Nedostatak infrastrukture za odlaganje opasnog otpada

Period sedamdesetih  i  osamdesetih  godina 20. veka, prostore bivše SFRJ, a samim tim i Srbije,  karakteriše intenzivan industrijski razvoj, sa jedne, i nerazvijena ekološka svest sa druge strane. U  periodu  devedesetih  godina,  usled  potpune  političke  izolacije,  bilo  je  nemoguće promeniti ili korigovati postojeće stanje odnosa prema opasnom otpadu. Istovremeno, ceo sistem se bazirao na odlukama i savesti pojedinca, usled odsustva adekvatnog zakonodavnog, institucionalnog ili planskog okvira. Nakon 2000. godine, kada se politička i ekonomska situacija u Srbiji donekle stabilizovala, započet je ozbiljan rad na regulisanju pitanja otpada u celini, pa samim tim i opasnog otpada.

Kao poseban problem u ovom trenutku izdvaja se nedostatak infrastrukture za tretman i odlaganje opasnog otpada. Na području Republike Srbije ne postoje postrojenja za tretman opasnog industrijskog otpada (postoji nekoliko registrovanih postrojenja za fizički tretman posebnih tokova otpada koji spadaju u opasan otpad). Ne postoji ni lokacija uređena za odlaganje opasnog otpada, niti centralna skladišta. Opasan otpad se privremeno skladišti u neodgovarajućim skladištima, od kojih neka postoje i više decenija ili na fabričkim deponijama. Analize   ukazuju   da   62 odsto   privremenih   skladišta   opasnog   otpada   ne zadovoljava propisane uslove, a da se samo 5 procenata opasnog otpada privremeno skladišti na propisan način.

Za uspostavljanje i dobro funkcionisanje, odnosno, sprovođenje zakonodavnog sistema u praksi upravljanja otpadom, neophodno je postojanje adekvatne institucionalne organizacije, koja podrazumeva skup državnih organa i javnih službi koje, u zavisnosti od svog zakonski određenog hijerarhijskog položaja, imaju tačno utvrđene nadležnosti i odgovornosti. Potrebno je izvršiti njihovo povezivanje i saradnju, što će omogućiti razmenu informacija i obezbediti lakše uspostavljanje kontrole nad opasnim otpadom.

U Republici Srbiji postoji, prema preliminarnoj listi, 156 postrojenja za koja se, u skladu sa zakonom, izdaje integrisana dozvola. To su istovremeno i postrojenja koja stvaraju najveće količine industrijskog opasnog i neopasnog otpada. Iz zvaničnih podataka proizilazi da je 2007. godine proizvedeno 31.244 t opasnog otpada, a 2008. godine 54.022 t. Opasan otpad generišu i operateri koji ne podležu integrisanoj  dozvoli.  Zbog  svoje  brojnosti  i  širokog  spektra  delatnosti,  ovi  operateri stvaraju značajan deo opasnog otpada.

U Republici Srbiji ne postoji ni jedna lokacija za odlaganje opasnog otpada, a ne postoje ni ovlašćena postrojenja, odnosno operateri koji poseduju dozvolu od nadležnog organa, za termički i fizičko – hemijski tretman opasnog otpada. U poslednje vreme se primenjuju postupci solidifikacije i bioremedijacije opasnog otpada. Dok se biološka rekultivacija deponija pepela i šljake termoelektrana Nikola Tesla A i B, obavlja u skladu sa „Glavnim projektom rekultivacije deponije pepela i šljake JP TE “Nikola Tesla”.

Planski  okvir  upravljanja  opasnim  otpadom  u  Srbiji  podrazumeva  usvojena planska dokumenta u prethodnom periodu, kojima su definisana pitanja iz oblasti zaštite životne sredine i upravljanja otpadom i postavljeni kratkoročni i dugoročni ciljevi, kojima se teži unapređenju postojećeg stanja. 

Budući da je dosadašnja praksa upravljanja opasnim otpadom ocenjena kao izuzetno loša i potpuno neodrživa, Republika Srbija je krenula u ozbiljne promene u oblasti zaštite životne sredine, u okviru kojih je 2010. godine usvojena i Strategija upravljanja otpadom u periodu od 2010. do 2019. godine.  

Projekat “Poljoprivreda, izvor hrane i zagađenja” sufinansiran je kroz javni konkurs od Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

______________________________________________________________