Ljubomir Madžar: Visoka cena socijalnog mira

Tražiti dobre poteze u politici aktuelne vlasti isto je kao i tražiti iglu u plastu sena, i to u plastu u kome igle najverovatnije nema, rekao je profesor Ljubomir Madžar u razgovoru za portal Nezavisnost.org.

Jedan od najuvaženijih srpskih ekonomista smatra da je u Srbiji na sceni jednopartijski sistem gde ne postoje institucije pred kojima bi vlast bila odgovorna. Profesor dodaje da je upravljanje državom i društvom potpuno personalizovano, a moćne ličnosti deluju kao institucije, „dakako, na izopačen i društveno poguban način“.

Madžar je komentarisao i aktuelna poskupljenje u Srbiji.

– Inflacija je veliki terminator životnog standarda: rast cena smanjuje kupovnu moć svih dohodaka, a stanovništvo suočeno sa sve većim i većim cenama neće imati drugog izbora nego da u odgovarajućem stepenu smanjuje kupovine i potrošnju poskupelih proizvoda i usluga. Baš kao u jednom bosanskom vicu kad Mujo kaže da ga poskupljenja ne dotiču jer će trošiti istu sumu od 500 dinara, i to tako što će umesto kilograma junetine za iste pare kupovati pola kilograma.

Prema njegovim rečima, cenu inflacije ne plaćaju ravnomerno svi građani.

– Da cene osnovnih potrepština rastu po stopi koja prevazilazi opštu stopu inflacije jedna je od temeljnih empirijskih pravilnosti koje prate sve inflacije, pa je to razlog zbog koga troškovi inflacije bivaju krajnje neravnomerno raspoređeni. Ta ravnomernost je očito nepravična jer najviše poskupljuje ono što u budžetima siromašnih domaćinstava ima najveće učešće. Kad je u pitanju udar inflacije na siromašne, još više nego inače dolazi do izražaja prastaro iskustvo sumirano izrekom: Zlu se nadaj, dobra biti neće.

Profesor je upozorio i na „klasne podele“ u društvu.

– Neugodan i neoprostivo velik raskorak između plata u javnom sektoru i svih ostalih plata i zarada fenomen je dugog trajanja.  On ovo društvo prati decenijama unazad i dobro je poznat, i detaljno analiziran, još tokom višedecenijskog trajanja naše bivše države SFRJ. Razlikom u plati ne iscrpljuju se sve prednosti zaposlenih u javnom sektoru; on se karakteriše neuporedivo većom sigurnošću radnih mesta i daleko većom redovnošću u isplati dohodaka. U jednom nedavno objavljenom tekstu razliku u dohocima i uslovima rada i plaćanja okarakterisao sam kao činilac drastične klasne podele pri kojoj jedan deo zaposlenih, oni u državnoj službi i ostatku javnog sektora,  mehanizmima političke nadmoći i državne prinude eksploatišu ostatak društva. 

Poznati ekonomista je kazao i da je cena kupovina socijalnog mira veoma visoka. 

– Kupovina socijalnog mira, kao i svaka druga kupovina uvek se plaća. Cena je ovoga puta vrlo visoka. Ona se uglavnom obavlja preraspodelom dohotka, i to tako što se preraspoređuje sa segmenata gde je relativno mnogo dohodaka, a malo glasova za sledeće izbore – u prilog društvenih stratuma sa relativno malo dohotka i mnogo glasova. To je dobro usklađeno s interesima vlasti kojoj je cilj maksimiziranje broja glasova, ali je pogubno po privredu i njen razvoj. Takva preraspodela odgovara političkom direktorijumu, ali je štetna za privredu jer bivaju kažnjavani oni koji su najefikasniji i razvojno najpropulzivniji.

Upozorio je i na rizike od prekomernog zaduživanja Srbije.

