Pukotine na putu i glina u glavi

Zbog navodno nesolidno izgrađene deonice u dužini od 4,5 kilometara na auto-putu Ub-Lajkovac, Ministarstvo građevine, saobraćaja i infrastrukture podnelo je krivičnu prijavu Tužilaštvu za organizovani kriminal protiv 14 osoba, sa Milutinom Mrkonjićem na čelu, za čijeg vakta je sporna deonica građena, zajedno sa tadašnjim direktorima Koridora Srbije kao predstavnika investitora, potom protiv direktora kompanija koje su deonicu gradile – Planum i Putevi Užice, pa protiv inženjera iz CIP a, Instituta za puteve i opet Koridora Srbije kao nadzornih organa, kao i protiv (opet) inženjera CIP a koji su put projektovali.

Prema navodima u prijavi, duž cele deonice pojavile su se pukotine i rupe na kolovozu, a „analize stručnjaka utvrdile su da je u put ugrađivana glina, da se ‘cement raspao’ zbog čega je potrebno u dubini od tri do četiri, a negde i do 11 metara podići put u dužini od 4,5 kilometara, što će koštati najmanje 1,07 milijardi dinara“, pa će zbog toga puštanje u saobraćaj auto-puta od Obrenovca do Dića umesto da bude sad, kako je ministarka više puta samouvereno najavljivala, morati da se odloži za najmanje godinu dana.

Mrkonjić čudu ne može da se načudi: „Ja sam očekivao orden, kad ono krivična prijava“. Kaže i da sve što piše u prijavi nema veze sa životom, da stručna analiza koju su obavili inženjeri CIP a ne može nikako da bude validna, jer CIP je kao projektantska kuća učesnik u poslu, pa sve liči na prevaljivanje eventualne krivice, ali i tvrdi da je sve urađeno kako treba i da je spreman da svu krivicu on preuzme.

KRIVICA ILI GREH: Nije baš da nema ničega što bi Mrkonjiću moglo da se zameri, naročito tokom one „obnove-izgradnje“, ali ovo ne može: imao je ambiciozne planove koji bi možda bili i realizovani da je svako radio svoj posao, ali nije. Ceo poduhvat kočila je birokratija koja nije uspela da sprovede efikasnu i pravednu eksproprijaciju.

Sticajem okolnosti, jedino je opština Lajkovac svoje nekako završila, a Mrkonjić je lakomisleno dao znak za početak radova, u želji da pokrene gotovo stopiranu gradnju infrastrukture i probudi iz hibernacije domaća putarska preduzeća, sve u očekivanju da dok se ovo gradi, bude završeno i ono sa eksproprijacijom duž cele trase.

Prethodno je zbog dugova Puteva Srbije domaćim putarima od 300 miliona evra, čime je ovo preduzeće diskvalifikovano kao kreditno nesposobno, osnovano novo i finansijski nevino državno putarsko preduzeće Koridori Srbije, da umesto Puteva Srbije ceo posao vodi kao investitor. Na tenderu su posao dobili Planum i Putevi Užice kao najpovoljniji ponuđači, ujedno i najveći potražioci od Puteva Srbije. Mrkonjić je nekakvom gimnastikom taj dug namirio iz budžeta, a ova dva preduzeća su, navodno dobrovoljno, taj novac uložila u izgradnju deonice o kojoj je reč, pride su i kredite podigli samo da imaju šta da rade, sa idejom da će jednog dana te pare da im budu vraćene.

U ovom slučaju Mrkonjićev greh je što je akcijaški-poletno i na mišiće započeo realizaciju (pra)starog projekta Auto-put Beograd–Južni Jadran, drumskog pandana Barske pruge na kojoj je Mrkonjić započeo svoju graditeljsku karijeru. Po tom planu gradnja je trebalo da počne 1974, a da se u potpunosti okonča do 2000. godine. Od celog projekta je još sedamdesetih realizovana samo brza saobraćajnica od Beograda do Umke, jer se na nastavku trase do Obrenovca isprečilo klizište za koje su svi znali, samo ne i projektanti. Krajem devedesetih, pa u obnovljenom postupku posle bombardovanja dvehiljaditih, napravljena je kod Ostružnice i veza sa obilaznicom oko Beograda koja je, uzgred, više puta u poslednjih 20 godina trebalo da bude završena.

OD NJIVE DO NJIVE: Na toj trasi aktuelna ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović započela je, poput Mrkonjića tokom „obnove-izgradnje“, svoj serijal iznenadnih i nenajavljenih poseta gradilištima sa sve ribanjem građevinara uživo pred nenajavljenim i iznenađenim novinarima.

