Profesor Urdarević: Vučić je direktor Srbije

Predsednik koji kaže kolika će vam biti plata, nije predsednik države nego direktor firme, a Srbija je verovatno najmoćnija korporacija u Evropi jer na raspolaganju ima i vojsku i policiju i golem budžet. Položaj radnika u takvoj državi uopšte nije tema jer ako nećeš ti, ima Vijetnamaca koji hoće. Njih će biti sve više, zato što u Srbiju ulazi kako ko stigne i bez ikakve provere, dok naši radnici beže u Hrvatsku, Nemačku i druge zemlje Zapadne Evrope, izjavio je Bojan Urdarević, profesor radnog prava Univerziteta u Kragujevcu u intervjuu za portal Nezavisnost.org.

Povodom presude Vrhovnog kasacionog suda (VKS) da pomoćno osoblje u školama koje prima minimalnu zaradu, nema pravo na dodatne naknade za topli obrok i regres za godišnji odmor, Urdarević je kazao da „svi koji se bave radnim pravom znaju da se naknada za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora isplaćuju posebno, mimo minimalne zarade“.

– U presudi koju sam čitao sud se u obrazloženju poziva na to da se na zaposlene u prosveti primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, kojim se predviđa da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Međutim, ovaj Zakon ne reguliše minimalnu zaradu koji su ovi ljudi primali. Ona je isključivo definisana Zakonom o radu i konvencijom 131 Međunarodne organizacije rada koju smo mi ratifikovali. I u svakom od tih dokumenata se vrlo jasno navodi da se u minimalnu zaradu ne mogu uračunati primanja koja se po Zakonu o radu smatraju ’drugim primanjima’ Dakle, naknade o kojima je reč ne mogu biti sadržane u koeficijentu kako se izrazio sud koji je, uzgred budi rečeno, pre dve godine bio na potpuno drugačijem stanovištu.

Na pitanje zašto je Vrhovni sud promenio ranije zauzeti stav, profesor kaže da to ne zna, niti može da tvrdi „da je bilo nekakvog uticaja“ kako danas mnogi tumače spornu odluku.

– Međutim, budemo li iskreni, jasno je da je ovo nonsens i ako je ovo država, a jeste, u kojoj jedan čovek određuje kolika će biti minimalna plata, ako isti taj čovek nabavlja respiratore i neće da kaže po kojoj ceni, zašto onda takav sistem ne bi mogao da utiče na odluku ovog ali, bojim se, i svakog drugog suda. Jer, ovde nema institucija niti se one čine potrebnim kad imate jednog čoveka koji o svemu odlučuje.

U Srbiji nema pravne sigurnosti radnika, smatra Urdarević i podseća da ovo „nije prvi put da se sudske odluke menjaju o istoj stvari bez ikakvih izmenjenih okolnosti a to ne bi smelo da se događa“. Voleo bi, dodaje, da čuje koji su motivi presude koja je neargumentovana i vrlo problematična.

Povodom problema zaposlenih u Republičkom geodetskom zavodu koji su premeštani na niža radna mesta samo zato što su odbili da istupe iz sindikata, Urdarević podseća da je pravo na sindikalno udruživanje garantovano Ustavom i da svaka povreda tog prava predstavlja krivično delo kojim bi, na osnovu prijave, trebalo da se bavi javni tužilac. Međutim, kako je primetio, tužilaštvo se tim delom ne bavi, čak veruje da dobar deo tužilaca nije ni upoznat sa postojanjem ovog krivičnog dela.

– Sindikati trpe konstantne političke pritiske, naročito u javnim preduzećima gde se njihovo članstvo ‘šalta’ u druge sindikate koji su bliski rukovodstvu. Dešava se da sindikat koji je danas formiran preko noći dobije 200 članova i tu postoje jasne indicije da se nešto mutno dešava. Ali, po indicijama niko neće da postupa i sve što radnicima preostaje je da se podnese krivična prijava.

Profesor Uradrević ukazuje da je posebno problematično dokazivanje mobinga „pre svega zato što je nadležnost za rešavanje tih sporova poverena Višem sudu, a drugo zato što kod velikog broja prijava dođe do odbačaja“. Podsetio je da po Zakonu o sprečavanju zlostavljanja na radu, koji se primenjuje od 2010, „zaposleni koji smatra da je žrtva mobinga ima obavezu da obavesti svog neposrednog rukovodioca koji će nakon toga da angažuje posrednika“ koji najčešće konstatuje „situaciju na terenu“ i omogućava sudsku zaštitu. Dakle, bez i pre posredovanja se ne može povesti spor za mobing. Urdarević dodaje da mu se čini da „sudovi nisu u dovoljnoj meri edukovani da prepoznaju mobing jer se često dela diskriminacije na radu i mobinga prepliću, a za oba je nadležan Viši sud.

