Mario Reljanović: Radnicima ostaju štrajkovi

Svedoci smo svojevrsnog ruganja radnicima kojima se poručuje da nikada nisu imali veća prava nego danas čime se zanemaruje činjenica da su prava i slobode u ovakvom sistemu rezervisani samo za pojedince koji raspolažu bogatstvom, političkom ili nekom drugom moći, izjavio je Mario Reljanović u razgovoru za portal UGS Nezavisnost.  

Povodom Svetskog dana dostojanstvenog rada (7. oktobar) Reljanović, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union i naučni saradnik Instituta za uporedno pravo kaže da bi državni organi i institucije trebalo da štite radna prava, ali da se u Srbiji ne poštuju čak ni zakoni koji su ionako nepovoljni za radnike.

– Svedoci smo da državni organi i institucije koji bi trebalo da štite radna prava, u skladu sa politikom dodvoravanja svakom kapitalu bez obzira na njegovo poreklo, okreću glavu i ne konstatuju teška kršenja zakona, ili aktivno učestvuju u pravdanjima takvog postupanja poslodavaca – kao nečeg potpuno normalnog. Radnici su obeshrabreni kada percipiraju da se ceo sistem oko njih gradi i održava na njihovoj eksploataciji, da nemaju uticaj na stvaranje antiradničkih politika i propisa, kao i da se nezakonito ponašanje poslodavaca ne kažnjava. U takvim uslovima ostaju im buntovni načini iskazivanja nezadovoljstva – štrajkovi i protesti – smatra Reljanović.

Dodaje da je “takav vid borbe uzaludan ukoliko ga ne prati formiranje političkih snaga koje bi artikulisale radničke zahteve i za njih se borile u okviru političkih institucija”.

Ukazujući na nesrazmeru između uloženog rada i zarade, Reljanović izražava sumnju da bi aktuelna vlast mogla da poboljša položaj radnika.

– Prosečan radnik danas ulaže višestruko veću vrednost rada nego što mu se plaća, i to je jedan od osnovnih problema takozvanog predatorskog kapitalizma koji vlasti sprovode duže od jedne decenije. Takvo unižavanje ima dvostruku ulogu. S jedne strane, uvećava profit poslodavca, s druge služi držanju radnika pod stalnom tenzijom fizičkog opstanka – zadržati posao i mizernu zaradu je za radnika imperativ po svaku cenu, pa on pristaje i na uslove koji su ponižavajući i ispod zakonskog minimuma. Takav trend se može preokrenuti samo promenom politike, odnosno političkih struktura na vlasti. Ne gajim ni zrno nade da će u toku ostanka na vlasti sadašnje koalicije političkih partija bilo šta biti učinjeno da se položaj radnika poboljša. Naprotiv, svedoci smo svojevrsnog ruganja tim istim radnicima kojima se poručuje da nikada nisu imali veća prava nego danas. U skladu sa liberalnom idejom, očigledno se plasira ta iskrivljena slika o najvećim mogućim pravima i slobodama – zanemarujući činjenicu da su one u ovakvom sistemu rezervisane samo za pojedince koji sebi mogu da ih priušte na osnovu bogatstva, političke ili druge moći – objašnjava Reljanović.

Govoreći o “predatorskom kapitalizmu” Reljanović ukazuje da u srpskom društvu danas nedostaje socijalna briga države ali i solidarnost građana.

– U društvu u kojem se neguju isključivo vrednosti novca, zanemaruje socijalna uloga države, nejaki proglašavaju nesposobnima, a primarna akumulacija kapitala je najčešće rezultat kriminalno-političkih sprega, nema mesta za solidarnost, humanost i socijalnu brigu. Nema, mesta ni za pluralizam, slobodu misli i govora, za radničke i druge akcije, sindikalno organizovanje… U takvim uslovima deluje lobi takozvanih kapitalista-investitora koji koristi pogodnosti koje mu država pruža, ali i neformalne pogodnosti koje uživa zahvaljujući urušavanju institucija, enormnoj korupciji, nepostojanju vladavine prava.

Reljanović smatra da sindikati moraju da radikalizuju svoju borbu za prava radnika “pre svega kroz štrajkove i proteste” te da treba da budu “utočište svim radnicima, pa i onima koji to po slovu zakona nisu (studenti, penzioneri). 

– Jedan od važnijih ciljeva sindikata morao bi biti otvaranje prema organizacijama civilnog društva, pokretima i formalnim i neformalnim grupama koje dele iste ili slične ciljeve kada je reč o borbi za radnička prava. Zalažem se i za uključivanje sindikata u politički život, kroz podršku određenim političkim partijama i saradnju sa njima, kao i kroz formiranje sopstvenih političkih platformi na osnovu kojih bi se realizovala takva saradnja sa drugim političkim organizacijama – rekao je Mario Reljanović za sajt Sindikata Nezavisnost. 

Izvor: Nezavisnost

__________________________________________________________________