Tri meseca posle prve (nenajavljene) posete, polovinom decembra 2014. godine, ponovo je obišla gradilište, ovog puta najavljeno i saopštila za javnost da je auto-put Ub-Lajkovac završen: „Završetak deonice, na kojoj su bile angažovane domaće firme Planum i Putevi Užice, za svega tri meseca, rezultat je pojačane kontrole i jasnog plana za okončanje tog posla“, izjavila je tada ministarka; dodala je i da će ubuduće svi izvođači radova imati podršku države uz jasna pravila, da pre tri meseca nije izgledalo da će radovi biti okončani, da je bilo ozbiljnih problema, a osnovni se odnosio na to što nije bilo jasnih pravila i kriterijuma države kao izvođača i samim tim su, kako je ocenila, mnoge stvari bile dozvoljene.

Naravno, kao i mnogo puta pre toga, istakla je da je ova deonica primer kako ne treba da se radi, da je reč o auto-putu koji vodi „od njive do njive“, da sad kad je završen, predstavlja samo zaludan trošak za Državu jer ona mora da ga obezbeđuje i održava iako saobraćaja nema niti će ga biti dok se ne izgrade vezne deonice od Obrenovca do Uba i od Lajkovca do Dića. I sve tako i u tom smislu, uz poseban osvrt da ubuduće planovi moraju da budu jasni i da se poštuju iz dana u dan, kao i da će timovi resornog ministarstva obilaziti gradilišta i razgovarati sa izvođačima kako bi rešili eventualne probleme. To ubuduće navodno je sad.

Iako je put završen još tada, tehnički prijem obavljen je tek ove godine, čime su ovu deonicu auto-puta izvođači radova predali u posed i dalje staranje investitoru – Koridorima Srbije, koji su ga odmah prosledili Putevima Srbije na upravljanje. Da je bilo nekih zamerki, to bi moralo da bude zabeleženo u zapisniku sa taksativnim nabrajanjem zamerki i nalogom za njihovo otklanjanje u već nekom roku, sve u skladu sa pravilima struke.

Iako pukotine nisu pomenute u zapisniku o tehničkom prijemu, ne znači da ih tada nije bilo, jer nesporno je da postoje, štaviše mestimično su tolike da prst može u njih da se turi, a to ne biva preko noći. Nesporno je i da se beton u podlozi kruni, po rečima ministarke Mihajlović „raspada“, ali ne cement kako u prijavi piše, što je svojevrsni nonsens, kao što je nonsens i konstatacija da je razlog tome glina ugrađena u trup, betonsku podlogu i asfalt.

(NE)UOBIČAJENA POJAVA: Te pukotine su prateća pojava na svim putevima i nastaju bez obzira da li ima ili nema saobraćaja. Prosto, kakva god da je podloga i asfaltna prekrivka, atmosferska voda će da prodre u materijal, u početku u mikro obimu, pa kad se ta voda zamrzne, ona prvobitna mikro pukotina će se proširiti za 10 odsto, što otvara prostor za još vode koja će, kad opet smrzne, nanovo pukotinu da proširi, i tako sve dok neko ne primeti. Pravo pitanje je kako su se odjednom pojavile toliko velike pukotine. Odgovor je jednostavan – nisu zalivene na vreme: građevinari su gradilište napustili pre tri godine, u međuvremenu su bile dve blage i jedna žešća zima, pa je bilo vremena.

Zbog ove neizbežne pojave, posle svake zime te pukotine se zalivaju bitumenom, pa sledeće godine opet i tako 10 godina, kad je vreme da se habajući sloj zameni. Isto je i sa betonom: ako voda prodre u njega i zamrzne, pa nekoliko godina tako, kruniće se.

Na deonici o kojoj je reč, pukotine se protežu duž linije spoja dva polagača asfalta – „finišera“, čija je uobičajena širina koliko jedna, jedna i po i dve trake. Tako, tamo gde su radili veliki i mali „finišer“, pukotine su duž zaustavne ili preticajne trake; tamo gde su radili dva srednja ili jedan srednji u dva kruga, pukotine su po sred srede kolovozne trake. Na svakom putu već posle prve zime, u sunčana proletnja jutra, može da se nazre buduća pukotina u vidu tanke vlažne linije. Ako se ne zalije bitumenom, sledeće godine biće veća.