– Kriteriji za ekonomski celishodno strano zaduživanje izdiferencirani su po zemljama. Siromašne zemlje, poput Srbije, ne bi smele da javni dug dignu iznad 60 odsto BDP-a, dok bogate zemlje mogu bez većih rizika da idu daleko iznad tog nivoa. Važna je i struktura duga: daleko je manje rizičan dug sopstvenim građanima i organizacijama u domaćoj valuti, a veliki rizici vezuju se za inostrani devizni dug… Poznato je da je u periodu aktuelne vlasti dug u celini vrlo brzo rastao i postao daleko veći društveni teret nego što je bio prilikom smene vlasti 2012. godine. U godini 2012, kada je sadašnji režim došao na vlast, javni dug je činio tek nešto preko 30 odsto BDP-a. Nakon toga, tokom vladavine aktuelne koalicije, ovaj količnik je istrajno i brzo rastao premašivši 70 odsto; u sledećim godinama taj količnik je blago opadao i neposredno pred izbijanje  pandemije pao na oko 50 odsto da bi se tokom epidemije povećao na sadašnjih nepunih 60 odsto.

Ukazao je Madžar i na ključne posledice zaduživanja zemlje u inostranstvu.

– Najkraći i najjasniji uvid u neuspešnu politiku zaduživanja aktuelne vlasti dobija se ako se uzmu u obzir dve rečite činjenice:

1. Stopa rasta BDP-a u periodu aktuelne vlasti niža je za oko 2,5 puta od stope rasta iz perioda prethodne vlasti. 
2. Odnos javnog duga prema BDP-u jepovećan za oko 65 odsto.

Više duga, a manje rasta – posve je jasna karakterizacija razvojnih učinaka aktuelnog režima.

Madžar je posebno kritikovao nedomaćinsko trošenje kredita i novca poreskih obveznika.

– Ne troši se domaćinski. To se lako pokazuje ukazivanjem na neke rashodne stavke u budžetu. Na kazne i penale u izgubljenim sporovima pred međunarodnim sudovima i arbitražama otišlo je prošle godine 270 miliona evra, na predizborno podmazivanje izbornog tela otišlo je par stotina miliona evra… Na opremanje vojske otišao je silan novac, a moralo bi da bude jasno da tu opremu možemo operativno da aktiviramo samo tako što ćemo zaratiti sa SAD. Veće ratne operacije na ovom terenu nisu moguće, a da se ne umeša neko daleko jači od nas. Pre petnaestak godina predlagao sam da Srbija postepeno rasformira vojsku, a aktivne starešine na povoljan način penzioniše, iako niko to nije ozbiljno shvatio još uvek zastupam taj stav. Krajnje je vreme da uočimo da se sa jačima od sebe u sukobe možemo upuštati samo na svoju ogromnu štetu, merenu pored ostalog i desetinama hiljada izgubljenih života.

Javna preduzeća su prema Madžarovom mišljenju društveni kancer.

– Javna preduzeća su zla kob i rak-rana ovoga društva. O njima sam nedavno objavio jedan članak gde u naslovu stoji ‘Sjaj i beda ili beda bez sjaja’. Ona gutaju na stotine miliona evra godišnje, ponajviše posredstvom državnih garancija za kredite kojima pokrivaju svoje tekuće troškove, a koje nisu u stanju da servisiraju. Pošto je država garant, otplata pada na budžet. Javna preduzeća su opasno sredstvo upravljanja radnim mestima i alokacije tih mesta na partijske aktiviste. Ona tako vladajućoj stranci daju ogromnu prednost u odnosu na sve druge, tako se minira konkurencija između stranaka, vladajuća stranka faktički uništava svoje političke konkurente dok sistem klizi ka jednopartijskom režimu i tu se čvrsto ukopava. Zbogom demokratijo!

Profesor je naglasio i značaj transparentnosti u državnoj ekonomskoj politici.

– Svaka transakcija s javnim novcem mora da bude javna po prirodi stvari. Privlačiti strane investitore javnim novcem, a te transakcije zastrti velom državne tajne sablažnjiva je perverzija za koju nije jasno može li se naći u bilo kojoj drugoj zemlji van Srbije. Ako se takve zemlje uopšte i nađu, one mogu poticati samo iz duboke Afrike, zabačene Latinske Amerike ili eventualno teško prohodne srednje Azije… Kakve god i kolike god da su subvencije, one nisu dozvoljene ako nisu javno obznanjene, tj. ‘transparentne’. Očigledno forsiranje stranih investitora biće da je izazvano okolnošću da se aranžmani s tim strancima lakše i formalno bezbednije mogu zastrti sablažnjivim velom državne tajne.

Izvor: Nezavisnost.org

_____________________________________________________________________