Jedina žena koja se bavi ribarstvom u Srbiji (FOTO, VIDEO)

Ribnjak Đokić, koji Dragana vodi sa svojim suprugom desetak godina, naširoko je poznat oko Kosjerića i u celom tom kraju. Nalazi se u Sečoj Reci.

Dragana Đokić iz Kosjerića je jedina dama u Srbiji koja se bavi ribarstvom. 

„Porodično smo veliki ljubitelji ribe. Sestra i zet  su videli na internetu da se prodaje ribnjak u Kosjeriću, blizu nas i bila je to dobra prilika da se ostvare naše želje da imamo sopstveni ribnjak. Ta ideja je bila korak da krenemo u realizaciju, kupili smo ribnjak i počeli sa planovima za rad“, kaže Dragana.

Ideja je, priča dalje, bila da se te dve porodice zajedno bave uzgojem pastrmke, odnosno da se sestra i zet presele iz Beograda u zdraviju sredinu. Zet je, kaže Dragana, nažalost preminuo od raka, tako da su ona i suprug sami krenuli u „avanturu s ribnjakom“.

„Proizvodnja ribe je lep i avanturistički posao za koji nikad ne znate kako će se završiti, da li ste u plusu ili i debelom minusu. Ulaganja su velika, rizici još veći i ma koliko se godina bavite ribom uvek imate nešto novo da naučite. A sa druge strane, odmor za sva čula i dušu. Ma koliki bili napori i problemi kad sednete na ivicu bazena prepustite se žuboru vode, gledate meškoljene ribe, njihove akrobatske skokove za bubicama, osećate blaženstvo, mir, spokoj i da je svaki problem rešiv i da se ide napred“, priča Dragana.

Gajenje pastrmke zahteva i teške fizičke poslove, oko pranja i čišćenja bazena, klasiranja ribe, izlova ribe, čišćenje i priprema za isporuku.

Veliki deo posla obavlja se napolju u vodi na niskom temperaturama, kad su svi ususkani u toplim domovima radi se u hladnoj vodi i snegu.

„Kalifornijska pastrmka  voli čisto, i bazeni se moraju prati i dezinfikovati svakih 7 dana, ako hoćemo da je riba zdrava i da napreduje. Posao sa ribom je kao i svaki posao u poljoprivredi i sa stokom; uvek imate jednu dobru godinu i neku lošu, pa opet dobru, i sve tako“, kaže Dragana Đokić.

Poplave koje su se desile 2014. nanele su im određenu štetu, ali je najveći deo ribe spasen. Reka ga nije odnela, nije zatrpala bazene, ali je onda nastupila i sušna godina. Tada su, priča Dragana, morali da puste da jedan deo ribe ugine, da bi drugi niz preživeo i bio spreman za prodaju.

Tada im je najveći problem bio nedostatak struje, odnosno na ribnjaku imaju monofaznu struju, a svi aeratori i pumpe za tečni kiseonik su na trofaznoj. Nisu mogli da uvedu tečni kiseonik i da komotno nastave s proizvodnjom, već su morali da izaberu – da li će uginuti jedan rod ili sve.

Za kraj kaže da se najviše ribe proda za Svetog Nikolu, i da se sav taj novac koji se uzme uloži za sledeću godinu. Prošla godina je, međutim, podbacila. Ni slava koju masovno slave Srbi ni Badnje veče nisu najbolje prošli, jer su ljudi uglavnom slavili u najužem krugu porodice.

Novi poslovni aranžman gazdinstva Djokić sa Atlantik grupom otvorio je i mogućnost  da se posao razvija  i prave novi poslovni planovi.  Samim plasmanom održava se prodaja  već odgajene  ribe, a ribnjak može da razmišlja o ulaganjima za narednu godinu i godine, što je  pre ove dogovorene saradnje, za gazdinstvo Djokić bilo pod znakom  pitanja.