Sa duge strane, moguće je da su pukotine tako progresivne zbog neadekvatnog agregata, tucanika koji je i mogao da bude kontaminiran glinom, što će reći – prljav: u takav asfalt ili beton voda lakše prodre.

Moguće je i da i u nasipu ima više gline nego što može da se toleriše. Ko je za to odgovoran nije teško da se ustanovi, samo ako se hoće. Postoji projekat koji je prošao kroz najmanje jednu reviziju, postoje i građevinski dnevnici overeni od strane nadzora, postoji i zapisnik sa tehničkog prijema, pa kad se sve to uporedi, krivac ili krivci neumitno će da ispliva(ju) na svetlo dana.

REDOSLED ODGOVORNOSTI: Po logici stvari, prvi na udaru je, ako ne i jedini, nadzorni organ. Njegov posao je da bude prisutan na gradilištu, da prati radove u realnom vremenu, da zakera kad god nađe za shodno i da overi građevinski dnevnik za svaku poziciju ponaosob, čime potvrđuje da su izvedeni radovi baš onakvi kako je projektom predviđeno. Međutim, u novijoj istoriji srpskog graditeljstva tako nešto se još nije dogodilo.

Budući da nadzorni organ imenuje investitor da štiti njegove interese, krivica može da bude i njegova, ako je kojim slučajem naložio nadzoru da zažmuri na odstupanje od projekta, ali to nadzoru krivicu ne umanjuje jer time krši pravila struke, što se u građevinarstvu ne sme. Mogu da budu krivi i izvođači ako su sa namerom obmanuli nadzor, što opet nadzoru ne umanjuje krivicu. Može krivica da bude i ministrova ako je kojim slučajem naložio investitoru da zažmuri na odstupanje od projekta, što ne umanjuje krivicu investitora i nadzora. Sve ovo opisano je u Krivičnom zakoniku kao „podstrekivanje na krivično delo“.

Na kraju, krivac za sve ovo mogu da budu nedorečeni građevinski propisi. Tu nedorečenost građevinskih propisa ministarka Mihajlović je označila kao najveći problem, ali tako kao da je otklonjen: nije bilo jasnih pravila i kriterijuma države kao izvođača.

Ako se prenebregne detalj „države kao izvođača“, jer država to nije, što Mrkonjić uporno ponavlja, nego kroz propise stvara ambijent da može da se radi i da ne bude nesporazuma, za propise je odgovoran resorni ministar. Pa sad, ako je ministarka Mihajlović već konstatovala da propisi nisu jasni, zašto nisu napisani novi koji bi bili nedvosmisleni. Po tome, deo krivice pada i na nju, kao i na sve njene prethodnike, jer to im je posao za koji primaju platu. Međutim, kao i u slučaju nadzornih organa, do sada nije zabeležen slučaj da je neki ministar pozvan na krivičnu odgovornost što nije radio svoj posao kako treba.

DOBAR IZGOVOR: Zanimljiva je konstatacija ministarke građevine da će zbog ovih oštećenja da kasne i radovi na druge dve deonice, od one njive u Ubu do Obrenovca i od one druge njive do Ljiga, koje je trebalo da budu izgrađene do kraja novembra ove godine, ali nisu. Kako je objasnila, dešavalo se takođe da se i na tim deonicama, koje gradi kineska firma Shandong Hi-speed Group, ugradi neadekvatan materijal, ali se, kako kaže, odmah reagovalo i rušeni su nasipi. Ne reče ko je reagovao. Ministarstvo? Nadzorni organ? Da li je dobavljač falš tucanika isključen iz posla?

Ne reče ni kako pukotine na već izgrađenoj deonici mogu da utiču na izgradnju neke druge. Pa ne, ne mogu da utiču, ali je dobar izgovor da se skrene pažnja sa docnje kineskih graditelja. Trebalo je da bude gotovo koliko sutra, a nije ni blizu, sam Bog zna zašto.

To što je ova deonica izgrađena „od njive do njive“, koliko god vickasto bilo, učinjenom delu zamerke nema kakvo god da je, nego zašto su i dalje na obe strane, na početku i kraju izgrađene trase, i dalje njive?

PUT KOJI NIKUD NE VODI: U blizini centra Lajkovca postoji neregularan priključak sa valjevskog druma na auto-put koji je služio kao građevinski put dok je izgradnja trajala. Na tom putu putokazi koji raskrsnicu najavljuju precrtani su velikim „iksovima“ – što na kolokvijalno usvojenom načinu označavanja puteva koji ne radi znači „ima put, ali nije pušten u saobraćaj“, ali i „već je trebalo, mada još nije i kanda neće skoro, ali može se“. Na stotine automobila svakog sata skrenu u pravcu koji precrtani putokaz označava.