– Ako bi tužilac u tužbi učinio verovatnim da je došlo do zlostavljanja, sud bi trebalo po službenoj dužnosti da teret dokazivanja prebaci na tuženog, odnosno poslodavca. Međutim, na nivou statističke greške je broj predmeta koji se reši u korist tužitelja. Ispred sebe imam najnovije podatke Višeg suda u Nišu za period od 2015. do 2021. godine. Bilo je ukupno 86 tužbi povodom zlostavljanja na radu i 27 za diskriminaciju. Od tih 86 tužbi, 14 je povučeno, a devet je povučeno u predmetima diskriminacije što znači da je za mobing ostalo 72. Samo šest je usvojeno a svi ostali tužbeni zahtevi su odbijeni.

Os smatra da je sudska praksa takva „zato što što je dokazno sredstvo kod mobinga svedočenje a pitanje je ko hoće da svedoči da mu je poslodavac psihopata?… Dobar deo radnika u Srbiji radi u neprijateljskom okruženju pod pritiscima, a posebno su ucenjeni radnim mestima“. Zaposleni „beže“ od toga da svedoče na sudu protiv poslodavca, jer „jednostavno štite sebe“. A kad nema dokaza onda se ni tužbeni zahtev ne usvaja.

Urdarević je pojasnio i svoju procenu da će u Srbiju, uprkos pomenutih problema s radnima pravima, dolaziti sve više radnika iz inostranstva.

– Naša radna snaga koja bi radila na građevini odlazi u Nemačku i druge zemlje Zapadne Evrope. Naši konobari više ne idu ni u Crnu Goru, već i oni odlaze na Maltu, u Hrvatsku i Grčku. Ta radna mesta ostaju prazna i njih će sve više da popunjavaju ljudi iz Turske, Albanije ili Vijetnama. Uostalom, oni su već tu i plaćeni su ispod nivoa za koji bi radili naši radnici. To je vrlo problematično po mnogo osnova ali najpre zbog činjenice da mi uopšte ne znamo ko su ljudi koji ulaze i ko kontroliše njihov identitet? Bojim se da to ne kontroliše niko.

Na pitanje zašto država nije pomogla Vijetnamcima koji su držani u nehumanim uslovima u Linglongu, profesor odgovara da je državi tako lakše.

– Inspekcija rada se proglasila nenadležnom budući da su to ljudi koji imaju ugovor sklopljen sa firmom u inostranstvu. Agencija koja ih je unajmila i njihova američka firma između sebe imaju potpisan sporazum o poslovno-tehničkoj saradnji a naša firma se pojavljuje samo kao podugovarač. U toj situaciji, naša Inspekcija rada koja je izlazila na teren u Linglong konstatuje da uopšte nije nadležna za njihov status… Oni se obraćaju nevladinim organizacijama i organizacijama za zaštitu ljudskih prava jer su za našu inspekciju potpuno nevidljivi. Uostalom, oni su za državu nevidljivi pa što to ne bi bili i za inspekciju. Ruku na srce, Inspekcija se postavila tako da pragmatično tumači zakon jer ona nema nikakve mogućnosti da poslodavca koji je iz SAD, Indije ili Kine natera da uradi bilo šta za njegovog radnika iz Vijetnama. Jer, ti ljudi se svi vode kao zaposleni kod stranog poslodavca, ne zaboravite. I to je modus operandi da bi se ljudi uvozili kao kruške.

Urdarević ukazuje da se na sajtu Ministarstva spoljnih poslova može videti poduži spisak „sumnjivih zemalja“ koje imaju bezvizni režim sa Srbijom na tri meseca, kao na primer Vijetnam. To je, dodaje on, „prilično neuobičajeno, jer je obično u pitanju rok od 30 dana“, te je ozbiljno pitanje „ko kontroliše ko su ljudi koji ulaze“ kada niima ne treba viza, i kada „može da dođe ko god hoće“.

Povodom već ustaljene prakse da o minimalnoj plati u Srbiji, umesto Socijalno-ekonomskog saveta, odlučuje predsednik države, profesor kaže da i to pokazuje „da mi nemamo državu već imamo preduzeće“.

– To je neka vrsta korporativističkog suverenizma jer, po svim zakonima ove zemlje, predsednik nema nikakve nadležnosti da se meša u pitanje minimalne cene radnog sata. Međutim, on to radi godinama i to zato što je zapravo direktor a ne predsednik države. Ali, pošto mi imamo poseban oblik vladavine koji je na papiru državnički a u praksi korporacijski, on se petlja u pitanja koja nisu u njegovoj nadležnosti i baš kao direktor dođe i kaže ti kolika će ti biti plata… Srbija je najmoćnija firma u Evropi jer znate šta znači za jednu korporaciju da ima na raspolaganju i vojsku, policiju i budžet u milijardama evra – zaključio je profesor Bojan Urdarević u razgovoru za portal Nezavisnost.org.

Izvor: Nezavisnost.org

__________________________________________________________