Još jedna prevara poljoprivrednika: Kako je aronija postala utopija

Konzumiranjem aronije mnogi su uspeli da ojačaju imunitet, poboljšaju svoje zdravlje i osećaju se jače, energičnije i bolje. Upravo je to i jedan od glavnih razloga zbog kojeg se proizvođači odlučuju za uzgajanje ovog voća. U prilog tome ide i vrlo jednostavna i finansijski ne previše zahtevna proizvodnja. Međutim, u trenutku kada finalni proizvod treba prodati, uzgajivači neretko ostaju sa viškovima od nekoliko stotina kilograma jer kupaca nema.

Najveći problem je upravo plasman, ukazuje proizvođač aronije Aleksandar Stanimirović iz Beograda. Pre pet godina upustio se u ovu proizvodnju prvenstveno zbog dobrobiti aronije, ali i iz hobija. Sada ima 300 sadnica, ali, kako kaže, srećom zbog trenutne situacije to mu nije jedini izvor prihoda.

„Plasmana gotovo da i nema. Sirove plodove jedva uspemo da prodamo, a kada bismo se odlučili za preradu morali bismo dodatno da ulažemo. Ove godine dobili smo jednu tonu, a do sada smo prodali 400 kilograma, ostatak je u zamrzivaču. Dobro je što ona i kada je zamrznuta ne gubi svoja svojstva, tako da se nadamo da ćemo uspeti da prodamo i to“, navodi Stanimirović.

Idealna cena dva evra, ali se prodaje i po 120 dinara

U početku je aroniju prodavao za 150 dinara, međutim, neretko je cenu spuštao i na 120 dinara. Idealna cena, kaže, bila bi u iznosu od dva evra po kilogramu.

„Ako je dva evra previše, bilo bi u redu i 200 dinara. Međutim, pod uslovom da postoji neko ko će je otkupiti. Problem sa tržištem je što svako ko hoće da konzumira aroniju posadi jednu sadnicu u dvorištu što je dovoljno za njegove lične i porodične potrebe. Takođe, sam sirov plod nije ukusan, što dodatno odbija kupce iako je aronija vrlo značajna za zdravlje. Bolje bi išla u prerađenom obliku, ali je problem što kod nas ne ide u veću industrijsku preradu. Ja sam prilično uporan, ali ovo je izgleda utopija.“

Prodaja na mišiće

Ni veći proizvođači, kako kažu, nemaju sreće sa prodajom ove voćarske kulture. Mićo Jeremić sa Zlatibora 2012. godine je podigao zasade aronije na površini od dva hektara. Trenutno ima 7.000 sadnica. Rod i kvalitet su, kaže, odlični. Ranije je dostizao i 13 tona, a ove godine očekuje između 18 i 20 tona. Uveo je i sistem kap po kap, u proizvodnju je za osam godina uložio ukupno oko 30.000 evra, ali taj novac, kako kaže, nije uspeo da povrati.

„Odlučio sam se za aroniju zato što je tada izgledalo kao da je to biljka budućnosti. Posebno mi je značilo što nije ni zahtevna za proizvodnju, dobro uspeva na našem podneblju, treba joj samo dodati malo vode ako je godina suva, kositi, održavati i davati prihranu u vidu stajskog đubriva. Međutim, prodaja ide na mišiće“, napominje Jeremić.

Iako nije lako, uspevao je sve da proda, a njegov rod otkupljuje jedna veća kompanija u Kragujevcu koja dalje prerađuje plodove aronije.

„Uspevam da prodam sve, ali je cena mala i neodgovarajuća. Prihvatljivo bi bilo između 150 i 180 dinara po kilogramu. Iako otkupljuju sve od mene, ni njima ne ide najbolje, teško i oni prolaze dalje i onda i ja teško sa njima. Jedan od mojih sinova je bio zainteresovan za ovu proizvodnju, ali kada je video kakva je situacija, odlučio je da ne napušta svoj posao u čemu sam ga i podržao.“

Nada da će se situacija popraviti

Ipak, Jeremić od svojih zasada aronije ne odustaje, već se nada da će se situacija na tržištu popraviti.

„Aronija je dobro i zdravo voće, nema kojih vitamina nema u sebi. To mi je zabava, bila bi još lepša zabava kada ne bih više ulagao nego kada bih uspeo da budem bar na nuli“, zaključuje proizvođač sa Zlatibora.

Nezainteresovanost svetskog tržišta

Da je najveći problem kada je u pitanju aronija upravo plasman, saglasan je i stručnjak za jagodasto voće dr Aleksandar Leposavić. Razlog tome je što svetska proizvodnja aronije, kako on smatra, u poslednjih 50 godina ima jednaku liniju, niti pada niti ostvaruje rast. Tržište, zaključuje, ne prepoznaje aroniju kao proizvod oko kog bi trebalo da se zanima.

„Proizvodnju aronije je u Srbiji 80-tih godina prošlog veka započela fabrika „Takovo“ iz Gornjeg Milanovca i podigla zasade na oko 30 hektara. Najveća dostignuta proizvodnja sa tih površina iznosila je 180 tona, dok je cena za kilogram ploda aronije bila od 25 do 30 dinara. U isto vreme, borovnica se prodavala za 100 dinara i takav isti odnos vlada i danas na svetskom tržištu“, navodi Leposavić.

Osim prodavaca sadnica ili prerađivača ovog voća, niko drugi od aronije nije mogao da ostvari zadovoljavajuće prihode, ukazuje ova stručnjak.

„Ista, ako ne i gora situacija je i danas zato što se proizvodnja aronije omasovila zbog svih benefita ovog voća, lakoće gajenja i ne tako malih finansijskih efekata ostvarivih već u prvim godinama proizvodnje. Proizvođači, koliko god da imaju male plantaže, skoro da ne mogu da plasiraju svoj proizvod“, napominje Leposavić.

Lako uspeva na različitim podnebljima

Koliku površinu zauzima aronija u Srbiji nije poznato, ali se gaji na prostoru čitave zemlje, počevši od Stare planine, zapadne Srbije, pa sve do Vojvodine. Ne zahteva posebne uslove nege, te lako uspeva na različitim podnebljima.

Ipak, nedostatak potražnje na tržištu navodi mnoge da odustanu od ove proizvodnje. Savet Leposavića uzgajivačima je da proizvodnju svedu na minimum i okrenu se kulturama koje imaju veći potencijal i omogućavaju egzistenciju proizvođačima.

agroklub.rs