Krediti u švajcarcima

Objavljeno 24/01/2015

Narodna ili Nenarodna banka – pitanje je sad

Građanima koji su se zaduživali u švajcarskim francima nisu potrebna sredstva iz državne kase da bi krpili svoje bušne džepove na teret građana koji se nisu ovako zaduživali. njima je potrebna isključivo – pravda.

Rešenje je da se banke moraju odreći ekstraprofita.
Poslednjih dana se o korisnicima kredita sa valutnom klauzulom u CHF uglavnom govori kao o nekom kome je potrebna milostinja i sažaljenje jer svojevremeno nisu imali dovoljno mozga pa su uleteli u kockarske dugove.

Šta je istina?

Istina je zapravo sasvim drugačija, a ona je da banke nisu ni kockarnice ni kladionice, niti bi smele to da budu, a ako se neko i kockao to su bile banke protiv kojih su neke pravosnažne presude već donete.

O osmišljenoj bankarskoj kladionici najbolje govori činjenica da su građanima davale kredite u švajcarskim francima, a same su se na međunarodnom finansijskom tržištu zaduživale u evrima.

Rešenje je da se banke moraju odreći ekstraprofita i konvertovati CHF u EUR kredite. Tako banke neće biti ni na kakvom gubitku, već će zarađivati realan profit.

Različite su reakcije na ovu temu: nezainteresovani će preći na čitanje trač rubrika, oni koji vole kad komšiji crkne krava će se sladiti njihovom sudbinom, ekonomisti i analitičari će se takmičiti ko je pametniji, a država će i dalje mudro ćutati. Ono što je zajedničko svima, pa i neinformisanim korisnicima ovakvih kredita je zanemarivanje sledećih važnih činjenica:

Tokom 2007. i 2008. godine za mnoge je kredit u CHF predstavljao jedino rešenje jer nisu bili kreditno sposobni za indeksiranje u EUR. Banke su takodje stimulativnom kamatnom stopom isticale posebno ovu vrstu kredita. Velika većina banaka je CHF koristila samo kao obračunsku valutu dok su se na medjunarodnom finansijskom tržištu same banke zaduživale u evrima.
Gospodin Radovan Jelasic je izjavljivao da je rizično vezivati se za CHF, ali su banke objašnjavale da će to biti kompenzovano nižom kamatnom stopom.
Svi koji su se zaduživali informisali su se o istorijskom kretanju kursa CHF prema EUR i od 1990. do 2008. godine CHF se kretao približno od 1.45 do 1.8 CHF za EUR. Dakle, tokom 18 godina oscilacije nisu bile tako drastične kao od 2008. do danas. Imajući u vidu ove podatke, ljudi koji su pokušavali da reše svoje stambeno pitanje na mogu se nazivati kockarima.
Tekst ugovora nije bilo moguće dobiti na samom početku razgovora sa bankom, već tek na dan realizacije. Umesto ugovora banke su nudile “nacrt” istog koji se bitno razlikovao od onog priloženog na dan realizacije kredita. Ne treba zaboraviti da su do dana realizacije korisnici kredita već podneli brojne troškove, od administrativnih, preko raznih troškova osiguranja, kapare za stan i slično. Odustati na dan realizacije kredita je značilo ogroman novčani gubitak i to nije bilo nikako prihvatljivo.
Sam ugovor nije bio u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima u smislu nedefinisanog načina obračuna kamatne stope, zatezne kamate u slučaju docnje i slično. Ubrzo nakon potpisivanja ugovora banke su isti prekršile na više načina, a prvenstveno samovoljnim podizanjem kamatne stope, čime su, suprotno odredbama ZOO sav teret nestabilnog poslovanja prebacile na korisnike kredita.
Banke su kredite isplaćivale uglavnom po kupovnom kursu, a naplaćivale po prodajnom i to uvek uvećanom za par procenata na dan dospeća rate, čime su prekršile načelo jednakosti uzimanja i davanja.
Pojedine banke su naplaćivale i fantomske troškove održavanja kredita, što je takodje protivno zakonu.
Visoki bankarski krugovi su 2006. i 2007. znali da je švajcarski franak podcenjen a povlašećen položaj posedovanja i razumevanja te informacije su određene komercijalne banke koje posluju na srpskom tržištu iskoristile za svoje špekulativne i ekstraprofiterske poslove. Više pročitajte ovde http://snbchf.com/snb/parallels-european-snb-leaders-2/
Na kraju, čak i ako je suditi samo sudom zdravog razuma, da li je normalno da se nakon sedam godina otplate za stan plaćen 85.000 EUR (koji sada vredi mozda 55.000 EUR), banci duguje 110.000 EUR? Gde je zdrav razum banaka i od koga će one uspeti da naplate celokupan iznos?

Zaključak: Banke su se ponašale kako su htele što im je omogucila direktno NBS u najmanju ruku svojim nečinjenjem, a direktno na štetu gradjana Srbije. Ovako osiromašeni ljudi su dovedeni na rub egzistencije, ne zbog svoje kockarske strasti, već zbog svih gore navedenih činjenica. Retki su potražili pravdu na sudu i sve je više presuda u korist korisnika kredita. Problem je što su sudski i advokatski troškovi veoma veliki, pa veliki broj ljudi nema sredstava ni da finansira tu sporu, ali ipak dostižnu pravdu. Baš tu bi država mogla da pomogne ako ništa drugo bolje ne može da smisli: da se ti postupci donose u ograničenom broju ročišta, da se usvoji sudska praksa jer su svi ti ugovori tipski i liče jedan na drugi kao jaje jajetu.Ovim ljudima nije potrebna milostinja, ni konopac da se vešaju, niti da se sredstva izdvajaju iz državne kase da bi se krpili njihovi bužni džepovi na štetu drugih. Njima je potrebna isključivo pravda i država koje se konačno neće stideti!