa mnom slaže, što mi je, razume se, drago.

Drugo, kada je reč o „naduvavanju“ BDP-a izraženog u dinarima, najbolje će se suština videti na jednom „plastičnom” mada zapravo sasvim realnom, tj. iz života, primeru. Sećate se, dragi čitaoci, a i vi dragi g. Kovačeviću, autoputa Ub – Lajkovac. Posle samo godinu dana, on je toliko propao da je praktično morao ponovo da se gradi. Da li je prvi put njegova puna cena (prema projektu) ušla u BDP? Jeste. A kada je drugi put napravljen taj isti autoput, da li je njegova vrednost ponovo ušla u vrednost BDP-a? Jeste, naravno. Dakle, nasuprot onoj reklami „platiš jedan dobiješ dva”, mi smo platili dva puta a dobili jedan isti autoput. Ovo je drastičan primer (mada nije jedini takav) koji ilustruje, blago rečeno, neefikasnost javnih investicija u Srbiji.

Evo još jednog primera. Iz razgovora sa čelnicima međunarodnih banaka saznao sam da oni kada finansiraju infrastrukturne objekte u Srbiji angažuju svoje stručnjake da procene vrednost radova. Zašto? Zato da bi tačno znali koliko para treba da daju. Posledica – kilometar pruge kreditirane iz tog izvora košta znatno manje nego kada se ona finansira iz zajma kojeg daju, recimo, Kinezi. Ne treba biti doktor nauka pa razumeti da građani Srbije ni u ovom slučaju ne dobijaju adekvatnu (u izvesnom smislu mogli bi da kažemo tržišnu) vrednost za novac koji su potrošili. I da će ta razlika otići u nečije (a čije ako ne vlasti i vlastima bliskih privrednika) privatne džepove.

Zanimljivo je da g. Kovačeviću to izgleda ne smeta. Jer, kaže da je svojim tekstom šaljem „poruku” da bi „Srbija trebalo da odustane od projekta Ekspo zato što postoji rizik i mogućnost korupcije”.

Najpre, bilo bi dobro kada bi g. Kovačević rekao šta je tačno Ekspo? I koliko će to da košta, i kakva se, makar okvirno, zarada očekuje. Jer, pre samo šest meseci, kada je Srbija dobila organizaciju, ova priredba je obuhvatala, manjeviše, jednu beogradsku opštinu (Surčin) i izgradnju objekata sa Ekspom makar posredno povezanih. Sada je u Ekspo ugurana praktično cela Srbija i sve što će se u njoj u naredne tri godine graditi – od puteva i pruga, preko naučno-tehnoloških parkova, do banja, bolnica i dečijih vrtića. A cena se kretala od 12 milijardi evra u avgustu 2023, preko 15 milijardi u decembru, do 18 milijardi evra što je suma koju je izneo Aleksandar Vučić u subotu, 20. januara 2024. godine. „Kad je bal – nek je maskenbal”.

Nigde nisam napisao – to je lako proveriti – da od Ekspa treba odustati. Ali jesam, priznajem, izražavao određene rezerve prema načinu na koji se odlučuje o krupnim društvenim stvarima i postavio neka pitanja, praktično ista ona na koja sam odgovore zatražio i od g. Kovačevića. Ali, umesto odgovora stižu diskvalifikacije (da sam „politički motivisan“) i denuncijacije (protiv sam razvoja Srbije, takoreći – izdajnik). A umesto razjašnjenja – diže se još veća prašina i pravi se još gušća magla. Što u izvesnom smislu mogu da razumem. Milijarde evra su na stolu.

Zar dr Miladin Kovačević stvarno misli da je Srbija dečiji vrtić, a da su građanke i građani Srbije dečica koju veliki vaspitač uspavljuje bajkama za laku noć?

Na kraju, reč-dve o „modelu rasta” koji, takođe na kraju svog reagovanja, pominje g. Kovačević. Mnogo je znakova koji ukazuju da Aleksandar Vučić, ne samo kada je o ekonomiji reč, voli da se ugleda na Kinu. Pa evo i ovaj srpski „Skok u budućnost” jako asocira na kineski „Veliki skok unapred” što ga je pre više od pola veka lansirao Mao Ce-tung (po novoj transkripciji Mao Zedong). Taj model je doveo do velike gladi i Kineze koštao 30-40 miliona života. Nisam toliki pesimista. U Srbiji neće doći do gladi, prosto je to nemoguće, ali da će doći do velike pljačke, to je nesumnjivo. S druge strane, nikakvog ekonomskog skoka neće biti. O tome svedoče godišnje stope rasta koje je sam Aleksandar Vučić najavio: 3-4 odsto u proseku, pa toliko je bilo i pre korone, bez ikakvih (navodno) gigantskih poduhvata i teatralnih prezentacija.

Autor je ekonomski novinar i publicista

Izvor: Medija centar Beograd

_______________________________________________________