Sa one druge strane, na samom auto-putu, na putokazima nema „iksova“, nema ni onog kružnog žutog saobraćajnog znaka sa crvenim obrubom na plavo-beloj motki – „zabranjen saobraćaj u oba smera“, ni obaveštenja da taj put nikud ne vodi, ni žutih rotacionih svetala na prilasku kraju puta, kako red i pristojnost nalažu; samo betonske zapreke na mestu gde se put kao satarom presečen prekida, da ako neko zaluta, bolje da u zapreku udari nego da padne na njivu nekoliko metara ispod. I na drugom kraju puta, tamo gde počinje ona njiva naspram prve, situacija je ista: sve je označeno kao da put radi, iako ne radi jer, prosto, ne vodi nikuda.

Pre neki dan je na jednu od tih zapreka naleteo ‘mercedes’ sa tri putnika, probio barijeru i pao na metar niži tampon pripremljen za izgradnju buduće izlaznice. Jedan od putnika je poginuo na licu mesta, drugi je umro od posledica udesa dva dana kasnije, treći je prošao sa teškim telesnim povredama. Otkud oni tu, odakle su krenuli i kuda su se uputili, kojom brzinom su se kretali, da li je ili nije u sve umešan etil-alkohol nije poznato, sem da su svi bili na polovini osme decenije života.

Otkako je izgradnja završena, dakle tri i više godina, po ovom auto-putu neometano se odvija saobraćaj, doduše u malom obimu, ali se odvija. Koriste ga meštani usputnih sela da prevezu letinu, da odu do ove ili one varošice, na više mesta duž trase ograda je otvorena tako da se može direktno sa njive na auto-put i obrnuto.

Pa, da se podsetimo: posle tehničkog prijema pre pola godine, u kome nije bilo zamerki na stanje puta, Planum ga je u posed i dalje staranje predao Koridorima Srbije, koji su ga odmah prosledili Putevima Srbije na upravljanje. Po Zakonu o javnim putevima, upravljač puta odgovoran je za horizontalnu i vertikalnu signalizaciju, kao i za održavanje i bezbednost. Od dana kada su izginuli oni ljudi, na odvajku sa valjevskog druma prema nedovršenom auto-putu, odmah kod već pomenutog znaka „ima put, ali nije pušten u saobraćaj“, dežura saobraćajna policija.

Nepričava

Izgradnja autoputa Beograd – Južni Jadran započeta je krajem sedamdesetih i prekinuta na jedanaestom kilometru zbog klizišta koje ni do sada nije sanirano. Izgradnju ovog puta spominjao je Milošević kad god mu se zgodnim učinilo: obećavao je brzu izgradnju i povezivanje „dva oka u glavi“ dok se na vlast peo, za njega se hvatao kada mu se vlast izmicala… Posle Miloševićevog pada, štafetu je prihvatio Velimir Ilić čim je zaseo u „kapitalnu fotelju“: sredinom 2005. objavio je da je Vlada Srbije prihvatila projekat izgradnje autoputa Beograd – Požega – Južni Jadran, da je spreman koncesioni akt i da je u toku priprema tenderske dokumentacije, da je sve u završnoj fazi, da postoji veliko interesovanje investitora, da je u pitanju zaista skup poduhvat… i sve se završilo kako se završilo, odnosno nije ni krenulo sa mrtve tačke, o čemu je „Vreme“ u više navrata pisalo. Nije ni projekat izrađen

Sada je, čini se, drugačije: 11. jula ove godine, u Nepričavi su počeli radovi na deonici Ub–Lajkovac, svega dva meseca od raspisivanja tendera i svega deset dana po potpisivanju ugovora. Deonica je dugačka 12,5 kilometara, ima 12 mostova, izvođač radova je konzorcijum domaćih građevinskih preduzeća – Preduzeće za puteve Beograd, Planum i Putevi Užice, rok za završetak radova je 16 meseci, a finansira se iz Nacionalnog investicionog plana.

„Ko kaže da ne može?“, komentariše početak radova ministar Mrkonjić i dodaje da je ova deonica odabrana kao prva jer je za nju tehnička dokumentacija kompletirana, a i eksproprijacija je završena.

Zoran Majdin, Vreme